Bajac je u svom romanu „Hronika sumnje“ iz 2016. godine opisao upravo period odrastanja u bivšoj Jugi, koje se poklapalo sa dolaskom rokenrola, hipi pokreta, studentskih revolucija, zapadnjačke kulture, kao i političkih i socijalnih lomova.
Reklo bi se da se u ovom romanu ponajviše zanimao sopstvenom prošlošću, premda i drugi njegovi romani situirani često u daleku prošlost („Druid iz Sindiduna“, „Hamam Balkanija“, „Crna kutija“) ili geografski udaljeni („Knjiga o bambusu“, „Bekstvo od biografije“) imaju autobiografskih crta.
– Pokušao sam u tom romanu da osvetlim figuru mog oca koji je bio jedan veliki avanturista i čudak. Tako je i postao lik u knjizi. Kao đak Sremskokarlovačke bogoslovije, na završnoj godini napravio je 1940. godine prvi domaći avanturistički film o Tarzanu.
Sve je radio sa drugovima na obodima Dunava, zbog tog filma umalo nije izbačen sa Bogoslovije, jer je to za njih bilo bogohulno. Otišao je u rat sa partizanima i postao komunista. Posle rata je studirao slavistiku. Kao „model“ imao je dosta sličnosti sa Kočom Popovićem, jer se dokazao u ratu.
Krenuo je u tajne i ostale državne službe, gde je bio vrlo uspešan, pa su ga poslali u diplomatiju. Tad sam se negde i ja rodio, pa ponešto pamtim i iz tih davnih vremena. Jedno vreme je proveo u zatvoru, plativši ceh politike i svoje ambicije. Početkom sedamdesetih, kada je bio ponovo slobodan da bira svoju sudbinu, postao je jedan od prvih privatnih izdavača u Jugoslaviji.
Našao sam jednu fotografiju snimljenu na njegovom štandu u hali 1 Beogradskog sajma na Sajmu knjiga iz ’71. ili ’72, gotovo na istom mestu gde je već trideset godina, a i danas štand Geopoetike. Uz oca sam uvek bio okružen knjigama. Zbog njegovog burnog života a i diplomatije, promenio sam samo u Beogradu petnaest adresa stanovanja. Roditelji su mi se razveli vrlo rano, kada sam zaista bio veoma mali. Bila je to burna ljubav. Moj otac je došao kao princ oslobodilac, zaista na belom konju, u Sokobanju gde je ona živela. Njen otac je bio bogati trgovac, pa su njenu porodicu kao sumnjivu partizani praktično zarobili. Moj otac ih je spasao loše sudbine i doveo u Beograd. Brat i ja smo kasnije ostali da živimo sa ocem, a majka se preudala – priča Bajac.
Rođen je na Senjaku, a u Beogradu je završio gimnaziju, te upisao Filološki fakultet, odsek Jugoslovenska književnost sa opštom.
– Završio sam Desetu gimnaziju na Topčideru. Tada je krenula ozbiljnija priča sa rokenrolom koji nas je sve prosto zarazio. No, dosta pre toga, 1969. sa 15 godina, na koledžu u Engleskoj, začet je moj rok život. Inače, na omotu romana „Hronika sumnje“ nalazi se jedna moja stara fotografija gde nas desetak sedi na stepenicama Kod konja, mi sviramo i pevamo. To bilo maja-juna šezdeset sedme godine (ne osme!). Mi zapravo demonstriramo protiv rata u Vijetnamu.
Jako su nas tada privlačile ideje hipi pokreta. Policija nas je tek peti-šesti dan oterala na Kališ, da tamo nastavimo proteste. Ja sam govorio engleski jezik dosta dobro i apsolutno sam bio oduševljen američkim Bit pokretom i njihovim pesnicima. Oni su u sebi spajali slobodu hipi generacije, kao i neverovatnu želju za duhovnim znanjima, koja su često dolazila sa Dalekog istoka, od indijske mahajana filozofije do zen budizma. Ti ljudi, počev od Keruaka i Ginzberga, tražili su nove izlaze i izazove.
