Ona je odlučna da po završetku srednje škole, naredne godine, u potpunosti preseli u Jablanicu, u rodni kraj dede Milana, piše “Blic”.
On je odavde, pre više od pola veka, otišao u Linc, gde je Nataša Vera rođena. U Lincu idem u školu, tamo imam rodbinu, prijatelje, mnogo poznanika ali mi je ovde najlepše, kazala je ova devojka, ushićena zbog beskrajne slobode, prostranstva i životinja. Najsrećnija je, napominje, kada na konju kojeg je deda kupio, projaše selom.
– Koristim svako slobodno vreme da bih došla u Jablanicu i tu što duže boravila. Neopisivi su moj osećaj, moje emocije i moja ljubav za ovo mesto, u kojem sada boravi moj deda Milan. On mi je kazao da sam tu prvi put došla još kao beba, sa nepunu godinu i beskrajno zavolela celi kraj. To nisam upamtila, naravno, ali osećam u duši da je ova priča istinita – ispričala je Nataša Vera Bukovica, koja istovremeno, svojim imenom čuva i uspomenu na pokojnu baku Veroniku, Austrijanku koja je preminula pre nekoliko godina.
– Bila sam u mnogim mestima, u celom svetu, videla i osetila svu raskoš i lepote ali mi je ovde, pod Kozarom ipak najlepše. Moji prijatelji u Austriji kojima pričam o Jablanici, o lepoj planini, čudesnom krajoliku sa mnogo voća i zelenila, ne mogu poverovati. Oni smatraju da je Austrija najlepša ali kada bi ovde došli samo jednom, shvatili bi o čemu govorim – upoređuje sagovornica “Blica” svoje sa stavovima svoje generacije u Austriji.
Posle završetka srednje škole, poverava nam svoje planove, ona je odlučna da dođe u Jablanicu, bar na godinu.
– Tu ću živeti pa ću smisliti gde dalje, odrediti svoje životne planove. Pohađam školu mode ali moja najveća zanimacija, moje interesovanje su životinje. Njih baš volim i zato mi je svaki dan ovde ispunjen. Nigde nema te lepote kao ovde. Jedino tu sam beskrajno srećna i slobodna, kao ptica, kao moje kokoške, zečevi, jaganjci… – rečima i emocijama, mlada Austrijanka slika Jabalnicu i kućište svojih predaka.
Nataša kaže da svakog jutra ustaje pre šest, potom hrani životinje, čisti objekte, uređuje štale…
– Konjima, kravama, ovcama, svinjama, kokoškama, zečevima i drugim životinjama prvo kažem dobro jutro, pomazim svako od njih, donesem hranu, proverim kako su proveli noć. Naprimer, posebno se trudim da mladunčad budu dobro, pilići, prasad, štenad, zečići… Kada se krmača prasi, ja sam sa njom, pomažem da prasići srećno dođu na svet – prepričava Nataša Vera svoju svakodnevicu u Jablanici, tom, kako kaže, čarobnom mestu odakle se vide daleki predeli planine Kozare.
-Samo ovde često zaplačem od sreće. To se dešava kada me životinje okruže, kada me prate, idu za mnom, i kada shvatim da me vole. One prepoznaju moj glas i raduju se našem susretu. Srećnom me čini jahanje. Spremanje moje kobile je ritualno, njoj uplićem grivne, čistim kopite, mazim je… Ona je princeza svoga životinjskog roda – opisuje ova mlada Austrijanka, učenica škole mode, svoja interesovanja i preokupacije.
-Ovde bih volela imati školu jahanja, o tome pričam roditeljima i ostaloj rodbini u Austriji. Mama misli da sam luda, onako u pozitivnom smislu to mi govori. U Austriji, sve imam, ni u čemu ne oskudevam ali ovde prepoznajem drugačiji karakter života, što se meni veoma sviđa – kaže Nataša Vera koja je u selu na Kozari, boraveći ovde po nekoliko meseci svake godine, izgradila svoj svet iz snova.
Duh naroda
Nataši Veri takođe se dopada karakter lokalnog stanovništva, njenih komšija u Jablanici koji su, kako kaže, veoma ljubazni, srdačni, predusretljivi, humani i duhoviti.
– Ovde ljudi sklapaju prijateljljstva, dobri su, svi žele da pomognu, ostavljuaju utisak kao da se dugo poznajemo. Volela bih ovaj duh naroda preneti među Austrijance, kada bi to bilo moguće a iz Austrije ovamo želim doneti samo svoje stvari i tu živeti – odlučna je Nataša Vera Bukovica.
(Blic, foto: Milan Pilipović, RAS Srbija)
 rođena i odrasla u Lincu, sada odlučila da se potpuno preseli pod Kozaru){kind=link}