“Došao sam u Beč u septembru 2012. godine. Čitav proces moga dolaska se desio u kratkom periodu. Ja sam 2011. diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na odseku za istoriju i svi moji planovi su tada bili vezani za Srbiju. Nikada nisam razmišljao o bilo kakvom odlasku iz Srbije, pre svega zato što mi je porodica tamo, a sa druge strane ja sam konzervativno vaspitan i moji tadašnji pogledi na inostrani svet su takođe bili konzervativni i dosta zatvoreni. To je odlika ljudi koji su deo jednog društva koje teško izlazi van svojih granica i ljuštura. To je problem i naših ljudi koji se, pre svega, iz ekonomskih razloga slabo kreću i putuju. Pre nego što ću doći u Beč, radio sam kao turistički vodič u Grčkoj i ta zemlja je bila moj san. Tamo sam se jedino osjećao kao u Srbiji, potpuno slobodan. Međutim, kada sam video da situacija u Srbiji ne ide na bolje, tada smo moj sadašnji kum i ja odlučili da dođemo u Beč. Tih nekoliko prvih meseci je bilo najteže, ali svaki početak je težak. Sada se sa osmehom sećam svih tih momenata. Pre svega, naučio sam njemački, poboljšao sam engleski, takođe sam savladao i mađarski jezik. Ja sam nostrifikovao svoju diplomu pri austrijskom ministarstvu i dobio zvanje magistra, što mi je mnogo olakšalo upis na doktorske studije. Nakon upisa smo obojica počeli da tražimo teme sa kojim bismo se mogli baviti, a takođe smo se aktivno pridružili ‘SPKD Prosvjeta’, koja je osnovana godinu dana pre nego što smo mi došli u Beč. To mi je omogućilo da realno sagledam sve probleme sa kojim se kao narod suočavamo u Austriji i na kojim moramo naporno da radimo kako bismo zajedno te probleme i rešili”, kazao je Marko.
Ljubav prema istoriji se, kako Marko kaže, razvila od malih nogu i to zahvaljujući njegovom ocu.
“Istoriju sam zavoleo kroz istorijske romane koje je moj otac imao, i dan danas ima u kući. Zapravo mi je otac usadio tu ljubav prema istoriji. To su pre svega romani našeg zaboravljenog pisca Slavomira Nastasijevića, koji govore o caru Dušanu, knezu Vojislavu iz Zete (današnje Crne Gore), knezu Lazaru i njegovim vitezovima, despotu Đurđu Brankoviću, i mnogim drugim ličnostima značajnim za našu istoriju. Kroz te romane sam zavoleo istoriju. Ne bavim se srednjim vekom, a to su romani u kojima se većinski radi o srednjem veku, ali i danas kada pričam o ovim ličnostima, ja ih danas zamišljam isto onako kako sam ih zamišljao kao dečak dok sam čitao te romane. Naravno, danas mnogo više znam o svemu tome. I ne smatram da su istorija romani u kojima se upotrebljava mašta pisca, kao niti serije koje gledamo. Mislim da je to veliki problem naših ljudi, što sve što vide i pročitaju smatraju da se zaista desilo i da je to deo istorije, što zapravo nije tako. Ne smemo umetnost, umetničku slobodu i pre svega mit da doživljavamo kao jednu realnu i objektivnu istoriju. Ovo moje mišljenje se oblikovalo tek kada sam počeo da studiram istoriju, ali isto tako kada sam došao u Beč”, kazao je Sarić.
Tema Markovog doktorata jesu stereotipi o Srbima, a Marko nam je kazao i nešto više o tome kako je zapravo došao u Beč i upisao doktorske studije.
“Kada smo se moj kum i ja odlučili da dođemo u Beč, doktorske studije u Beogradu su koštale oko 2000 evra, a u Beču su koštale 380 eura po semestru. Mogu da kažem da su doktorske studije mnogo dobro organizovane. Tu sam odmah video nedostatke našeg obrazovanja, jer se ovdje mnogo insistira na metodologiji i teoriji, i meni je trebalo mnogo vremena da se prilagodim. To je zapravo ono što nedostaje Srbiji kako bi se unapredio edukatvni sistem i ispratili evropski naučni tokovi. Upravo ta metodologija je jako bitna pri pisanju jednog rada ili istraživanju, jer mnogo skraćuje proces rada. Ja se trenutno bavim stereotipima, pre svega, stereotipima o Srbima, kojih je mnogo. Slika koja je građena o Srbima je više nego nepravedna. U stvaranju te slike su delimično učestvovali i austrijski mediji. Veoma je zanimljivo izveštavanje i pisanje austrijskih medija i novina iz rata 1991- 1995. godine. Kao neku vrstu ovog zadatka sam shvatio i menjanje te slike, ali ne silom, već jednim studioznim radom, koji bi na kraju dao neku eventualno realniju i za nas prihvatljiviju predstavu o svima nama, ali i o vremenu u kojem se sve to događalo”, priča Marko.
U dijalogu sa ovako interesantnim, pametnim i načitanim mladim istoričarem, neizbježno se nameće pitanje o njegovom pogledu na odnos Austrijanaca prema našim ljudima u Austriji.
