Predstava se završila aplauzom više hiljada posetilaca, dva Malkovičeva naklona publici, poklonima koje dobio od uprave grada Zaječara i vatrometom koji ga je neko vreme dodatno zadržao na sceni.
“Paklena komedija” je multimedijalna adaptacija istinite priče o Johanu “Džeku” Untervegeru (1950-1994), austrijskom serijskom ubici, piscu, dramaturgu i novinaru, koju su na sceni zajedno sa Malkovičem ravnopravno oživeli Orkestar Bečke akademije i Vroclavski barokni orkestar, dirigent Martin Haselbek i soprani Čen Reiz i Suzan Langbain.
Oni su izveli arije iz dela Volfganga Amadeusa Mocarta, Johana Sebastijana Baha, Jozefa Hajdna, Luiđija Bokerinija, Ludviga van Betovena, Kristofa Vilibalda Gluka i Karla Marije fon Vebera koje muzički zaokružuju Untervegerovu zastrašujuću storiju.
Komad je zamišljen kao autorsko predstavljanje knjige već dve decenije mrtvog Džeka Untervegera, u kojoj glavni junak treba da otkrije istinu o svojoj kontroverznoj biografiji.
Unterveger je počinio desetak ubistava u više zemalja – Austriji, Zapadnoj Nemačkoj, Čehoslovačkoj i SAD.
Kad je prvi put osuđen 1974, zbog pisanja u zatvoru privukao je pažnju austrijske književne elite, uz čiju je pomoć, uključujući i nobelovce Elfridu Jelinek i Gintera Grasa, oslobođen.
Na slobodi je radio kao dramaturg i novinar, ali je nastavio sa ubistvima – specijalnost mu je bila davljenje žena njihovim grudnjacima.
Iste noći kad se po drugi put našao u zatvoru izvršio je samoubistvo koje mu je tehnički, prema tadašnjim austrijskim zakonima, obezbedilo status formalno nevinog čoveka, uprkos izrečenoj sudskoj presudi o doživotnoj robiji bez mogućnosti uslovnog puštanja na slobodu.
– Teško je prodati na tržištu sopstveni život… Da kažem pravu istinu o sebi nije mi dato u knjizi – tvrdi Malkovičev junak, otkrivajući sve društvene, političke, medijske i intimne manipulacije u slučaju Unterveger koji je u stvarnosti prešao granice ne samo Austrije nego i Atlantskog okeana, a sad, zahvaljujući ovom komadu i Malkoviču, kruži Evropom.
Glavni junak govori o detinjstvu napuštenog dečaka iz veze maloletne Austrijanke i američkog vojnika koji se vratio u SAD ne saznavši za dete.
Tvrdi da je “majka kao prva žena koja uđe u život svakog živog bića najvažnija ličnost u celom njegovom životu, bila prisutna u njemu ili ne”.
Otkriva i da je tek sa prvim ubistvom “stekao identitet” i postao neko.
Polemiše sa svojom “zvaničnom biografijom” na Vikipediji – ispravlja je, dopunjava, pojašnjava, a u jednom momentu konstatuje: “Ja sam Pi-Si”.
U ovom komadu ne treba tražiti Malkovičevu fascinantnu transformaciju iz kultnih filmskih uloga, niti baroknu glumu koju je, kako tvrde strani pozorišni kritičari, preneo sa filmskog platna na pozorišne daske.
Lik Džeka Untervegera igra svedeno, jednostavno, dobrim delom ostavljajući utisak (pre)umornog čoveka.
U pojedinim replikama teško je bilo razdvojiti da li je reč o izvornom tekstu na temu organizacije promocije knjige i izdavača ili (ne)prilikama koje su Malkoviča snašle na sceni Feliks Romulijane – problemi sa mikrofonom i ozvučenjem, osvetljenjem, titlom koji je veći deo predstave radio kao da je pod kontrolom Ludog šeširdžije iz “Alise u zemlji čuda”, devojkama sa fasciklama, navodno iz organizacije, kojima je moralo posebno da se objasni da nema potrebe da stoje uz scenu ispred publike kad je predstava počela…
Spoj čistog vazduha sa mirisom suvih lekovitih trava po kojima je poznat ovaj deo donjeg toka Crnog Timoka i mračna priča na sceni Feliks Romulijane privukli su veliku publiku, bez obzira što su u mestima na putu od Paraćina ka Zaječaru u ponedeljak, na praznik svete Petke Rimljanke, bili aktuelni vašari.
Prva četiri reda za “vip” zvanice, sa naznačenim imenima, nisu bila popunjena po planu, pa su spontano u njih smeštani viđeni ljudi sa “lokala”.
Domaćini su pred predstavu najpre pozdravili predstavnike diplomatskog kora u Srbiji, potom odlazećeg srpskog ministra trgovine, turizma i telekomunikacija Tatjanu Matić i na kraju gradske čelnike Zaječara.
U publici je bio i savetnik predsednika Srbije dirigent Dejan Savić, neki nezvanično tvrde kandidat za novog ministra kulture, ali je prošao nezapažen.
Deo publike, koji nije stigao do svoje stolice – većina karata bila je za stajanje, snalazio se na razne načine, uključujući i baštenske garniture na rasklapanje i taburee donete od kuće.
U nekim slučajevima, “palo” je i meze.
Opšta slika bila je šarena – svet pripremljen za uslove na Feliks Romulijani, sveštenici SPC, žene u večernjim haljinama koje su na štiklama “nabadale” po travi, toalete inspirisane rimskim togama u kombinaciji sa pivom u plastičnim čašama…
Vatromet je bio vrhunac preksinoćne večeri na Feliks Romulijani, a probrana “vip” ekipa na kratko je lično pozdravila Džona Malkoviča u njegovoj improvizovanoj poznoantičkoj garderobi.
(Danas)
