Balkon je u 18. veku zakoračio kao građevinski element u sferu evropskog stanovanja. U nemačkom jeziku je „Balkon“ platforma koja štrči iz zida, u koju se može zakoračiti iz prostorije koja je iza njega i koja je zatvorena ogradom. Balkon je najčešće otvoren, ali može da bude i zatvoren. Za razliku od niše, balkon je odvojen od sobe koja se nalazi iza njega, za razilku od duboke lođe on izlazi iz tela fasade. Za ovu svrhu nose ga stubovi zgrade, tj. konzole, platforme koje ga podržavaju od posa nazivaju se altani ili zeleri. Dok su terase povezane sa zemljom od čega je izvedeno i njihovo ime, latinski terra, balkoni su nastali od reči Balken, greda, te se čini da i lebde iznad tla, piše Eurocomm.
To su relativno nestabilne komponente koje se mogu iznova i iznova srušiti – posebno spektakularno u finalu komada Tomasa Bernharda „Elisabeta II“ (1987), gde grupa posmatrača na balkonu kuće na bečkom Opernringu pokušava da vidi englesku kraljicu prilikom njene posete Beču i sruši se u ponor. Obrušavanje balkona bila je popularna tema karikaturista u 19. veku koji su se izrugivali neadekvatno izvedenoj novogradnji duž ulice Ringštrase. Nije slučajno što su se balkoni ovde pojavljivali češće: balkoni su uvek bili prvenstveno statusni simboli i služili kao pozornice više potencijalnih nego stvarnih nastupa.
U Beču je ovaj statusni simbol koji potiče iz vojne i pozorišne arhitekture, postao rasprostranjen počev od 18. veka: balkoni su u to vreme bili uobičajeni iznad portala aristokratskih gradskih palata, ali neke gradske kuće s ponosom su nosile takav ukrasni element ispred sebe. Balkonske ograde često su bile izrađene od složeno ukrašenog kovanog gvožđa, šupljikave rešetke nisu bile samo lakše i prozračnije od kamena ili cigle, već su svojim umetničkim ukrasima demonstrirale bogatstvo vlasnika kuće. Ovi uski „balkoni za pokazivanje“ retko su se međutim koristili u praksi: Ljudi su se na njima pojavljivali samo u vreme posebnih praznika, povodom neke od brojnih dvorskih svečanosti ili crkvenih procesija. Danas bi u gusto izgrađenom unutrašnjem gradu uživanje u pogledu koje braća Grim opisuju kao stvarnu namenu balkona očigledno bilo ograničeno. Češto su se balkoni nalazili na mestima koja su pružala izvrstan pogled – na obodu grada i duž Dunavskog kanala čije su građevine nikle početkom 19. veka. Kuća „Zur kleine Maria Hilf“ izgrađena je 1837. godine i sa nje se dok nije izgrađena ulica Ringštrase pružao širok pogled na obližnje livade kao i na centar Beča.
Balkoni u Beču doživljavaju procvat od sredine 19. veka: parcelisanje zemlje izvan tadašnjeg Beča kao deo širenja grada od 1860. godine stvorilo je uslove za, do tada u Beču retke, veoma široke ulice sa drvoredima koje su bile idealan prostor za izgradnju balkona. Stoga na osam iznajmljenih kuća i palata izgrađenih 1860-ih na severnoj strani kružnog toka Kerntner Ring nalazimo ukupno 24 balkona, a devet kuća na južnoj strani ulice Johanesgase, koje su izgrađene naknadnom podelom, imaju 28 balkona.
