Za novi Nedeljnik, ipak, Slaven Bilić je naširoko govorio o Splitu i Beogradu, Hajduku i Zvezdi, Hrvatskoj i Srbiji, jugoslovenskoj i Premijer ligi, Murinju i Ćiri, nacionalizmu i ljudskosti…
“Činjenica je da su u Splitu najveće tri stvari – Sveti Duje, Marjan i Hajduk. I to ne nužno tim redosljedom, Hajduk je uvek na prvom mistu. Kad si dite u Splitu sedamdesetih godina, ti nemaš ovo što današnji klinci imaju pred sobom, imaš Zagora, Velikog Bleka ili Princa Valijanta, Alana Forda, svejedno, školu i Hajduk…”
Ako je Hajduk uvek bio na prvom mestu, šta je bilo na drugom – Jugoslavija ili Hrvatska?
Hrvatska. Ili je možda bila i na prvom. Mi smo tako vaspitani, tako su nas učili otac i njegovi prijatelji. I kada smo birali klub, bilo je tako – prvo Hajduk, pa onda opet Hajduk, pa još jednom Hajduk, pa deset mesta prazno, pa Dinamo. I nikada derbi između Hajduka i Dinama i Hajduka sa nekim drugim klubom nije bio isti. Uvijek je na tim drugim utakmicama bilo još nečeg…
Na pitanje Nedeljnika ko je bio najveći rival Hajduka, Bilić odgovara:
“Zvezda je bila najveći Hajdukov rival i toj se utakmici čitav Split najviše radovao. Naročito kada se igra na Starom placu ili na Poljudu. Bila je posebna stvar pobijediti njih, a ja sam svoj debi pred domaćim navijačima imao upravo protiv Zvezde.”
Prisetio se i čuvenih okršaja uoči finala Kupa šampiona, za poslednji Kup Maršala Tita, kao i one naredne, poslednje utakmice.
“Nismo tada došli sa cvijećem, ali jesmo sa nelagodom, ili makar nekim osjećajem neprijatnosti. Za tih se mjesec dana desilo mnogo više stvari nego za prethodnih deset godina, takvo je vrime bilo. I više nije bilo samo Borovo, nego i Plitvice i barikade u Kninu, grozne stvari su se dešavale, a mi smo dolazili, što vi Srbi kažete, mečki na rupu… Sjećam se da nam je Špaco Poklepović pred utakmicu citirao onaj deo iz Biblije – ako vas udare po jednom, vi im okrenite drugi obraz. Počinje utakmica, sijeva na sve strane, vidim ja, dobri moj Špaco, ništa od tvoje Biblije. I kad se zakuvalo, Binić misleći da je nama trener i dalje Skoblar, u želji da vrati neki ‘dug’ iz Kupa, nokautira Špacu, valjda najmirnijeg čoveka na stadionu…”
Bilić je govorio i o prilikama u balkanskom fudbalu, s posebnim akcentom na razlike između Hrvatske i Srbije.
“To što se vama događa sa reprezentacijom i Savezom, to u Hrvatskoj nema teorije da se dogodi, zato što je od samog početka stvar postavljena vrlo jasno – mi smo imali ogromnu odgovornost, veću od nas samih. Od tog okupljanja 1994. godine, kada smo razgovarali sa nekim ljudima iz vojske, koji su nam rekli da se i mi borimo za Hrvatsku, ali na drugačiji način, pristup je uvijek bio isti. Danas neki hrvatski košarkaš sa 21 godinom kaže – znaš, neću da igram za reprezentaciju, hoću da se posvetim klubu. Pojedini igrači iz naše ekipe nisu smjeli da se oproste od reprezentacije posle prvenstva u Francuskoj. Ne može, majstore, ako možeš da igraš fudbal, igraćeš za reprezentaciju, a ne da ti otkazuješ kad hoćeš…”, ispričao je Bilić za Nedeljnik.
(nedeljnik.rs)
