Jedna korisnica Fejsbuka iz Zenice u BiH na toj društvenoj mreži podelila je svoja iskustva na radu u Austriji, odnosno kako je kao radnica prodavnice obuće dopuštala ljudima da kradu cipele. Objavila je to povodom vesti da su migranti pretučeni zbog krađe čokolade u prodavnici u Sarajevu.
Autorka objave navodi kako nikad nije radila u prodavnici prehrambene robe, ali da jeste nikada “ne bi videla” kad neko jadan, siromašan, ofucan i promrznut ukrade hleb, keks ili čokoladu.
– Posebno čokoladu! Sanjala sam čokolade u ratu i da ih je bilo negde da se ukrade, ja bih je ukrala – navodi.
Njena objava izazvala je pregršt pozitivnih komentara, a objavu prenosimo u celosti.
– Kad sam došla u Austriju, radila sam u prodavnici obuće. Dešavalo mi se da neke ljude pustim da ukradu cipele. Vidim im nameru i samo se odmaknem.
Onda se vratim i vidim njihove cipele na polici, ispod police ili ih nađem u kutiji.
Nekada bih gledala za njima kako izlaze iz radnje, a dok koračaju sa đonova se sijaju etikete.
Motiv da se odmaknem mi je uvek bilo siromaštvo. Jednom je to bila devojka, narkomanka, pristojna, ali plavičastih usana i izgubljenog pogleda.
Neko bi rekao: “G***o narkomansko! Ima za drogu, nema za cipele.” A ja sam se uvek, kad bi ona ušla u radnju i vrtela se oko kutije sa cipelama s namerom da ih ukrade, pitala šta je nju tako nežnu i lepu odvelo na taj i takav put.
Kad sam joj pružila priliku da ukrade cipele, crne gležnjače na šniranje, u kutiji sam našla njene cipele odlepljenih đonova, potpuno mokre.
Jednom je to bio Rom. Ulazio je dva puta, sa ženom i sa mamom. Vrteo se oko broja 45, a one su mu bile navigacija: Ne! Eto je! Ostavi!
Ja sam ih razumela, ali sam se pravila da ne razumem. Kad sam se zagledala u njegove noge, pa u njegovu ženicu, njene ruke i nokte, zube… samo sam se okrenula i počela da slažem nešto pored kase.
Krajičkom oka sam ga gledala i on je u crnim cipelama, potpuno elegantnijim od sebe i onoga na sebi, išetao napolje. Nikada neću zaboraviti, ukrao je cipele broj 45, a svoje je gurnuo ispod police. Jedva sam ih pronašla i izvukla.
Ono što sam videla bio je čist raspad, čak i iznutra sve izrešetano.
Jednom je to bila mlađa Afrikanka s detetom. Ukrala je sandale broj 41, a natikače sa svojih nogu je stavila u kutiju i brzo izašla napolje. Tu sam se zaljubila u dete koje je virilo preko njenog ramena i zato sam je pustila. Kao da je osetilo da me mora šarmirati dok mama ukrade cipele.
Ovo uopšte ne pišem kao dobra osoba. Ja to nisam, iako znam da ima gorih i manje dobrih ljudi od mene, ali i mnogo, mnogo boljih i humanijih pred kojima samo mogu zabiti glavu u pesak.
Ovo govori, naravno, i o meni kao o nepouzdanom radniku. Ko bi još takvu osobu zaposlio kod sebe?!
A opet… hteli su me. Šefovi su se menjali, dobijali otkaze, davali drugima otkaze. Mene su uvek ostavljali. Da su mi rekli: Plati ukradene cipele, ja bih platila bez reči. Ali nisu, nikada.
Kasnije sam otpočela svoj posao, pa su oni koji su mi krali cipele bili moji klijenti.
Nisam nikada radila u prodavnici prehrambene robe, ali da jesam ja nikada ne bih videla kad neko jadan, siromašan, ofucan i promrznut ukrade hleb, keks, čokoladu.
Posebno čokoladu! Sanjala sam čokolade u ratu i da je bilo negde ukrasti, ja bih je ukrala.
Pa, neka me tuku! I Bog neka me kazni.
Važno je klanjati se i ulizivati onima koji nam pokraše države, fabrike, radna mesta, budžete, plate, penzije, humanitarne pomoći i trezore.
Pa, neka i tuku!
Mi ćemo, zato, pošteno namlatiti nepoštene migrante koji kradu čokolade – napisala je ona.
(Telegraf.rs/Večernji list)
