Ovo je najveća restauracija ove operske kuće još od njenog ponovnog otvaranja 1955. godine. Cilj restauracije Bečke državne opere bio je da se unutrašnji izgled zgrade dovede u prvobitno stanje. Većina nastalih oštećenja izazvana je kondenzacijom. Celokupni kolorit opere je potamneo i trebalo mu je vratiti stari sjaj.
U prvoj fazi radova obnovljen je vestibul, a u drugoj fazi, koja je trajala do decembra 2018. godine, obnovljeni su foaje, tavanica i balkon. Za restauraciju Bečke državne opere je utrošeno 18 hiljada radnih sati, a radovi su koštali ukupno 1,1 milion evra.
Uz pomoć svog tima vajarka Manuela Fric (Manuela Fritz) je izvršila restauraciju.
„Deset dana nam je trebalo samo da izmešamo adekvatne boje. Ovakav rad je veoma zahtevan, kako zbog koncentracije tako i zbog fizičkog napora. Oslikavali smo prostor iznad glave pa je naš tim veliki broj sati proveo na nogama“, rekla je Mihaela Fric i dodala u šali da je jedini koji je imao luksuz da slika ležeći bio Mikelanđelo.
Jedan od sponzora restauracije je bečki proizvođač zlatnih listića, Vamprehtsamer (Wamprechtsamer), koji je ovaj posao započeo 1906. godine. Bečko zlato ove firme ukrašava mnoga bečka zdanja, od palate Šenbrun do skulptura ispred Austrijskog parlamenta, a i danas se nanošenje zlatnim listićima vrši ručno.
Ljubitelji klasične muzike će moći da prvog januara 2019. godine sa početkom u 11.15 časova vide svo to bečko zlato u filmu od 24 minuta i da makar na taj način zavire iza kulisa ovog veličanstvenog zdanja.
