Oni su mladi, uspešni, građani su jedne od članica Evropske unije, žive život kakav bi poželeli mnogi njihovi vršnjaci i prezime im se završava na -ić.
Aleksandra Stanić urednica je portala Vajs za nemačko govorno područje, živi na relaciji između Beča i Berlina.
Cican Stanković je golman najuspešnijeg austrijskog fudbalskog kluba Red Bul iz Salcburga.
Ove jeseni, oboje su uzburkali javnost Austrije.
Aleksandra je napisala kolumnu provokativnog naslova „Zašto mrzim Austriju”, dok je Cican postao prvi golman reprezentacije koja se bori za odlazak na Evropsko prvenstvo.
Priča prva – Aleksandra Stanić
Ona je novinarka koja će za sebe reći da nikad nije birala da se bavi „lakim” temama – kada karijeru počne pričama o balkanskom nacionalizmu, a nastavi istraživanjima homofobije, seksizma, islamofobije, jasno je da će mišljenja o njenim pričama biti vrlo podeljena.
Bila je svesna toga i kada je na vrh teksta stavila naslov „Zašto mrzim Austriju” – zemlju u kojoj je rođena, odrasla, a njeni roditelji na teškim poslovima zaradili penziju.
U ličnom osvrtu objavljenom na sajtu Vajs piše o problemima sa kojima se susreću manjine u Austriji – migranti, žene, Muslimani – govoreći i o ličnom, i iskustvu porodice.
„Naslov je bio provokativan, ali sam to svesno odlučila – znala sam reakciju do izvesne mere, mada nisam očekivala toliku lavinu.
„Jasno je kao dan ne koga, nego šta ja mrzim – svako ko se nađe uvređen mojim rečima ne treba da traži grešku u meni, nego u sebi”, govori Aleksandra Stanić za BBC.
Opisuje sebe kao Bečlijku, a Austriju vidi kao apstraktan pojam, što smatra da su i sve ostale države.
„Mrzim rasističku strukturu Austrije, a ne Austriju – ja mrzim rasističku strukturu, a ona mrzi mene.
„Govorila sam o mržnji prema svemu što se ne smatra austrijskim, ljudima druge boje kože, druge vere, koji nose maramu na glavi.”
Kaže da je želela da je čuju najpre mladi, ali i ljudi koji imaju slične probleme kao neko ko se razlikuje od većine, bar po prezimenu.
„Ne mislim da jedan Herbert ili Volfgang, recimo, iz Donje Austrije, u 55. godini, mogu da se promene – nisam tako naivna.
„Ali mogu da dam glas ljudima koji se osećaju isto kao ja i koji su došli možda za vreme rata, možda pre nekoliko godina.”
Nije ovo bio prvi Aleksandrin susret sa izlivima negativnih komentara na društvenim mrežama – dobijala ih je i ranije, na svakoj temi koja lako podeli društvo.
„Govorili su mi da odem odakle sam došla, a ja ih pitam – gde da odem, ja sam rođena u Austriji.
„Ja ne osećam da treba da budem zahvalna Austriji – Austrija treba da bude zahvalna što sam ja ovde i to je drugačiji pristup nego što su moji roditelji imali.”
Kao gastarbajteri iz Bosne i Hercegovine, Stanići su u Austriju došli sedamdesetih godina 20. veka.
„Austrija je tražila radnike, a došli su ljudi”, u jednoj misli iskazuje Aleksandra suštinu tadašnjih ekonomskih migracija.
I dok se prva generacija koja je došla na Zapad zadovoljavala „samo” životom u miru, njihova deca, ekonomski osnažena, imala su i drugačije ideje.
„Ja nisam odrastala u Bosni, na neki način sam oduvek osećala Austriju kao svoju kuću – a ako vam neko izvrši nuždu na tepih u kući, vi ćete reći jarane, šta se to dešava.
„Moji roditelji nisu ljuti, a ja sam ljuta jer sam ja sve dala za Austriju – nemački jezik pričam bolje nego maternji, u osnovnoj školi sam bila najbolja.”
Priseća se Aleksandra, čije se ime u originalu piše sa „iks” (Alexandra Stanic), da je prošla kroz različite krize identiteta – da li je Bosanka, Jugoslovenka, Austrijanka, nešto četvrto, ništa od toga ili sve to pomalo.
I zbog svega, posebno ju je pogodila jedna specifična vrsta kritike koju je dobila.
„Bilo je i nekoliko komentara, ne puno, koji su kritikovali kako nisam zahvalna što živim ovde – i to je stiglo od moje generacije.
„To me je pogodilo i više nego kritika sa desne strane – kritika iz mog reda, to boli.”
Zbog svega što je pisala, iako kaže da se oseća bezbedno, preduzela je i mere predostrožnosti.
„Blokirala sam adresu u opštini, da ljudi ne bi mogli lako da me pronađu.
„Kad odem na kafu ili na picu, sliku na Instagram kačim pet-šest sati kasnije jer se desilo nekoliko puta da me ljudi prepoznaju – i to je uvek pozitivno, ali ja pomislim da će me prepoznati i oni koji me mrze.”
Želela bi da se i austrijska država aktivnije uključi u zaštitu ljudi koji otvoreno iznose stavove, tvrdi da zakoni koji postoje nisu dovoljna zaštita ili se ne primenjuju u punom potencijalu.
Ipak, ne razmišlja o ulasku u politiku već želi da kroz novinarstvo menja društvo u kome je odrasla.
„Možda to zvuči idealistički, ali ja verujem da rečima mogu nešto promeniti.
„Toliko sam dobila poruka od mladih žena koje su zahvalne šta sam napisala – ako samo jedna osoba zna da nije sama, meni je super”, kaže Aleksandra Stanić.