Taj put bitnika je mene ozbiljno zaveo. Bio je to za mene čitav novi kosmos, uključujući i onaj književni. Objavio sam 1972. godine knjigu pesama „Koji put do ljudi vodi“ u slobodnom stihu. Tada sam pisao pesme o Dženis Džoplin, o Džimu Morisonu. (O uticajima istočnih kultura pisao sam kasnije u „Knjizi o bambusu“). U to vreme radio sam maturski rad o „Romanu o Londonu“ Miloša Crnjanskog, koga sam tada dva puta i sreo. Puno sam prevodio u tom periodu. Družio sam se malo kasnije sa Davidom Albaharijem, najpriznatijim piscem naše, a zapravo od mene starije, generacije.
Priredio sam zanimljive antologije pesnika američke Bit generacije, Zen priče, Čan priče. Uradio sam veliki književno-prevratnički posao (sa Borom okovićem) antologijom „Najnovija beogradska priča“, u kojoj su prvi put objavljeni radovi autora različitih, modernih poetika, kao što su: Vava Petković, Nemanja Mitrović, Vladimir Pištalo, David Albahari, Svetislav Basara, Ćurgus, Velja Abramović, Branko Anđić, Toma Longinović i drugi, a koju su zdušno promovisali tada mladi kritičari Mihajlo Pantić i Aleksandar Jerkov, a od starijih naročito Svetozar Vlajković – priča Vlada Bajac.
Postavljen je 1972. godine za urednika kulturne rubrike tada uticajnog lista „Student“, potom je kao urednik, prevodilac i novinar dugi niz godina radio u različitim medijima, od Drugog programa Radio Beograda, preko Studija B, sve do popularnih magazina „Rok“ i „Huper“.
– Uvek sam radio paralelne poslove. Sećam se kada sam postao urednik emisije „Ritam srca“ na Studiju B, iza čega je stajala tadašnja konferencija omladine. Tada sam osnovao školu novinarstva koja je kroz taj „Ritam srca“ postala veoma uticajna u Beogradu. Za urednike muzike tada sam postavio Petra Janjatovića i Dragana Kremera, kasnije naše vrsne rok kritičare i rok istoričare. Obučio sam poslu na stotine novinara.
U redakciji sam na primer imao kompletnu postavu tadašnje grupe U škripcu. Finansijski i menadžerski sam pomagao njihove prve nastupe, kao i novosadskom bendu La Strada od kojih je nastala Luna. Sve novce koje smo tada uštedeli moja devojka/supruga Vera Lajko (osnivač Laboratorije zvuka sa Peđom Vraneševićem) davali smo da oni snime demo snimke. Prvima sam bio nešto kao mama i tata. Drugima i danas iskreni poštovalac: Luna je bila zapravo vrsta intelektualne rok muzike i prethodnica EKV/Katarine Velike. (Sa Magi još uvek pamtim nekoliko nezaboravnih razgovora).
Kao osnivač radija B92 i kourednik magazina „Rok“ imao je veliki uticaj na generacije mladih početkom osamdesetih.
– Kada se gasila emisija „Ritam srca“, ja sam pripremio teren za osnivanje radija B92. Iz moje škole novinarstva iznikli su Veran Matić, te Alisa Stojanović, koji su veoma značajni za nastanak radija B92. Uz moju podršku i dobru preporuku omladinskih struktura nastao je B92. Alisa je često kasnije pričala o tome. Veran je prećutkivao. Istovremeno, kada se „Ritam srca“ ugasio, ja sam postao zamenik glavnog urednika Peci Popoviću u magazinu „Rok“ u novinskom mastodontu toga doba – Politici.
Peca i ja smo provodili mnogo vremena zajedno u pokušaja da podignemo priču o rokenrolu na viši nivo. Peca je bio skloniji populizmu i brojevima, a ja elitizmu. Oko nekih stvari se često nismo slagali. Ja sam na primer gurao EKV i Lunu, a on Leb i sol, ali i Plavi orkestar, ali zajedno smo imali širinu i nalazili se na sredini. Iako različiti, zapravo smo bili dobar tandem. Peca je očito to znao pre mene. No, nikada nisam narušio njegov neprikosnovenin autoritet u rok novinarstvu. Po našoj ideji realizovana je za časopis „Rok“ numera „Za milion godina“ (setimo se Live aida, i svetskog i našeg).
