Iako su decenijama jedna od najbrojnijih nacionalnih zajednica u Austriji, među poslanicima u ovoj zemlji dugo nije bilo onih kojih imaju srpsko poreklo.
U odlazećem sazivu državnog i u aktuelnom sazivu bečkog parlamenta sedi po jedan poslanik – pripadnik srpske zajednice u Austriji.
Kristijan Kovačević poslanik je Socijaldemokratske partije Austrije (SPO), stranke koju program opisuje kao partiju umerene levice, koja je dugo bila gotovo jedini izbor austrijskih Srba.
Nemanja Damnjanović u bečkom parlamentu pripada Slobodarskoj partiji Austrije (FPO) koju stručnjaci svrstavaju u stranke ekstremne desnice, ali je i sve češće partija za koju se opredeljuju austrijski Srbi.
I jedni i drugi izlaze na vanredne parlamentarne izbore u Austriji koji će biti održani u nedelju, 29. septembra.
BBC na srpskom donosi vam priče o srpskim političarima sa dva kraja austrijskog političkog spektra.
Sadržaj teksta
Priča prva – Kristijan Kovačević
Iako je do izbora svega nekoliko dana, Kristijan Kovačević je na radnom mestu – u austrijskom parlamentu, na redovnom zasedanju.
Kovačević na sednice dolazi iz udaljene pokrajine Tirol, gde je i počeo bavljenje politikom.
„Na ulazak u politiku motivisalo me isto što i svakog čoveka u Austriji čiji roditelji nisu iz druge zemlje – želja da uradiš nešto dobro za sredinu, da promeniš na bolje.
Počeo sam kroz sport i kulturu – jednostavne stvari”, objašnjava Kovačević za BBC na srpskom.
Priseća se Kovačević da je u politiku ušao 2007. godine, najpre na lokalnom nivou.
Imao je tada 24 godine, odrastao u porodici koju su zasnovali roditelji koji su se upoznali već kao gastarbajteri u pokrajini Tirol.
Ipak, takvo porodično poreklo nije bilo sasvim opredeljujuće za bavljenje politikom.
„Nisam izabrao SPO zbog odnosa prema srpskoj manjini, niti zbog jačine stranke u Tirolu koji je uvek bio uporište Narodne partije.
Iako mladi u politiku često ulaze baš kroz Narodnu partiju, brzo sam shvatio da njihovi stavovi, u kojima podržavaju bogate, ekonomski jake, nisu za mene – ja dolazim iz porodice gde je otac imao malu firmu i video sam šta znači raditi od jutra do mraka.”
U sopstvenom iskustvu video je, kaže, i šta sve može značiti odrastanje u Austriji.
„Video sam i šta znači kad te druga deca u školi maltretiraju jer ti nisi deo te sredine samo zato što imaš drugo prezime.
Članstvo u Slobodarskoj partiji nije dolazilo u obzir baš zbog negativnog odnosa prema strancima – iako sam rođen u Austriji, osećam da sam protivnik slobodara.”
Posle decenije bavljenja lokalnom pa okružnom politikom, našao se na drugom mestu na listi kandidata SPO-a iz pokrajine Tirol za parlamentarne izbore 2017. godine.
Postao je prvi poslanik srpskog porekla u parlamentu u Beču.
„Otkrivanje” srpske zajednice
Kovačević kaže da se iz Tirola za prestonicu uputio bez jasne svesti o potrebama gotovo 300 hiljada ljudi srpskog porekla u Austriji.
„U početku nisam mnogo mislio na bazu srpskog naroda u Austriji – ja sam u skupštinu ušao kao predstavnik svog okruga u pokrajini Tirol, pa sam se u početku najviše obraćao tim biračima.
Tek kada sam postao predsednik grupe za saradnju Austrije sa Srbijom i Crnom Gorom, putovao, razgovarao sa ambasadorima, shvatio sam koliki je ponos biti na tom mestu, pa smo krenuli da tražimo načine da pomognemo tom narodu.”
Poslanik SPO-a ima razumevanja i za političku neaktivnost srpske zajednice.
„Generacija koja je prva došla u Austriju nije mogla da učestvuje na višem nivou u politici – ili zbog jezika, ili zbog činjenice da su morali jako teško da rade da bi obezbedili bolji život za naredne generacije.”