Priča druga – Cican Stanković
Kod golmana je u fudbalu stvar veoma jasna – ili ste na terenu, ili ste na klupi, ne možete igrati ni na jednoj drugoj poziciji, retko dobijate šansu da uđete u igru sa klupe za rezervne igrače.
Cican Stanković postao je 6. septembra 2019. godine „broj 1” u reprezentaciji Austrije posle jedanaest mečeva u kojima je bio deo tima, ali ne na golu.
„To mi mnogo znači – bio mi je cilj da postanem reprezentativac, da budem prvi golman reprezentacije”, kaže Stanković u razgovoru za BBC na srpskom.
Na put do gola reprezentacije Austrije krenuo je 1997. godine. Sa porodicom je došao iz rodnog Ugljevika u Bosni i Hercegovini u Presbaum, gradić smešten u Bečkoj šumi nadomak austrijske prestonice.
„Ne sećam se prvog treninga kao što se ne sećam ni kako sam tako brzo naučio nemački, bilo je to u vrtiću.
„Počeo sam da treniram fudbal i pre nego što sam progovorio jezik – ja nisam igrao fudbal zbog jezika, nego jer sam ga baš voleo i bez jezika sam mogao da ga treniram.”
Dok je godine pisao jednom cifrom, bio je igrač u polju, a na poziciju na kojoj je prešao tek kada je timu nedostajao golman.
Od tada do danas, kaže, karijera mu je proletela – seniorski fudbal u Hornu i Gredigu doveo ga je do samog vrha, u najbolji austrijski klub Red Bul iz Salcburga.
Uporedo uz kontinuirani fudbalski uspon, nije zapostavio ni ostale segmente života.
„Završio sam ekonomsku školu, imam i maturu – to je veoma retko za igrače ovde.
„Pre podne sam išao na trening, a onda nadoknađivao propušteno.”
Ipak, bilo je i teških trenutaka, dve godine sedenja na klupi za rezervne igrače Red Bula, čekanje prilike u klubu.
Slično je bilo i u reprezentaciji Austrije. Od prvog poziva do pojavljivanja na terenu prošlo je više od godinu dana.
„Morao sam da pokažem strpljenje, znao sam da će doći moje vreme i dočekao sam šansu”, zadovoljan je Stanković.
Pojava igrača na „-ić” u austrijskom nacionalnom timu nije bila novina – i sada u timu igraju Aleksandar Dragović i Marko Arnautović koji su čak dospeli među deset igrača sa najviše utakmica u istoriji reprezentacije.
„Austrijanci vole ljude koji rade, ne prave razliku da li je golman stranac ili Austrijanac.
„Ovde pola reprezentacije ima neko drugo poreklo, ali svi nas gledaju kao Austrijance, svi igramo za ovu državu.”
Atmosfera iz klubova poput Red Bula gde na treningu tri-četiri prevodioca stalno učestvuju u komunikaciji igrača u trenera, gotovo da se prenela u nacionalni tim ove zemlje.
A imao je Stanković priliku i da zaigra za tim u kom bi govorio maternji jezik.
„Pre šest-sedam godina sam imao poziv da branim za mladu reprezentaciju Srbije, ali nisam imao pasoš.
„Papirologija mi nije dozvolila da debitujem – na tome je ostalo i nije bilo više priče o tome.”
Ipak, žreb ga je često spajao sa regionom iz koga potiče – dok je igrao za Gredig, sastali su se sa Čukaričkim, Red Bul je bio poslednja prepreka Crvenoj zvezdi pre ulaska u Ligu šampiona, a Stanković je bio na klupi reprezentacije u kvalifikacionim utakmicama protiv Bosne i Hercegovine.
„U takvim utakmicama, mnogo je veća pažnja na meni, mnogo se piše – pa je i veći pritisak, prati se šta radim na terenu.
„Jedno vreme mi to prija, ali kad ne pobedimo – baš i ne prija.”
Svestan je Stanković da trenira u daleko boljim uslovima nego da se opredelio da fudbalsku karijeru gradi u Srbiji.
„Mi u Srbiji imamo više talenta, ali klubovi nemaju uslove kao ovde.
„Mislim da nije realno da igram za neki od srpskih klubova – iako sam navijač Zvezde, nikad sebi nisam stvarao opciju, niti mislim da ću je stvarati u budućnosti, da odem u srpski fudbal.”
Ipak, ne propušta priliku da poseti rodni kraj – kaže da svaku pauzu u fudbalskim obavezama koristi da ode u Bosnu i Hercegovinu.
„Volim da održavam kontakt sa prijateljima, sa selom.
„Nema ni hiljadu stanovnika i svi su veoma ponosni na mene”, kaže Stanković koji u BiH posećuje baku i deku, po čijem je nadimku i dobio ime.
Karijeru priželjkuje na sasvim drugom kraju Evrope – nemački fudbal smatra za sledeću stepenicu u odnosu na austrijsku Bundesligu.
Sa velikom ljubavlju priča i o tome kako bi posle igračke karijere želeo da ostane na terenu i radi sa mladim golmanima.
„Rad, strpljenje i volja najvažniji su za golmana.
„Golman nije kao igrač – ne dobiješ šansu na pet, šest minuta, moraš da čekaš priliku, a sa 26 godina nisi još star, imaš više vremena nego igrač i strpljenje je veoma bitno.”
Golman koga u klubu porede sa hobotnicom jer „samo odnekud iznikne Cicanova ruka kad već mislite da je gotovo” zato kaže da je motivacija ključna stvar.
„Nikad nisam hteo da odustanem od fudbala – iako je bilo trenutaka kada sam se pitao zašto ne igram.
„Ali, jedan trening i – sve prođe”, kaže Stanković.
(BBC na srpskom)