Skupili smo tadašnju rok elitu iz bivše Juge. Važne smo stvari zajedno uradili u tom periodu. Ja sam, doduše, pre dolaska u „Rok“ 1981. godine organizovao masovni koncert na Tašmajdanu koji je trajao dva dana i koji se zvao ABRS – Alternativna beogradska rok scena. Tamo su nastupile bukvalno sve važne i nepoznate „novotalasne“, pank i druge grupe iz Beograda (njih 24), od Električnog orgazma do Idola – dodaje on.
U tom periodu početkom osamdesetih upoznaje svoju suprugu Veru Lajko, koja je osnovala tadašnju Laboratoriju zvuka sa braćom Vranešević.
– Vera je sa Peđom Vraneševićem jedno vreme pre Laboratorije radila filmsku muziku. Jugoslavija je tada imala poznate škole animiranog filma iz Beograda i Zagreba. Radili su muziku za te animirane filmove. Vera je svirala harmoniku, pevala, komponovala. Otac joj je bio pokrajinski ministar saobraćaja, a i građevine, potpredsednik grada Novog Sada i uticajni stručnjak u Vojvodini, radio je kao građevinac železničku stanicu i Žeželjev most u Novom Sadu. Vera je tada i glumila u predstavi Goce Marić „Upotreba glume“, kada sam je prvi put gledao u SKC-u i upoznao.
Kasnije sam odlazio u stan u Novom Sadu koji je delila sa mojim prijateljem, pesnikom Vladimirom Kopiclom. Taj stan je bio lokalno umetničko stecište, u koje su dolazili muzičari, slikari, pisci, filozofi. Godinu dana kasnije smo se ponovo videli u Beogradu i počeli da zabavljamo. Evo, sad u junu smo obeležili 40 godina braka. Ona je smatrala da ne možemo oboje da nastavimo karijere sa punom posvećenošću ukoliko imamo porodicu, pa se svesno žrtvovala da bi mene podržala.
Imamo ćerke Stašu i Sonju. Prva je dramaturškinja, scenaristkinja i rediteljka, a druga se bavi menadžmentom u kulturi. Vera je veoma talentovana, ne samo kao muzičarka. Bila je (i još je) modna kreatorka kožne garderobe. Radila je to na nagovor naše umetnice Marine Abramović, koja joj je predavala na novosadskoj likovnoj školi. Pravila je garderobu za sebe, ali i za Marinu i na njen nagovor Vera je otišla u London, gde je studirala dizajn u periodu od 1975. do 1978.
Upoznala je tamo veliki broj muzičara i umetnika koji su obeležili popularnu muziku. Volela je da sluša Talking Heads, pa je i mene uputila u fascinantni rad Dejvida Birna. Mnogo godina kasnije napravili smo za Geopoetiku knjigu „Biciklistički dnevnici“ Dejvida Birna (i knjigu „Kako radi muzika“). Ja sam mu Dnevnike lično uručio bukvalno pred početak beogradskog koncerta na jednom od gostovanja. Koncert je bio divan, a negde pred kraj prišao mi je u publici njegov menadžer i rekao da bi Dejvid jako voleo da nas vidi u garderobi posle koncerta. Vera i ja smo mislili da je to ona situacija u bekstejdžu, reda radi.
Odemo do garderobe posle koncerta. Birn izlazi u trenerci, nije bilo nikoga. Zvao je samo nas dvoje. Sedeli smo skoro sat vremena sa njim, pričali o ćerkama, o deci. Za to vreme ga je čekao autobus, na koji su bili nakačeni bicikli. To je bio njegov način da zahvali na knjizi. Sećam se, bilo je neko neviđeno nevreme to popodne u Beogradu, a oni su vozili bicikle! Nastavili su put, a Birn je na mene i kao ličnost ostavio snažan utisak. On je bio jednako dobar i privatno, kao što je bio kao muzičar ili pisac koga smo obožavali. To nam se isto desilo i sa Lenardom Koenom – priča Bajac.
