Ko je Anđela Gregović, teško je to u dve-tri reči kazati. Lakše je reći da sve što je u životu (na)učila i radila u granicama je kulture i umetnosti: diplomirana je pijanistkinja, zatim glumica, reditelj, menadžer, predavač na bečkom Univerzitetu primenjenih umetnosti. Dodamo li tome da je i poliglota, onda joj prefiks multi sasvim pristaje.
Ova Beograđanka već dugo je na bečkoj adresi, ali kada smo je upoznali, došla je iz Italije da na sceni Narodnog pozorišta „Raša Plaović” (2006) postavi kamernu operu Mocart i Salijeri Rimskog-Korsakova, koji se inspirisao jednom od takozvanih malih tragedija Aleksandra Puškina. Posle studija u rodnom gradu, gde je učila i glumu kod Gordane Marić, nastavila je istu priču u Italiji. Tamo je bila u prilici da uči i radi sa izuzetnim umetnicima kakvi su Hajner Gebels (reditelj i kompozitor) i Rodžer Ejveri (pisac i reditelj), s Kventinom Tarantinom, dobitnikom Oskara za scenario čuvenih Petparačkih priča. Gebels, koga je publika našeg Bitefa (laureat je i Politike) dobro upoznala, u Italiji je radio teatarski projekat s „mladim snagama”, a sreću da se nađe u „laboratoriji” ovog multidisciplinarnog umetnika imala je i Anđela Gregović. A kada je o Ejveriju reč, na samom vrhu glumačke liste njegovog filma Gliterati (oni koji su bogati, poznati, mondeni…) stoji njeno ime, a uz njega i ime lika – Teroristkinja.
S takvim umetničkim prtljagom preselila se u Beč, na radno mesto predavača koji studente podučava stvaranju scenskog prostora. Ta visoka škola je u ulici koja nosi ime čuvenog slikara Oskara Kokoške, njenog nekadašnjeg đaka. Prihvatiti ulogu pedagoga za nju nije značilo zbogom ulogama filmskim, onom što je njena umetnička duša preferirala. Verovatno prelomni trenutak u stvarima (ne)glume za Anđelu bila je poverena joj glavna uloga Angele u filmu Brand (2012), nemačkog reditelja Tomasa Rota, u kome će se ova početnica naći u krugu glumaca najvišeg ranga u nemačkom govornom području. I, štaviše, zamalo i dobiti godišnju nagradu za najbolju glavnu žensku ulogu. Nije malo biti ni među tri nominovane za tog „austrijskog Oskara”?
– Taj Brand (igra ga Jozef Birbihler) pisac je kome je žena teško bolesna i koji me angažuje za njenu negovateljicu. Ali kada im se desi i ljubav, onda se i dramski vrtlog ove priče pojačava… Zbog te Angele bila sam na dugim specijalnim pripremama. U klinikama bečkim „glumila” i medicinsku sestru i pacijenta. I to moje „pretvaranje” dalo je rezultate – i na bolničkoj i na filmskoj sceni. A u mom sledećem, austrijsko-ukrajinskom, filmu Ružno (prikazan na Festu 2018), u režiji Jurija Rečinskog, opet se veliki deo priče odvija u bolesničkoj postelji, ali u njoj sam bila ja. U istinskoj bolnici – Tisućka u Krivom Rogu u Ukrajini. Moja uloga Hane vezala me je za krevet u šok-sobi puna 33 dana.
Posebno su bile zanimljive predradnje za izlazak pred kamere u TV filmu Mesto zločina – vrata pakla, u kome igra Teu, koja je, zbog egzorcizma u 21. veku, postala profesorka teologije na univerzitetu. U svojoj borbi ta hrabra žena će u Beču naći vrata pakla i zbog toga stradati.
– Mnogo sam stranica prelistala da se saživim s tim likom. Iščitavala Artura Milera, Dantea, probala da se upišem na kurseve, konferencije u raznim teološkim institucijama u Italiji, ali me nisu prihvatili. Vrata su za mene bila zatvorena. Ali ja sam našla svoje načine, ima još uvek egzorcista i onih koji i danas doktoriraju na toj temi – kaže nam tonom glumca-istraživača.
Inače, istorija Beča poznaje i lov na veštice. Puno ih je stradalo, ali je samo jedna Elizabeta, koja i danas ima ulicu u prestonici, 1583. gorela na lomači. Ipak, krenimo u neku drugu, vedriju priču – zove se Don Who? – u kojoj je Anđela Gregović tumačila dve uloge i bila glavni menadžer projekta. A ko je Don Who?, u najkraćem: neko nastao na bazi Molijerovog Don Žuana.
– Moj univerzitet, s još nekoliko obrazovnih i filmskih ustanova, realizovao je ovaj projekat od deset epizoda, poseban po svojoj dimenziji. Stvaralo ga je deset mladih reditelja, deset scenarista, deset producenata, deset kamermana, deset timova kostim/bina/rekviziti/svetlo, s više od 100 učesnika i glumaca, a među njima je i veliko ime Džona Malkoviča, koji se pojavljuje glasom. Za mlade bila je to dobra škola.
A kad ste vi za katedrom?
– Studente učim da ono čime se baviš mora da ti bude najvažnije i trudi se da to uradiš najbolje što možeš; najlepše i zastrašujuće je belo platno pred umetnikom; ali tu je umetnost da učini nemoguće mogućim; govorim i o temama kao što su objektifikacija jezika, sopstvenog tela, samog sebe…
Učite studente, a i sami ste u neprekidnom učenju…
– Imala sam sreću da sam svojevremeno učila glumu i u Njujorku, kod Sema Šahta, asistenta čuvenog pedagoga glume Lija Strazberga, u školi koju su pohađale mnoge filmske zvezde. Ja i danas ne prestajem s doškolovavanjem. Tokom korone mog sina Tina stavim da spava i, hop, na onlajn čas do ponoći u najlepši njujorški studio glume. I to je uvek nešto nezaboravno.
A filmska veza s Beogradom, da li postoji?
– Da, ali zasad bez imena. Biće filma ako bude sredstava.
„Ružno” u Krivom Rogu
Film “Ružno” velikim delom snimljen je bolnici u Krivom Rogu, u tom Čeličnom srcu Ukrajine, kako zovu ovaj grad, koji je veliki rudarski i metalurški centar, u kome je i jedna od najvećih termoelektrana u ratom zahvaćenoj zemlji. Zbog svega toga to „srce” danas nije baš u najboljem stanju. Meta je čestih ruskih raketnih udara, a možda i zato što je rodni grad ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog.
I jedna zanimljivost: Krivi Rog dug je skoro 100, a širok oko 20 kilometara i važi za najduži grad u Evropi.
Film – porodično nasleđe
Nije Anđela Gregović prva glumica s tim prezimenom. U ranoj istoriji jugoslovenskog filma zapisano je ime i Vere Gregović, lepotice koja je igrala naslovne uloge u Sofki (1948) reditelja Radoša Novakovića i Hanki (1955) Slavka Vorkapića.
– Ako geni imaju ulogu i oživljavaju pretke u generacijama potomaka, moja baba i ja možda smo dobar primer. Da je još malo poživela, ona bi se obradovala svakoj mojoj ulozi i počastila bi me nekim korisnim savetom – kaže Anđela.
(magazin.politika.rs)