Međutim, mnogi balkoni ulice Ringštrase uglavnom su iz estetskih i praktičnih razloga bili prazni i nisu služili kao produžetak životnog prostora. Naime, u kulturi življenja druge polovine 19. veka izbegavano je jarko dnevno svetlo te je spoljašnji svet dopirao u istorijski uređen enterijer kao kroz filtere: prozori su bili izrađeni od debelog stakla i prekriveni gustim zavesama. A i ko bi želeo da se izloži gustoj uličnoj prašini koju je nanosio vetar kojeg su savremeni izveštaji o novom bečkom bulevaru nazivali smetnjom i opasnošću po zdravlje? Prozori su bili zatvoreni kad god je to bilo moguće, a oni koji su to sebi mogli da priušte, vrele letnje vrućine su provodili na selu te nije bilo razloga za boravak na balkonu.
Tek su stambenom reformom na prelazu izmedu 19. u 20. vek dnevna svetlost i svež vazduh postali sastavni deo životnog prostora. Balkoni i lođe sada su bili dokaz „zdravih“ i „modernih“ stanova, poput kuće „Majolikahaus“ Ota Vagnera u ulici Linken Vincajle 40 iz 1899. godine ili kuća „Elza-Hof“ koju je Hans Pručer izgradio 1911. godine u ulici Nojbaugase 25, sa nizom balkona koji podsećaju na savremene hotele i banje. Sadnja cveća i uređenje balkona ulazilo je sve više u estetski javni interes o čemu svedoči dokument pod naslovom „Beč u cvetnim aranžmanima“ iz 1907. godine kojim je opština nagradila primaoca za „najbolji stil u cvetnom uređenju prozora i balkona”.
Do „demokratizacije“ balkona u Beču nije došlo sve dok nije nastupio stambeni program međuratnog perioda – kultne balkonske trake sa stambenih zgrada Karl-Marks-Hof obeležile su otvaranje ka „svetlosti, vazduhu i suncu“. Balkoni okrenuti ka unutrašnjem dvorištu čiji su se zidovi graničili sa susednim balkonima, jesu bili arhitektonski manje spektakularni, ali polako postaju deo građevinskog repertoara: U prvoj opštinskoj zgradi, Metzleinsthalerhof, dovršenoj 1920. godine, svaki stan je već imao jedan od ovih balkona, kojima se moglo pristupiti iz predsoblja i koji su se koristili u višestambenim zgradama iz 19. veka. Kao što i samo ime govori (nem. „Klopfbalkone“) korišćeni su za trešenje tepiha, sušenje odeće i skladištenje stvari.
Tek treba da se istraži kada je tačno u Beču zaživelo zadržavanje i duži boravak na balkonima. Dalji „rođak“ balkona koji je najkasnije od 16. veka bio veoma rasprostranjen, a imao je različite namene, je „pavlače“ (od češkog „pavlač“ galerija, lođa ili balkon). Okrenute ka dvorištima zgrada i stubištima tipičnim za Beč, ove konstrukcije strukturno i formalno podsećaju na balkone i bile su neka vrsta kućnog hodnika, jer je u gradskim zonama zbog visokih troškova života stambeni prostor bio izuzetno dragocen. Pavlače su u Beču i u drugim gradovima Habzburške monarhije služile kao minijaturne bašte. U njima su se kako kod zanatlija, tako i u građanskim i plemićkim kućama obavljali kućni poslovi, prenosile najnovije vesti iz komšiluka i uzgajalo povrće.
Najlepša dvorišta sa hodnicima u Beču nestala su za vreme brzog strukturnog razvoja grada oko 1900. godine kao i zbog mnogih rušenja 60-ih i 70-ih godina prošlog veka. Kao reakcija na ove promene, romani u nastavcima iz 30-ih godina prošlog veka opisivali su pavlače kao idilična mesta na kojima su se uzgajali pilići, cveće i povrće u saksijama, domaćice ljuštile krompir, šile čarape i razmenjivale tračeve dok su školska deca radila zadatke, a bebe spavale u kolevkama. U stvari je društvena kontrola koja je sprovođena uporedo sa intenzivno socijanom interakcijom bila rigorozna i znatno manje idilična – pavlače je služila da se vidi ko je bio kod koga u poseti i da li se možda krše vladajuća pravila pristojnosti.
