Uoči turističke sezone u Hrvatskoj ponovo su glasne stare žalopojke. Procenjuje se da će i ovog leta nedostajati oko 35.000 konobara, kuvara, sobara, recepcionera…
Te vesti dolaze uz određeno iznenađenje, premda iznenađenja ne bi smelo da bude – ovo je hroničan hrvatski problem.
Enigme nema: Hrvati u naponu radnog veka masovno odlaze na Zapad gde rade za veće novce. Nema više radne snage u siromašnijoj Slavoniji da se leti preseli na Jadran, ali je nema dovoljno ni u BiH, Srbiji, Makedoniji.
Iscrpljen je kadrovski basen u neposrednom susedstvu, pa se sve više poseže za popunom iz Azije, kao i ranije u sektoru građevinarstva: Nepal, Filipini, Indija…
Uvek isto čuđenje
„Godinama sam uzalud upozoravao na taj problem u turizmu. No pristup nam je stihijski, a čuđenje svaki put isto, mada je i problem isti. Čudni smo u stvari mi koji se tako čudimo“, kaže za DW Damir Krešić, direktor Instituta za turizam u Zagrebu.
Krešić moguće rešenje vidi u ozbiljnom poduhvatu države, poslodavaca i sindikata – da se izradi nova strategija za celu ekonomiju, pa vidi koliko radnika iz koje struke treba zemlji.
Jer, kaže, uvoz sezonske radne snage iz Azije pokazuje nedostatke. „Pokazuje se da nisu dobro rešenje za naše ugostitelje, ali sad već nemamo mnogo izbora, barem ne za ovu i sledeću sezonu“, priča Krešić.
„Nemam ništa protiv ljudi s drugog kontinenta, da budem jasan. Oni mogu biti marljiviji ili pošteniji radnici od nas samih, nema tu pravila. Problem je uslužna industrija u kojoj hrvatski radnik ovde uvek nudi kvalitetnije autentično iskustvo domaćinstva“, drži Krešić.
Budućnost se ne gradi na uvozu
Pri tome je Hrvatska u najbližem susedstvu mogla da vidi svoju budućnost. Recimo, Vladimir Blagojević, portparol Privredne komore Republike Srpske, izjavio je da nema grane kojoj u ovom trenu ne nedostaje radna snaga.
Mnoge je privukla gravitaciona sila hrvatskog turističkog tržišta. Tako iz Trebinja, grada s oko 30.000 stanovnika, leti i po dve hiljade ljudi odlazi na rad u obližnji Dubrovnik.
Taj se susedov problem nije video iz Hrvatske, sve dok hrvatsko tržište nije zastenjalo usled iste nevolje. „Budućnost se ipak ne gradi na uvozu radne snage, a bez domaćih radnika nema ni održivog razvoja“, smatra Goran Rihelj, urednik turističkog portala HrTurizam.hr.
„Godinama se upozoravalo na problem malih plata u turizmu“, dodao je on za DW, „kao i jako lošim radnim uslovima. No vladala je mantra – ako nećeš ti, ima ko hoće. Sada se to vratilo kao bumerang. Otvorile su se granice, i balon je pukao, a sad se svi čude.“
Rihelj kaže da Hrvatska nije strateški pristupila tako dubokom problemu. „Kako stalni sezonac može planirati budućnost, porodicu, kupiti stan, automobil? Kako neko može da raditi sedam dana nedeljno, bez dana slobodnog, a pričamo o turizmu gde je usluga imperativ?“
Prema rečima ovog novinara, i nivo usluge nužno pada kada radnici nisu obučeni i nemaju iskustvo. Rihelj se onda pita: „Kako opravdati cenu smeštaja s lošom uslugom i izvedbom?“
(Dojče vele)