Lenard Koen je bio dugogodišnji prijatelj Vere i Vladislava. Upoznali su se na grčkom ostrvu Hidra osamdesetih. Bajac je jedan od prvih koji je na ovom tlu stvarao legendu o kanadskom pesniku i pevaču, pošto je preveo knjigu „Snaga robova“, a potom napravio izbor iz njegove poezije pod imenom „Šta ja radim ovde“.
– Koen je kao čovek, ako to smem da kažem, bio još bolji nego što je umetnik. Ja sam sa Verom otputovao na Hidru, da mu poklonim knjigu „Snaga robova“ koju je Bigz tada objavio. Bilo je to leto ’81. Tražio sam ga po ostrvu. Taj gradić je bio jedna obična, ali divna selendra, bez saobraćaja. Seljaci nisu imali pojma ko je Koen. Ipak, video sam ga kako sedi sa jednim drugarom ispred jedne kafane. Kada sam se predstavio, bio je veoma uzdržan.
Kasnije mi je priznao da je pomislio da sam ja neki ludak ili strani agent koji je poslat na Hidru da ga „rokne“. No, naravno, kada smo se razjasnili (bio je u toku da mu prevodim knjigu), pozvao nas je u svoju kuću. Iz susreta sa Koenom izrodila se prava blic intima. Proveli smo čitavo letovanje zajedno sa Koenom, sedeli na njegovoj terasi, razgovarali, odlazili noću u bioskop na otvorenom, gledali filmove sa Melinom Merkuri i sl. On bi došao sa devojkom, ja bih kupio karte, a on semenke.
Preko dana smo se družili u jednom umetničkom kafeu (Bill’s bar) koji je držao neki Amerikanac. Koen me je nagovarao da tamo kupim kuću, jer kuće tada nisu bile skupe. Imao je veliko poštovanje prema meni, jer sam se bavio njegovom poezijom. Kao pratioci zen budizma imali smo brojne zajedničke teme za razgovor.
Godinama kasnije smo se susretali po svetu. Ja sam putovao u Ameriku, gde sam radio serijal emisija o značajnim pop ikonama među kojima je naravno bio i Koen. Došao je na moj nagovor samo zbog snimanja u famozni hotel Čelzi, gde je ranije živeo, da uradimo intervju za TV serijal (od smrti Dženis Džoplin bio se zarekao da u njega više nikada neće ući). Voleo je da razgovara sa mnom kao sa najbližim prijateljem, a ponekad bi i poslušao moje savete.
Do pred njegovu duboku starost bili smo u kontaktu. Evo, upravo pravim dogovore oko autorskih prava, jer Geopoetika planira da iz zaostavštine objavi četiri ili pet njegovih do sada nepoznatih knjiga. Među njima je i jedan roman koji je pisao pre „Divnih gubitnika“ i „Lepih gubitnika“ – kaže Vlada.
Zanimljivo je da kultna „Knjiga o bambusu“, po kojoj mnogi prepoznaju Vladu Bajca, nikada nije dobila nijednu književnu nagradu, a nepoznata je i priča kako je osnovao Geopoetiku.
– Da, to je zaista tako. Ona ima pravu zen sudbinu, jer se i bavi time. Zen je prepun upravo takvih životnih kontri koje su neočekivane. Svi moji drugi romani dobijali su različite nagrade, a jedina moja knjiga koja nije dobila baš nijednu, upravo je ta. Doduše, proglašena je među 25 najboljih knjiga decenije, ali to je zapravo medijska ocena. („Hronika sumnje“, na primer, za samo jedan glas ostala je bez Ninove nagrade. No, zato je dobila „Mešu Selimovića“.)
Neobično je kako sam ušao u izdavaštvo. Dobio sam početkom devedesetih godina poziv da održim predavanja o srpskoj srednjovekovnoj književnosti na Univerzitetu u Renu u Francuskoj. Bilo je to vreme Vukovara i ratnih zbivanja. Međutim, nisam od vojnih vlasti dobio potrebnu dozvolu za izlazak iz zemlje, jer je tada počeo period mobilizacije. Legalno sam pokušavao da dokažem svoju nameru da se vratim (bio sam već i otac). Imao sam i kupljenu kartu.