Dok je hodnik „pavlače“ početkom 20. veka sve više nestajao iz upotrebe jer je bio pogrešno shvaćen i poistovećen sa niskim životnim standardom, poslednjih godina u Beču je doživeo renesansu. Dobar primer je skupštinski projekat „Gleis 21“ u desetom becirku završen ove godine koji prikazuje balkon kao sastavni deo savremenog stanovanja. Naročito tokom posleratnog građevinskog buma, nova naselja i blokovi imali su balkone – uglavnom jednoobrazne po proporcijama i dimenzijama. Da li su balkoni korišćeni kao prostor za skladištenje gajbi piva ili predmeta koji se retko koriste kao što su merdevine ili su služili isključivo kao mesta za boravak i ozelenjavanje, zavisilo je i od toga koliko su prometne bile ulice ka kojima su bili okrenuti.
Osamdesetih godina prošlog veka izgradnja balkona u Beču doživela je zbog građevinskih propisa ponovni zastoj- balkoni više nisu smeli da vire u ulični prostor sa novih zgrada pa su tako nestali iz gradskog pejzaža. Razlog nedostatka balkona u Beču danas su i visoke cene zakupa stanova sa balkonima naročito na privatnom tržištu stanova. Poslednjih nekoliko decenija naglo je porasla potražnja za balkonima koji mogu da se koriste kao produžetak životnog prostora i mini bašte. U gradu koji postaje sve veći, gušći i topliji, balkon na kome može da se zasadi zelenilo je postao znak udobnosti i kvaliteta života. Po zakonu iz 2013. godine 30 hiljada bečkih domaćinstava dobilo je pravo na balkon. Od izmene građevinskih propisa iz 2014. godine, ponovo je moguća izgradnja balkona na strani okrenutoj ka ulici u novim zgradama dok su na starim zgradama balkoni okrenuti ka unutrašnjoj strani dozvoljeni od 1996. godine. Ove zakonske promene su stvorile preduslove za povratak balkona u bečki gradski pejzaž što otvara i nove kreativne mogućnosti za arhitekte.
Vrednovanje balkona ponovo je poraslo ovog proleća. Mnogi balkoni su u doba korone korišćeni i „nastanjeni“ intenzivnije nego pre: često su bili jedino preostalo mesto za odmor, boravak na suncu i vazduhu. Na njima su privremeno smešteni predmeti potrebni za rad ili učenje od kuće, pravljene su pauze, jeli su se obroci, pružane su joga prostirke, a o biljkama na terasi se brinulo sa dodatnom pažnjom. Budući da su tokom celog dana bili zauzeti više nego obično, na njima se razgovaralo sa komšijama, iako sa bezbedne udaljenosti. Intenzivna razmena na balkonima odvijala se i tokom ograničenog kretanja u obliku večernjih „koncerata na balkonu“ ili za vreme aplauza sa balkona kao izraza zahvalnosti pomagačima u krizi.
Redovan aplauz i transparenti koji su visili sa bečkih balkona i upozoravali na to da se ne zaborave migranti ili klimatska kriza, podsetili su na prvobitnu ulogu balkona kao mesto političke manifestacije. Balkoni ujedno svedoče o demokratizaciji ove funkcije koja je ranije bila rezervisana isključivo za političku i ekonomsku elitu.
Uprkos raspostranjenoj upotreba balkona, on nije u potpunosti izgubio svoju prvobitnu svrhu statusnog simbola. Položaj, veličina i materijal balkona još uvek svedoče o imovinskoj situaciji njegovih vlasnika. U vreme kada se balkoni različito ukrašavaju, društveno predstavljanje i inscenacija životnog stila vrši se rasporedom i izborom biljaka, suncobrana i drugog balkonskog nameštaja.
(SB/dunav.at)
