Po povratku počeo je da radi kao asistent fotografa, da bi karijeru nastavio samostalno. Tokom rada u Srbiji sarađivao je sa mnoštvom javnih ličnosti, dizajnera, modih brendova i magazina. Pojavljivao se u muzičkim spotovima, oprobao se kao voditelj i imao nekoliko samostalnih izložbi. Domaća i regionalna javnosti imala je priliku da ga upozna i kao učesnika u srpskoj verziji muzičkog takmičenja „X faktor“.
Poznat po portretima i monohromatskim fotografijama ovaj mladi i nagrađivani umetnik odlučio je da profesionalnu karijeru nastavi u Beču.
Stefan se iz Srbije odselio 2016. godine, a za to je imao više razloga. Naglašava da nije od onih koji su „pobegli iz zemlje“ zbog lošeg života, već da je pokušao da pobegne od sebe samog.
„Rođeni sam Beograđanin i volim svoj rodni grad, ali kako sam beskrajno ambiciozan Srbija i Beograd su mi postali mali za sve životne ciljeve koje želim da postignem. Takođe, smatram da je za svaki lični razvoj, bilo poslovni ili privatni, važno prihvatanje odgovornosti za sopstveni život, a u mom slučaju bi ta vrsta samostalnosti značila – potpunu promenu sredine“, kaže Stefan.
Dodaje da je njegova želja bila da pored mesta boravka promeni posao, okruženje i ljude u životu, kao i da je tu odluku doneo preko noći.
Na pitanje da li je razmišljao da se nekada vrati u Srbiju Koković odgovara: „Lagao bih kada bih rekao da sam skoro razmišljao o povratku za stalno. Moja čudna ambicioznost ponovo udara i jedina želja koja mi se povremeno javlja je dalja promena mesta boravka, ali to mora biti bolje od onoga što je sada. Zatim još bolje, pa još bolje.”
Srbiju i dalje oseća kao „nedovoljno veliku” za sebe, ali da ukoliko bi se vratio da bi to bilo u poznim godinama kada bude odlučio da se potpuno primiri i vrati korenima. Voleo bi da ukoliko se to desi da poseduju kuću na selu.
U Srbiju redovno dolazi, jer su mu tu majka i sestričina, i kaže da se tim dolascima i susretima uvek raduje, kao i da su putovanja od Beča do Beograda prilično jednostavna.
„Ne bih delio stvarnost na ‘ovdašnju’ i ‘ondašnju’. Stvarnost je stvarnost, jedino što mogu da primetim iz ove perspektive, a ranije nisam primećivao, je ogromna razlika u životnim standardima i čistoća grada, što negde nema veze sa gradom već sa nama kao pojedincima. Nostalgična sam osoba, tako da imam posebnu emociju svaki put kada sletim na beogradski aerodrom”, kaže Stefan.
Na pitanje da li bi se i pod kojim uslovima vratio u zemlju, sagovornik ističe da je došao u godine kada mu je životni standard veoma važan faktor.
„Da bih bio u mogućnosti da sebi i svojoj porodici priuštim određene lagodnosti, moram razmišljati o tome. Konačno imam priliku da od svog posla zarađujem ozbiljniji novac i da obezbedim neku lagodniju budućnost. Mislim da mi u ovom trenutku Beograd to ne pruža (oh koliko sam samo puta pokušao) i jedini uslov pod kojim bih se vratio bi bio taj da mi je znatno bolji život u Srbiji nego u Austriji, ne samo mentalno već i finansijski“, dodaje Stefan.
Citirajući izjavu glumice Seke Sablić, koja je u srpskoj javnosti dobila oprečna mišljenja, da na kraju dana „Otadžbina je tamo gde ti je dobro, a ne gde su sarme“.
„Austrija pruža finansijsku stabilnost, visoke životne standarde, dobra socijalna i zdrastvena osiguranja i ono da – ukoliko vredno radiš, zaista zaradiš novac za koji radiš. Beč je deset godina za redom najbolji grad za život na svetu i po mom mišljenju jedan od najlepših gradova.“
Sagovornik kaže da je Srbija „puna neotrkivenih blaga“, kao i da Beograd s razlogom zovu „mali Berlin“, jer ima specifični duh, prijatnije ljude nego Beč, „neuporedivo bogatiji“ društveni život, i da su mogućnosti za razvoj umetnika mnogo bolje zbog „alternativnih mesta, mode i kulture“.
Smatra da je Beograd „dobar teren za umetničko sazrevanje“, ali da je samo važno znati gde.
„Čvrsto verujem da komfor nikada ne stvori umetnika. Nažalost kada ‘ptići porastu‘ napuštaju gnezdo, ali ni sam nisam siguran šta je sve potrebno učiniti da bi se to promenilo“, dodaje Stefan.
Prema njegovim rečima, aktuelna dešavanja u Srbiji ne prati, ali kaže da ih nije pratio ni kada je živeo u Srbiji, kao ni da ne prati aktuelnosti u Austriji.