Kovačević tvrdi i da prethodna vlada Sebastijana Kurca, koju su činile Narodna i Slobodarska partija, nije učinila mnogo za tu zajednicu.
„Poslednja vlada je vodila politiku kojoj je otežavala položaj stranaca, ne samo Srba.
Slobodari su pričali da podržavaju Srbe, a donosili su zakone koji otežavaju položaj i Srba i ostalih – šef sada može da te natera da radiš i 12 sati, socijalni dodaci za siromašne su smanjeni”, kaže predstavnik socijaldemokrata.
Austrijske propuštene prilike
Kada govori o odnosima Beograda i Beča, Kovačević podseća na činjenicu da je Austrija imala priliku da pokaže stav dok je predsedavala Evropskom unijom 2018. godine.
„Spoljna politika se nije promenila, čak je i lošija nego ranije.
Imali smo i činjenicu da je Austrija predsedavala Evropskoj uniji i bila je to prilika da se napreduje po pitanju Kosova, ali ništa nije urađeno.”
Na pitanje da li bi dolazak socijaldemokrata na vlast nešto promenio u ključnim temama za Srbiju poput kosovskog pitanja, Kovačević upućuje na ulogu zemlje u čijem je parlamentu.
„Austrija neće odlučiti kakvo je rešenje za Kosovo, ali treba stalno da podseća na to pitanje.
Treba da tražimo rešenje u kome će Evropska unija biti glavna koja će pomoći da do rešenja dođe – ne bi nam u tom procesu bila potrebna pomoć Rusije i Sjedinjenih Država.”
Iako ne veruje da će socijaldemokrate dobiti priliku da sastave novu austrijsku vladu jer očekuje nastavak koalicije Narodne i Slobodarske stranke, Kovačević kaže da će nastaviti da se politikom bavi na isti način.
„Nemam posebne ambicije – nisam zbog ambicija ušao u politiku, nisam zamišljao ni da ću biti poslanik u parlamentu.
Vidim neke stvari koje nisu fer i želim da budem deo akcije da te stvari popravimo”, kaže Kovačević koji se i na ovim izborima nalazi na drugom mestu liste kandidata SPO-a u pokrajini Tirol.
Priča druga – Nemanja Damnjanović
Kada se Nemanja Damnjanović pojavi na vratima bečkog Rathausa (gradska kuća), ni po čemu se ne razlikuje od Austrijanaca rođenih u Beču – prosedo-plava kosa, plave oči, farmerke i svetli sako.
Dok govori, desi mu se da izgovori poneku reč na nemačkom, ali se brzo ispravi srpskim prevodom.
„U mom srcu ima dovoljno mesta i za Austriju i za Srbiju”, kaže u razgovoru za BBC na srpskom.
U Beč je počeo da dolazi početkom devedesetih, pa se onda 1996. godine preselio za stalno iako je u Srbiji bio đak „vukovac”, uspešan fudbaler koga je zbog rata produženi vojni rok omeo u prelasku u beogradski Partizan.
„Ja sam se i u Srbiji bavio politikom – počeo sam sa 18 godina i dobio sam ponudu od Slobodana Miloševića da vodim njegovu omladinu u Kragujevcu.
Odbio sam, i bio sam politički okrenut opoziciji, ali sam se posle godinu dana razočarao i mislio da se nikad neću baviti politikom.”
Ipak, mnogo toga je promenio – ponajpre zemlju boravka.
„Shvatio sam da ću, ako ne napustim zemlju koju mnogo volim, gde sam mislio da mogu da imam svetlu budućnost – ubrzo postati socijalni slučaj.”
Postao je član zajednice oko 300 hiljada politički velikom većinom neaktivnih Srba u Austriji.
„Imali smo ljude iz srpskih klubova koji su se zadovoljavali jednom večerom kod socijaldemokrata, nekoliko fotografija, da bi za uzvrat navodili narod da biraju tu stranku dok ona nikad suštinski nije podržala srpsku zajednicu.
Ljudi su zbog toga bili razočarani u politiku – samo pred izbore svi se sete srpske zajednice.”
Damnjanović kaže da se Austrija promenila od vremena kad je on došao – pre svega, socijalna slika postala je lošija.
„Čovek više nije u situaciji kao nekada – da može da ušpara količinu novca da može, recimo, da gradi kuću u rodnom kraju.
