Time je evroazijski ris u Zapadnoj Evropi u velikoj meri istrebljen sve do uspešnog ponovnog naseljavanja 70-ih i 80-ih godina 20. veka. Poslednja puštanja na slobodu organizovana su od 2011. do 2017. godine u Nacionalnom parku Kalkalpen, prenosi Eurocomm.
Risovi su usamljenici i love noću. U zavisnosti od dostupnosti hrane i odlika terena njihovo područje za lov može zauzimati površinu između 50 i 400 kvadratnih kilometara. Njihova staništa moraju imati dovoljno zaklona i hrane. Oni su isključivo mesožderi i potrebno im je dva kilograma mesa dnevno. Njihov najčešći plen su jeleni i divokoze, a hrane se i zečevima, miševima, vevericama, mladim divljim svinjama, drugim malim sisarima, pticama i ribama. Evroazijski ris koji se javlja u Austriji i susednim zemljama dostiže visinu u ramenim od 50 do 70 centimetara. Ženke donose na svet do pet mladunaca 73 dana nakon parenja. Životni vek slobodnih risova je između deset i petnaest godina. Ovi predatori ne napadaju čoveka, već ga se klone, pa će vrlo mali broj ljudi ikada videti risa u divljini.
U Austriji ova retka vrsta pati zbog uticaja na celovitost njihovih staništa. Ulice i infrastruktura sprečavaju risove da se pronađu u vreme parenja. Udruženje Austrije za očuvanje prirode zajedno sa drugim organizacijama već godinama radi na ponovnom naseljavanju Austrije risovima. Da bi se razvoj njihove populacije dokumentovao neophodan je poseban nadzor. Dokaz o broju risova pruža šara njihovog krzna koja je jedinstvena za svaku životinju što se beleži pomoću kamera postavljenih u divljini. Ris zajedno sa drugim domaćim predatorima, kao što je vuk, doprinosi održavanju prirodne ravnoteže u životinjskom svetu.
(dunav.at)