„Nemam nijedan kanal na televiziji, filmove i serije gledam preko internet platformi te pratim samo ono što me interesuje, edukuje i čini mirnim. O Srbiji najviše infomracija dobijam od svoje majke telefonskim razgovorima.“
Negativnih iskustva na pomen da je iz Srbije imao je sa Austrijancima, a kao razlog ističe da je „u Beču previše ljudi iz zemalja bivše Jugoslavije koji nisu dobri predstavnici našeg društva.“
„Svoj boravak u Beču sam na neki način doživeo kao borbu. Pokušavam da pokažem da su naši ljudi i visoko obrazovani, talentovani, sposobni, te da mogu da uspeju bilo gde u svetu i da nismo samo one figure kojima smo predstavljani u inostranstvu, a za sada mi dobro ide.“
U Austriji najviše se druži sa ljudima iz zemalja regiona, sa kojima ima bolje odnose nego sa Austrijancima, ali da nikada ne razgovaraju o politici.
„Ništa protiv bilo koga, imam i divne prijatelje iz Austrije, no mislim da je samo stvar mentaliteta. Mi imamo specifičan smisao za humor, navike, vaspitanje, a i svi smo preživeli manje-više slične životne nedaće, te nam je lako da se razumemo i da budemo empatični jedni prema drugima. Ljudi u Beču su dosta distancirani i proračunati, a ja nisam taj tip čoveka“, objašnjava Stefan.
Ističe da mu se život promenio iz korena, ali tu promenu ne povezuje sa svojim preseljenjem u inostranstvo.
Lagodnosti koje mu je doneo život u austrijskoj prestonici omogućile su mu da više pažnje posveti sebi, ali dodaje da se desio momenat u životu kada se borio sa samim sobom i da bi se ta psihička promena desila bilo gde da se nalazio.
„Jednim delom zbog posla kojim sam se bavio i konstantnog kontakta sa previše ljudi, drugim delom zbog burnije privatne situacije i teskoba, borio sam se sa anskioznim napadima godinu dana po dolasku u Beč. Smatram da je ova opširna tema važna za sve one koji prolaze kroz slične probleme”, kaže Stefan.
Ističe da je pronašao unutrašnji mir, kao i da je najbolja verzija sebe.
„Što se tiče životnih navika, smirena sam osoba, prestao sam da jedem meso iz zdrastvenih i etičkih razloga, dosta vremena provodim u prirodi, mnogo sam posvećen prijateljima i imamo kvalitetna druženja uz lepe razgovore i hranu, retko izlazim po klubovima, uredno spavam i kuvam više nego ikada u životu.”
Kaže da su mu u Beču pojedine stvari dosta olakšale svakodnevni život i funkcionisanje u gradu, a kao primer navodi metro.
„Bilo gde da živite – važno je samo da je blizu stanice metroa u tom slučaju ste umreženi kroz ceo grad i veoma brzo i lako se stiže svuda”.
Dodaje i da mu se dopada što su parkovi uređeni i smatra da Austrijanci imaju bliži kontakt sa prirodom nego mi.
„Često provodim vreme u parkovima gde umem da ponesem i hranu, pa napravim mali piknik. Ljudi su dosta rasterećeni, često uživaju u običnoj konzervi piva koju popiju na bedemu sa društvom uz rečni kanal. Ne postoje kompleksi ‘viđen-slavan’ i sva ekskluzivnija mesta u gradu su najčešće rezervisana za turiste ili veoma imućne ljude. Prosečni građani se zadovoljavaju malim stvarima, pošto je dosta zabavnog programa u gradu besplatno”, nastavlja sagovornik.
Napominje i da postoji mnogo gradskih festivala, dani različitih zemalja, kao i javni časovi latino plesa.
„Mislim da je ta vrsta svakodnevne porodične zabave, ako izuzmemo noćni život, mnogo bolja, prirodnija, dostupnija i mirnija u Beču nego u Beogradu.”
Kaže da je pandemija korona virusa uticala na njegov posao.
Prošle godine zajedno sa prijateljicom, koja ima školu šminkanja, otvorio je kreativni prostor u kome se nalazi i fotografski studio.
„Kako sam samostalan, vlasnik svoje firme, a posao mi se svodi na rad sa ljudima imao sam baš napornih perioda u prethodnoj godini. Austrija ima čudan način rešavanja problema sa koronom, a to je konstantno zatvaranje svega kada se brojke povećaju. Sa druge strane, pomoć države i Evropske unije za mala preduzeća je sasvim dovoljna, tako da bar nije bilo pravih egzistencijalnih problema”, dodaje.
Dva puta se vakcinisao, a spreman je da se vakciniše onoliko puta koliko to bude potrebno, jer veruje naučnicima i smatra „da je (bilo koja) vakcina najveće dostignuće medicine”.
Savet koji bi dao našim ljudima u Srbiji i inostranstvu je usavršavanje i rad na sebi.
„Kada smo sigurni u sebe same – nebo je granica! Za život u inostranstvu je neophodna integracija, ali nikada nemojte sebe omalovažavati niti se stideti mesta iz kog potičete. Ljudi se svuda na svetu dele samo na dobre i loše”, zaključuje Stefan.
(Danas)
