Sticajem raznih okolnosti (političkih, dinastičkih, ideoloških, međunarodnih), gotovo ceo jedan vek mladom naraštaju u Srbiji su servirane istine o nama koje su odgovarale određenom vremenu i određenom sistemu vrednosti. U interpretaciji onog što nam se dešavalo bili smo skloni, iz interesa ili kukavičluka, da nekritički hvalimo ili kudimo određene pojedince i istorijske procese. U oba slučaja se zaboravljalo da postoji niz okolnosti i procesa koji usmeravaju tokove događanja y društvu i koji utiču na živote pojedinaca bar onoliko koliko i akti moćnih pojedinaca i centara političke moći na te iste tokove.
I, upravo u zavisnosti od istorijskog trenutka, menjao se i diskurs prema Majskom prevratu 1903. godine. Zato je, možda, ovih dana, kada se u udarnom terminu, nedeljom uveče, preko javnog servisa u naše domove uselila serija “Kralj Petar Prvi” prilika da se podsetimo na početak prošlog veka i na sve naše zablude o ovim prelomnim trenucima istorije moderne Srbije.
Na prvi pogled, u našem prosečnom doživljaju prošlosti, o tome se sve zna. Međutim, razrešenje pitanja šta je pozadina atentata na kralja Aleksandra Obrenovića i kome je zapravo bilo u interesu da dovede Petra Karađorđevića na presto možda bi nam pomoglo da shvatimo i mnoga tragična dešavanja koja će uslediti tokom dvadesetog veka. Novootkriveni dokumenti i istorijska građa koja je bila razasuta po mnogim arhivama, i često nedostupna, bacaju sasvim novi pogled na ovaj događaj, o pojedinim paralelnim tokovima iz tog vremena.
Prema ovim saznanjima, pripreme za prevrat tekle su nešto drugačije nego što je to obično u našoj literaturi prikazivano. Okvir tumačenja zavere i atentata na kralja Aleksandra i kraljicu Dragu uglavnom je bila knjiga Dragiše Vasića “Devetsto treća”, po kojoj su začetnici i glavni akteri zavere bili mlađi oficiri: konjički poručnik Antonije Antić, pešadijski poručnik Dragutin Dimitrijević Apis, poručnik Milan Marinković, potporučnik Nikodije Popović i još trojica oficira. Oni su već 6. septembra 1901. godine, po starom kalendaru, doneli odluku da kraljevski par bude ubijen 11. septembra, na balu organizovanom povodom kraljičinog rođendan u sali “Kolarac”. Ubistvo je trebalo, kako je pisao Vasić, da bude, na predlog Apisa, izvršeno kamama zatrovanim cijankalijumom, ali je sve palo u vodu, s obzirom na to da se kralj i kraljica nisu pojavili.
U Memoarima Jovana Avakumovića, političara koji je bio predsednik Vlade i kod Obrenovića i kod Petra Karađorđevića, koji se nalaze u Arhivu SANU, piše da je prvi razgovor o uklanjanju kraljice Drage bio obavljen u noći između 11. i 12. jula 1900. godine, i to u samom dvoru, u ađutantskoj sobi. U tom razgovoru, pored Avakumovića, učestvovali su još i general Vasilije Vasa Mostić, ljubimac kralja Milana, general Cincar-Marković, Laza Lazarević, pukovnik Leonidas Solarević i Damjan Popović, koji je tada bio ađutant kralja Aleksandra.
Avakumović tvrdi da je razgovor inicirao general Mostić, da bi preneo poruku kralja Milana da po svaku cenu spreči ženidbu kralja Aleksandra Dragom Mašin.
– Unapred pristajem i odobravam da g. Avakumović tu ženidbu spreči, ili uzimanjem ostavke od kralja Aleksandra, ili, najposle, ako ne može biti drugojačije, ma i oduzimanjem života kralju Aleksandru… – piše u memoarima bivšeg predsednika Vlade.
Dve godine pre atentata u Beču će se obresti Jaša Nenadović, sin bliske rođake Petra Karađorđevića Caje, udovice konjičkog kapetana Mladena Nenadovića, neposrednog potomka čuvenih Nedovića, streljanog 1868. zbog saučesništva u ubistvu kneza Mihaila Obrenovića. Jaša Nenadović je doputovao u Beč po nalogu Petra Karađorđevića, da bi stupio u kontakt sa austrougarskom vladom. Doneo je posebno ovlašćenje svog rođaka i budućeg suverena Srbije, napisano 28. novembra 1901. na francuskom jeziku. Pozivajući se na to ovlašćenje, Nenadović je 12. decembra 1901. priložio i pismo u kome je knez Petar izložio svoje političke stavove.