Sve se to toliko zakuvalo da mi je jedan od nadležnih generala u Beogradu (zvalo se to Komandir Grada) rekao da ću biti izveden pred vojni sud zbog defetizma, a čak možda i streljan za primer drugima koji izbegavaju da idu u rat. Iako sam znao da je vojska tada postala država u državi, zainatio sam se i rekao da neću nikada otići u Vukovar, te da ću izgleda pre dobiti metak od svojih. Inače, moji su preci bili rodom iz Borova, jednog od srpskih mesta na obodu Vukovara.
Ja sam priču o mržnji Srba i Hrvata na tom području znao odavno, jer su mi o njoj, ali i o dobrim međusobnim odnosima, meštani pričali. Godine 1941. rat između Hrvata (ustaša) i Srba počeo je u istom tom Borovom selu, kao da nemački okupator nije bio dovoljan. To su inače bili lovački krajevi i tamošnja srpska sela su bila puna oružja. Tako je i 1991. godine Tuđman poslao Zenge da kazne buntovne Srbe baš u tom mestu. Srbi su, vešti pri oružju, tada razvalili elitne Tuđmanove jedinice, pa je krenuo haos. Ja sam ljude iz tih krajeva znao kao dete. To je za mene još uvek bila moja država.
Nisam bio za to da krenem tamo u rat protiv sugrađana mojih predaka. No, kao lojalni građanin, odazvao sam se pozivu i otišao u motorizovanu jedinicu koja je sa Zvezdare kretala za Vukovar. Bila su tamo dva oficira koji su oko mene većali sat vremena, pregledajući gomilu mojih papira. Jedan je rekao da je shvatio da treba da idem u Francusku, jer je to u stvari tajni državni zadatak. Sve je delovalo uvrnuto, pa sam ja potvrdio da je tako.
Vratili su me kući. Nešto pre toga mi je, „ničim izazvano“, pokušao da pomogne (barem se ponudio) u vlasti uticajni Željko Simić, koji me je mnogo godina ranije nasledio na mestu urednika kulture u „Studentu“. (Valjda iz iskrenog osećaja duga što sam ga baš ja kao tada mlađanog, talentovanog saradnika te 1977. predložio za uredničko mesto). Dakle, dozvolu da putujem u Francusku dobio sam pre spletom okolnosti nego uz pomoć raznih ministara i sl.
U to vreme mi je baš u Renu završavala prevod „Knjige o bambusu“ Mirej Roben na francuski. To je inače bila prva knjiga nekog autora sa YU prostora objavljena (1993) u Galimaru posle Danila Kiša. Po povratku u Beograd, posle planirana dva meseca, (ne samo budistički) zgađen nad svom tom situacijom oko rata, dao sam ostavke na sva svoja glavno-urednička mesta i otkaz. Novinarska profesija, i ona strana i ona domaća, bila je jedna od prvih koja je podlegla tadašnjoj propagandističkoj, ratnoj euforiji.
Sećam se, kolega Milan Vlajčić me je tada pitao zašto napuštam novine i kuću Politika, jer se ona ne napušta, a ja sam rekao da to činim možda baš zato. Odmah sam te 1993. godine sa nekoliko prijatelja osnovao izdavačku kuću Geopoetika, valjda i kao neku vrstu otpora svemu. I ona uspešno traje do dana današnjeg. Sećam se i paradoksalnih situacija iz tog vremena: sankcije Srbiji bile su obostrane. Tako izdavači u to vreme nisu za knjige plaćali autorska prava strancima ne jer nisu želeli, već što nisu ni mogli i da su hteli, a ja sam nalazio čak i ilegalne načine da se sve naše obaveze plate!