Kada sam ja došao, znao sam šta može da se kupi za 500 šilinga, a sada ste preopterećeni da ishranite porodicu.”
Krivce za to prepoznao je u tradicionalnim partijama socijaldemokratama i Narodnoj partiji, pa je odlučio da se priključi – jednoj od mlađih.
Od Šumarica do ekstremne desnice
Ulazak u „slobodare”, partiju koju su neki opisuju kao stranku ekstremnih desničara koji nisu jasno odbacili nacističku prošlost iz Drugog svetskog rata, dodatno je kontroverzan zbog činjenice da Damnjanović dolazi iz Kragujevca, posebno stradalog pod nacistima.
„Do sada nisam upoznao nijednog nacistu ili fašistu u mojoj partiji, niti znam nekoga ko ima takvo razmišljanje.
Da jesam, došlo bi sigurno do verbalnog sukoba.”
FPO je stranka koja se oštro protivila ulasku migranata, zalagala se za snažno čuvanje austrijskih granica, istovremeno povezujući pitanje izbeglica sa Bliskog Istoka sa strahom za bezbednost u Austriji.
„Ja prvi razumem izbeglice još iz rata u Jugoslaviji, ali ne razumem ove mladiće koji su agresivni, žele da tuku, siluju, ubijaju”, bez zadrške ocenjuje Damnjanović.
Tvrdi da se njegovi stavovi poklapaju sa stavovima stranke, a lidera FPO-a Norberta Hofera citira i kada mu se postavi pitanje da li bi u kampanji protiv migranata kolateralna šteta mogli biti austrijski Srbi – takođe doseljenici koji se bore za radna mesta.
„Damnjanović: Niskokvalifikovane poslove Srbi ne oduzimaju Austrijancima – ne bi oni ni želeli ta radna mesta.
BBC: Ali iste te poslove bi većinom radile i izbeglice s Bliskog Istoka?
Damnjanović: Hofer je u jednoj od debata rekao da su svi koji su došli kao gastarbajteri morali da ispune neke uslove, i to jesu uradili. To su ljudi koji su migrirali Austriju da rade, nisu migrirali u austrijski socijalni sistem.”
Kosovska neispunjena obećanja
Kontroverzu u austrijskoj javnosti prethodni lider „slobodara” Hajnc Kristijan Štrahe izazivao je i tvrdnjama da je austrijsko priznanje nezavisnosti Kosova bila greška, čestim odlascima u Banjaluku.
„Ja sam Štraheu govorio da je on mnogo više uradio za politiku Srbije nego mnogi srpski političari.
On je bio glas Srbije u Evropi, za razliku od političara koje niko nije slušao u Evropi”, seća se Damnjanović lidera partije koji je morao da napusti politiku zbog korupcijskog skandala nazvanog „Ibicagejt”.
Ipak, iako je FPO činio doskorašnju austrijsku vladu kao manjinski partner kancelara Sebastijana Kurca i njegove Narodne partije, odluke na spoljnopolitičkom planu nisu menjane – Austrija nije povukla priznanje Kosova, a zvanični Beč čak je podržao i neuspeli prijem Kosova u Interpol.
„Nije to odluka koju sam iščekivao, ali ne mogu da budem toliko razočaran jer nisam učestvovao u odlučivanju.
Ne shvatam i zašto Kurc tvrdi da je toliko dobar prijatelj sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem, a nikada po tom pitanju nije ništa učinio.”
Damnjanović kaže da je prethodna vlada donela i mnoštvo drugih odluka koje nisu u potpunosti bile po volji „slobodarima”, ali to opisuje dinamikom koalicionog života.
Jasno zna svoju dalju ambiciju u austrijskom političkom životu.
„Najveći mi je zadatak da kroz ovu funkciju produbim dobre odnose Srbije i Austrije, ostavim iza sebe nešto što će kasnije omogućiti generacijama da bolje žive.
Kada bi se Srbi politički više angažovali, bilo bi moguće da Srbin bude i ministar u Austriji – i funkcija pokrajinskog ministra za integraciju stranaca bila bi veoma važna kao znak pravde za sve koji imaju loša iskustva u dobijanju boravišne dozvole ili državljanstva”, zaključuje Damnjanović.