Istog dana u ministarstvu spoljnih poslova Austrougarske sastavljen je poseban akt, u kojem se citira i pismo koje je Petar Karađorđević namenio austrougarskom ministarstvu spoljnih poslova. U pismo otvoreno piše:
– Od dobrog i iskrenog odnosa prema Austrougarskoj zavise vitalni interesi naše drage otadžbine… Srbiji je potreban mir u zemlji, i otud je tamo nužno voditi jedinstvenu, zdravu politiku… Ukoliko bih uz božju pomoć i voljom srpskog naroda bio pozvan da stupim na presto Srbije, onda ću se u spoljnoj politici zemlje uvek držati navedenih stavova…
Pismo Petra Karađorđevića je pedantno analizirano u austrougarskom ministarstvu spoljnih poslova i imalo je i te kakvog uticaja na držanje Dvojne monarhije neposredno pred prevrat, 1903, a i posle njega. Već sutradan po ubistvu kralja Aleksandra i kraljice Drage, ministar spoljnih poslova Austrougarske grof Goluhovski rekao je francuskom ambasadoru u Beču da je “glavno, ne oblik događaja i način izvršenja samoga dela, nego da li je onaj koji vlada u Srbiji u dobrim odnosima sa Austrijom ili ne”.
U državnom arhivu u Beču postoji jedan vrlo značajan dokument, strogo poverljiv izveštaj od 28. aprila 1904. godine (RA, XIX), koji je otkrio Vasa Kazimirović. Reč je o specijalnom izveštaju austrougarskog poslanika u Beogradu koji je nastao na osnovu svedočenja jednog od vođa zavere, potpukovnika Petra Mišića. Izveštaj je napisan tako, kako to u uvodu navodi poslanik iz Beča, da bi jednog dana mogao da bude “i istorijski izvor”.
I ovaj “izvor”, poput Memoara Jovana Avakumovića, otkriva da je zavera protiv poslednjeg Obrenovića bila sklopljena mnogo ranije nego što se grupa mlađih oficira odlučila da likvidira suverena. U izveštaju austrijskog diplomate posebno se naglašava da je duša zavere bio Đorđe Genčić, ministar unutrašnjih dela u vladi dr Vladana Đorđevića, i da je on bio taj koji je insistirao na tome da se “sudbina kralja Aleksandra ne odvaja od sudbine kraljice Drage, da oboje moraju biti uklonjeni ili da se od svega dignu ruke”. Uz Genčića, piše u ovom dokumentu, članovi glavnog zavereničkog odbora bili su general Jovan Atanacković, pukovnik Aleksandar Mašin, Petar Mišić, Leonid Solarević, Damjan Popović i Đoka Mihajlović. Ovo govori da glavni zaverenici nisu bili mlađi, već stariji oficiri. Nešto docnije, ovoj grupi pridružiće se i poznati industrijalac i nadaleko čuveni pivar Đorđe Vajfert. On će priložiti i popriličan novčani fond za realizaciju ideje o uklanjanju Aleksandra.
Posebnu pažnju privlači još jedan detalj iz perioda pre stupanja na presto Petra Karđorđevića, koji je kod nas gotovo nepoznat. Čovek njegovog ogromnog poverenja, pored Jaše Nenadovića, bio je Živojin Bulagdžić, koji će posle 1903. biti kraljev lični sekretar, potom maršal dvora i diplomata od karijere. On će, nekoliko godina pre smene na prestolu, u Petrovo ime voditi pregovore sa kraljem Aleksandrom Obrenovićem o ustupanju prestola uz novčano obeštećenje. Naravno, i ovde je reč o specijalnom izveštaju austrougarskog poslanika u Beogradu, i koji se nalazi u bečkom državnom arhivu.
Otpravnik poslova austrougarskog poslanstva lično, kako se navodi u izveštaju, čuo je iz usta jednog bivšeg člana srpske vlade da je kralj Aleksandar Obrenović primio od Petra Karađorđevića pismo sa ponudom da napusti presto uz odštetu od šest miliona (zlatnih francuskih franaka), i da je kralj Aleksandar tom prilikom rekao da se ne može kompromitovati odgovarajući pismeno na ponudu Petra Karađorđevića.
Ovaj dokument, međutim, ne otkriva ko je stajao iza ove milionske ponude, inače prezaduženog budućeg suverena. Iz toga je sasvim logično pitanje ko je stajao iza fantastične sume novca za ono vreme. Koji centar moći je stajao iza ove ponude.
Bojkot krunisanja
U jesen 1904. godine upriličeno je krunisanje Petra Karđorđevića. Sama ideja o krunisanju donela je raskol u Vladi. Prvi Petrov predsednik Vlade Jovan Avakumović se žestoko suprotstavio toj nameri. U Meomoarima, Avakumović piše da je savetovao kralja da od toga odustane “jer time neće uvećati svoj prestiž, a napraviće ogroman trošak i onako siromašnoj Srbiji”. Opozicione novine su tvrdile da je krunisanje “hir i sujeta jednog Karađorđevića”. U znak protesta predsednik Vlade Avakumović nije prisustvovao tom činu. Bojkotu su se pridružili i gotovo svi evropski dvorovi.
(Novosti.rs)