Mogao bih ironično reći da je to jedini put kada sam upotrebio onaj čuveni miloševićevski inat, ali za dokazivanje pravde i poštenja. Tada interneta još uvek nije bilo, pa je to plaćanje bio dobar način da se ostane u vezi sa svetom; a izdavačka utopija Geopoetike i jeste bila kosmopolitska. Objavljivali smo sjajne knjige i sa svim tim piscima sa svih meridijana napravili fantastične dugogodišnje odnose. Primer: ima jedna linija priče u „Hamamu Balkanija“ koja se bavi mojim izmišljenim druženjem i polemisanjem na istorijske teme sa Orhanom Pamukom, turskim piscem. No, Orhan mi je zaista prijatelj i u realnosti. Takve prijatelje ne bismo mogli u izdavaštvu da steknemo da nismo radili pošteno i predano sve te godine – priča Vlada Bajac.
Roman „Crna kutija“, koji spada u političke trilere, trebalo je u početku da bude scenario za film.
– Ja sam sa Šijanom spremao scenario iz kog je kasnije nastao roman „Crna kutija“. Bilo je to upravo u vreme kada se desila anegdota sa mojim pozivom u Vukovar. Kada je Šijan video šta se meni dešava, spakovao je kofere i otišao u Ameriku da predaje na univerzitetu, gde je ostao četiri godine. Od tog filma nažalost nije bilo ništa, pa sam sve transponovao u roman. Ideja je bila da se napravi triler koji će imati za junake naučnike koji rade u Vinči. Priča o artefaktima vinčanske kulture je još jedna zanimljiva tema te knjige zato što je baš taj prostor arheološkog nalazišta tada odabran za odlaganje nuklearnog otpada.
Tu sam upotrebio lik i delo famoznog Dimitrija Mitrinovića, koji je na početku 20. veka bio začetnik mnogih ideja o ujedinjenoj Evropi, Ujedinjenim nacijama, ali i tvorac ideje o ujedinjenom vojnom savezu. Njegovo tajno društvo daje posebnu aromu čitavoj priči. Mašta se meša sa faktima. Nešto slično sam primenio u romanu „Bekstvo od biografije“, koji govori o orđu Šagiću, prvom Srbinu na tlu Amerike koji je postao jedan od najvažnijih Amerikanaca koji su stvorili SAD. Ja prosto volim da pišem potpuno različite knjige. Za mene svaka knjiga ima neki svoj zadatak. Često u mojim romanima postoje paralelne priče, nekakvi dualiteti, što je verovatno posledica toga što sam rođen u znaku Blizanca – govori Bajac.
Knjiga na kojoj radi pokriva njegovo američko iskustvo. Povod za sve je niz dokumentarnih televizijskih emisija snimanih osamdesetih godina za koje je bio scenarista i voditelj.
– Snimio sam 1984. godine sa dvojicom kolega seriju emisija o kulturi moderne Amerike. Deo tih emisija je emitovan na televiziji Beograd. Spakovanih je bilo pet emisija od po pola sata u jednu celinu. A snimljeno je još trideset, koje su prikazane u drugim TV centrima. Sami smo finansirali taj projekat i dugo vraćali novac da pokrijemo troškove. Prikazane emisije u beogradskoj TV bile su upakovane za emisiju Umetničko veče koje je vodio Dževad Sabljaković, a ja sam mu bio gost.
Onda bi u okviru takve emisije prikazali intervjue sa Koenom, Ginzbergom, o američkom izdavaštvu. Uradio sam serijale o časopisima (Vilidž Vois, Nešenal Džiografik, Vorholov Intervju), o izdavaštvu i književnosti, o stripu, priče o kablovskoj TV (CNN, HBO i dr.), kulama Bliznakinjama, o Fabrici Endija Vorhola. Jedno vreme sam živeo u hotelu Čelzi o kom postoji posebna epizoda. To je bilo jedno od mesta gde sam intervjuisao Koena. Nažalost, najveći deo tih materijala je uništen (90-ih su trake brisane zbog nedostatka novih). Zato sam rešio da neka od tih sećanja o američkoj pop kulturi sačuvam u pisanom obliku. Možda je to važan deo koji nedostaje u onome što sam do sada napisao. A možda i nije – kaže na kraju razgovora Vladislav Bajac.
(Danas)
