– Baš gledam čitulje, ovi iz moje generacije svi polako odlaze, jedino se ja ne dam, još me se nećete rešiti, još ću dugo biti s vama – prokomentarisao je.
Februara 1935. svet je dobio velikog šarmera, ljubimca žena i čoveka koji uvek govori ono što mu je na umu i to kaže jezikom koji svako razume.
– Kad dođeš u određene godine, rođendani se ne slave, nego se zbog njih tuguje. Ja ću svoj obeležiti diskretno, sa suprugom – govorio je Ćiro Blažević i isticao da mu je Zdenka bitnija i od fudbala.
Upoznao je u Rijeci. Imali su sobe na istom spratu, a Ćiro je Vespom vozio u školu. Zdenka je bila maturant, Ćiri je tad bilo 27 godina. Kad je Zdenka imala tešku saobraćajku i zamalo izgorela u automobilu, doktori su joj davali tri posto šansi da preživi. Ćiro je tad da bi je spasao, kaže, ostavio i novac i fudbal.
– Taj rođendan mi je bio najtužniji u životu. Najviše sam ih voleo, kao dete. Mama bi mi spremila tortu, a ja bih duvao svećice. Bio sam najsretniji kad sam ih ugasio u jednom dahu. Kako su godine prolazile, sve više ih je bilo i to bi me rastužilo. Okrutno detinjstvo i kasnije egzistencijalne poteškoće obeležile su me za ceo život. Radu i disciplini od malih nogu naučio me je život – kaže Ćiro i u dahu nastavlja.
– Neću slaviti. Nesrećan sam što je taj rođendan došao, rođendan slave mladi. Ja ne izlazim, kući sam. Nekako me strah, kad sam bio mlađi, mogao sam sve, pobedio sam dva raka, sad stalno gledam da mi se nešto ne dogodi…
Kad bi, ističe, svi koji mu danas zavide na blagostanju prošli njegov put, odustali bi i nijedan mu, uveren je, ne bi zavideo. Davnih je godina kao ekonomski emigrant došao u Švajcarsku, bio je fudbaler, trener i radio u prodavnici za dekoraciju. Zarada mu nije pokrivala troškove. Stanarina je, seća se, bila 500 franaka, a njemu bi ostajalo 400.
– Nemaština me je odredila, pa sam rano shvatio koliko je važno imati moć. A ne možeš je imati ako nemaš novac – priča.
Naglašava da u Švajcarsku nije došao kao fudbalska zvezda, ali je osam godina kasnije postao selektor te zemlje. Prvi stranac selektor u istoriji Švajcarske. Uzeo je klub koji niko nije hteo, u četvrtoj ligi i dizao ga svake godine do prve lige.
– Skrenuo sam pažnju na sebe – kaže slavljenik kojem su od vlastitih rođendana draži oni njegovih šest unuka. Brine se o njima, ali ističe, jednako je strog kao i prema svojoj deci. Pobornik je discipline u svakom pogledu.
– Ako nisi strog, odoše deca na stranputicu. Kad je Barbara imala četiri godine, poželela je lutku. U džepu sam tad imao pet franaka. Lutka beše baš toliko, kao i picaa koju sam hteo za večeru. Umesto večere kupio sam joj bebu – govori. Upravo uz decu vezani su i trenuci kad je jedini put u životu osetio nemoć. Silno je želeo sina, a pre naslednika dobio je dve kćeri.
– Hteo sam da se zove Joško ili Anto, po braći, a moja Barbara već ga je nazvala Miroslav. Zbog takvih sam se stvari osećao nemoćnim – govori Ćiro.
(24sata.hr, kurir.rs)
