Onda se odnekud začula pesma “Zlatibore, moj zeleni bore”. Grmi plek precizno i lepo, a ispred nas se pojavljuju braća Goran (39) i Nebojša (40) Vasiljević i kažu: – To je naš dečji trubački orkestar. Oko ovih dečaka, oko njihovih nada i sve većeg umeća, sve se vrti.
Onaj svet, za koji se činilo da je zauvek napustio ove krajeve, ipak je tu, na lepšoj strani vidokruga. Goran ima veliku kuću i prodavnicu usred sela, i tu je sada središte svih dešavanja. Unutra, u modernom i prijatnom prostoru, za dečake muzičare – a ukupno ih je osmorica, opremio je veliku salu za probe. Oni su postali zaštitni znak i najlepše lice požeškog kraja: to su Uroš (15) i Ognjen (14) Vasiljević, Filip Vasiljević (10), Aleksa Đorđević (17), Veljko Maksimović (19), Ognjen Vukolić (15), Nemanja Vasiljević (17) i Petar Marković (15).
Ideja da oforme orkestar, poput onih poznatih, koji su proslavili Zapadnu Srbiju, došla je od najmlađeg, od tenora, desetogodišnjeg Filipa. Postojanje FK Glumač i utakmice u “beton ligi” jesu zanimljive, ali je dečacima bilo potrebno više.
– Pre tri godine poželeo sam da sviram trubu. Probao sam ja, pa brat i rođaci, a zatim i ostala deca. Posle nekoliko meseci učenja “prosvirali” smo, najpre “Užičko kolo”. Pre godinu dana postali smo Orkestar Uroša i Ognjena Vasiljevića i sada nastupamo često – objašnjava Filip, željan da što pre sa reči pređe na muziciranje. – Sada na repertoaru imamo oko 60 pesama, idemo na takmičenja, sviramo na veseljima i želimo da jednog dana postanemo šampioni Guče.
Treba li reći da se ovi dečaci od instrumenata ne odvajaju. Dva puta nedeljno, posle škole, oni dolaze kod Gorana, njegove supruge Marije i njihove dece, kolega muzičara Filipa i Ognjena, na probe. Neki pre toga odu u muzičku školu, a ostali vredno uče od majstora trube. Prvi uspesi, jasno je, nisu pali s neba. Da bi se sastali, svaki put polovina orkestra u Glumač dolazi iz Požege, Arilja, Guče i Dobrinje. Ovaj put, Petar Marković je iz Dobrinje na probu stigao kroz smetove, a nekoliko kilometara do asfaltiranog puta prešao je – jašući konja. Ima ih 14, i uz trubu, konji su ono što Petar voli.
– Najveći problem je kako decu naučiti da su pobede i porazi deo života. Oni najčešće plaču od radosti, kada pobede na nekom takmičenju. Kada izgube, od tuge plaču još više. Iskreni su, trubu sviraju srcem, i dugo već znaju da ih dobro vaspitanje, rad, red i posvećenost najsigurnijim putem vode kroz život – kaže nam Goran, u čijem su domu dečaci našli sve što im je potrebno. – U Glumču je ostalo malo više od 500 meštana, domaćinstva su stara, sve je manje poljoprivrede i svi hrle u gradove. Nas i ove momke truba je okupila i sačuvala ovde u selu.
Dečaci znaju da širom Srbije imaju jaku konkurenciju. Trube biju sa zapada, sa severa. Ponajbolje su one s juga. Svi će se oni ove godine naći u Guči, na takmičenju srpskog trubačkog podmlatka, a dečaci iz Glumča sanjaju trubačku slavu i u rukama “Zlatnu trubu” naših “Novosti”.
To znači samo jedno, prečica nema, proba se nastavlja, ori se “Pobednički čoček”. Dok iz Glumča odlazimo, kao da nakratko napuštamo ne selo polunapušteno i ostarelo kakvim se činilo u početku, već jedan veliki svet koji, kroz dečje snove i rad, postaje sve veći i lepši.
Naša želja je da jednog dana zasviramo uz nekoga od tri čuvena Dejana. Uz Petrovića, Lazarevića ili Jevđića. Nas četvorica idemo na privatne časove kod članova Jevđićevog i Lazarevićevog orkestra. Oni nam ih ne naplaćuju, oni vole što mi sviramo. I ne samo to, majstori trube prate naše nastupe na takmičenjima, uvek se sa nama pozdrave, a ja bih želeo da postanemo kao oni – ističe najmlađi član orkestra Filip Vasiljević. – Od kada smo osnovali orkestar, sami zarađujemo. Kupili smo od tog novca i dobre instrumente.
(novosti.rs)