“Što se tiče odnosa Austrijanaca prema Srbima, mislim da dosta Austrijanaca ima pogrešnu sliku o Srbima, kao naroda sklonog mutnim radnjama, zaduženog za najteže poslove, naroda neintegrisanog u austrijsko društvo. Na naš imidž utiče i naša unutrašnja podela na raznorazne organizacije, udruženja, klubove. Zar je važno ko kojoj organizaciji pripada, ako radimo na istom cilju. Ali ne, mi svaku priliku koju treba da koristimo da se ujedinimo, potraćimo kako bi se svađali, prebacivali jedni drugima razne gluposti i dodatno delili. Time neumitno šaljemo lošu sliku o nama. Treba zajedno da radimo na menjanju te slike, što mi, iz navedenog se da zaključiti, ne radimo. Tu se uvek postavlja pitanje, kako ih zaintersovati da čuju našu priču, borbu i šta želimo da postignemo. Mislim da je problem naših ljudi i integracija, jer dosta njih nije planiralo ovdje duže da ostane, nego su mislili da će doći, zaraditi novac i da će se vratiti u svoju zemlju odakle su došli. Međutim, to se nije desilo i dosta njih je ostalo ovde i nisu naučili jezik, koji je prvo sredstvo komunikacije, i naravno da će i sami Austrijanci onda imati jednu odbojnu sliku o nama kada upravo to vide. Zato smo mi tu da menjamo tu sliku”, rekao je Marko.
On se takođe osvrnuo i na drugačije tokove istorije između Austrije i Srbije.
“Austrijanci su prilikom negovanja svoje istorije imali znatno lakši posao od Srbije. Njihova istorija nema toliko lomova i prekida kao naša na Balkanu. Imaju i oni mnogo ratova, ali kod njih sve počiva na viševekovnom kontinutitetu Habzburške monarhije, potom Austrougarske i na kraju Austrije, gde je taj prelaz sa carstva na republiku malo bolan. U nekim delovima društva oni još uvek ne mogu da prebole propast svoga carstva. Najveća mrlja u austrijskoj istoriji jeste Drugi svetski rat. E sada, večito pitanje u austrijskoj nauci, ali i javnosti, jeste da li je Austrija prva žrtva fažizma ili saveznik Trećeg Rajha u mostruoznim poduhvatima širom Evrope? Ipak, danas je austrijsko društvo jedno veoma razvijeno građansko, demokratsko društvo, sa visokim stepenom poštovanja ljudskih prava i raznovrsnih kultura i svakako da treba da predstavlja primer Srbiji kako treba da se razvija u budućnosti. Što se tiče nas, ne bih znao dakle da krenem koliko problema imamo. Pre svega, ne danas, već decenijama unazad ne znamo gde su nam granice, nerešeni odnosi sa susedima stalni su izvor novih političkih i diplomatskih sukoba, dok je pitanje npr. učešća u Drugom svetskom ratu stalni izvor unutrašnjih podela. Nemamo kontinuitet, ne samo u izgradnji društva i preko potrebnih institucija, nego i u negovanju svoje istorije. Danas nam je dobar Karađorđe, sutra Miloš, prekosutra Tito, a za par dana nijedan od njih, nažalost. A kada bi nas neko pitao zašto je to tako, da li bismo znali odgovor? Ne verujem da bismo”, rekao je on.
Iako je Beč srednjoevropska prestolnica kulture naroda koji potiču sa Balkana, Marko smatra kako se uzdizanju kulture i očuvanju istorije može dosta više raditi.
“Što se tiče očuvanja naše istorije i istorije i kulture u Austriji, uglavnom se sve svodi na neku ličnu inicijativu, par ljudi ili udruženja, što je veoma loše ili nikako ispraćeno od srpskih institucija. Postoje ljudi, entuzijasti, koji spajajući ljubav prema istoriji i kulturi pokušavaju da urade nešto više. Postoje oni koje to jednostavno ne interesuje ili im nije važno. Postoje i oni koji to sve rade na pogrešan način. Vrlo je teško pronaći granicu, sredinu, kako te npr. sa jedne strane ne bi optužili da si nacionalista, a sa druge da si izdajnik. Za očuvanje srpske istorije i kulture u Austriji mnogo razumevanja pokazuju pojedinci iz Predstavništva Republike Srpske, SPC, neke austrijske institucije i na kraju Ambasada Republike Srbije, ali ona prava institucionalna podrška izostaje. Nadamo se da će se ova situacija promeniti”, kazao je Marko.
Za kraj, Marko je ostavio poruku tvrdeći da jedno društvo pokreće obrazovanje.
“Moramo menjati sistem obrazovanja. Kroz obrazovanje će se vremenom popravljati i reformisati svaki segment društva. Moramo promovisati znanje umesto kiča, šunda i kojekakvih rijalitija. Znanjem se živi. Znanjem se čovek oplemenjuje. Čovek sa znanjem prva je prepreka svakoj manipulaciji”, poručuje on.
(dunav.at)
