Nakon vesti da je u jednom bečkom restoranu uhapšeno je 11 Srba zbog sumnje da su ilegalno radili i živeli u toj zemlji, redakciji portala Telegraf.rs javila se devojka iz Srbije koja je i sama nekoliko dana ranije u prestonici Austrije doživela istu sudbinu.
Nju je policija zatekla kako radi u jednom kafiću, i to sa lažnom ličnom kartom, u kojoj je upisana kao državljanka Slovenije. Sada joj, kako kaže, preti jedna do tri godine zatvora.
Ovo je njena priča:
– Imam 29 god i iz Srbije sam. Završila sam Srednju saobraćajnu školu i nikada nisam radila u svojoj struci. Odrasla sam u Srbiji sa roditeljima, odgajili su mene i moju braću, skromno smo živeli, nismo imali mnogo, ali smo se nekako držali, preživljavali smo.
Bilo je dana kada smo živeli od danas do sutra, ne samo mi, tako inače većina ljudi i živi. Sa nepunih 17 godina prala sam čaše po kafićima i tako ušla u posao ugostiteljstva i zavolela svoj posao – kaže devojka, čiji je identitet poznat redakciji.
Kako dodaje, za 11 godina rada stekla je svega tri godine radnog staža.
– Zadnjih godina odlazila sam preko, sezone u Crnoj Gori radila leti, i onda odlučila da probam i u Beču. Svi mi znamo da je Beč prepun naših ljudi i mislila sam – snaći ću se.
Biću krajnje iskrena i bez dlake na jeziku – neke interesuje rad na crno i kroz šta prolazimo, a neki misle da pare padaju sa neba, da ih beremo na drvetu… Svaka priča ima svoje. A meni su ljudi koje poznajem, “prijatelji”, ponudili da dođem kod njih u Beč.
Kako kaže, bili su prilično ubedljivi.
– Pričali su da će biti super da dođem da radim, pomoći će mi oko svega dok ne stanem na noge, plaćaćemo sve po pola, ješćemo isti hleb, ali na ulici neću biti. Imala sam poverenja u te ljude, imala sam volju i verovala u sebe. Nije trebalo.
“Prvi mesec ne treba ništa da platiš”, rekao je, “kad budeš našla posao, onda ćeš početi da plaćaš”. Pristala sam, bila sam srećna i uplašena, taj osećaj ne mogu opisati. Mislila sam da ću konačno uspeti nešto da napravim od života, a napravila sam jednu veliku glupost.
1.800 evra da sve bude gotovo odmah. U Beč je, kaže, stigla u nedelju.
– (Prijatelj) mi je javio da ne može doći po mene na stanicu Erdberg, a da će umesto njega doći jedna njegova prijateljica da me sačeka. Nisam bila u mogućnosti da ponesem više novca, pošla sam u “beli svet” sa 100 evra, ne razmišljajući da li ću preživeti ceo mesec, ali imala sam cilj, imala sam volju. Izlazim iz busa i gledam u nju – njene oči su mi same rekle da joj se ne može verovati.
Ali opet – oni su prijatelji, je li? Ko sam ja da procenjujem, ma ko sam ja da uopšte mislim? Pošla sam za njom, ništa nismo pričale, gledala me je i posle nekog vremena rekla: “Ne brini, naći ćemo ti posao, ako ne sad, biće kasnije”.
Nakon dva dana ta žena ju je pozvala i rekla da sutra počinje da radi sa njom.
– Bila sam srećna jer sam tako brzo dobila posao, mislila sam da mi je krenulo na bolje. Kroz nekoliko dana počele su neke priče o nekim vizama, ličnim kartama, spominjala se neka ogromna suma da se to “završi odmah”.
Nisam kapirala o čemu se radi. Kroz dva dana rekla mi je: “Ne možeš više da radiš, jer nemaš papire. Moraćeš da ih uradiš ili ostaješ bez posla”. Ja stala, razmišljam se kako da dobijem papire, kakve bre papire, dok nije jasno rekla: “Moraš da imaš neki dokument iz EU da bi mogla da radiš”. I onda mi je tražila 1.800 evra.
Devojka je na to, tvrdi, odmah rekla ne – da te pare nema, niti želi lažni dokument.
– Dani su prolazili, ja sam bila bez posla, šetala ulicama od lokala do lokala naših, pitala za posao, ali svi su tražili neki dokument, samo da nije srpski pasoš. Dani su prolazili, tarifa se spustila na 400 evra, pa kroz nekoliko dana na 100 evra itd.
Taj falš dokument vredi 100 evra, a svi traže mnogo više, samo da se ugrade. Ovde naši plaćaju stan 200, 300, 400 evra, a kad vas dovedu naplate vam krevet 350 evra i plus troškove. Žalosno koliko naši gledaju na našima da zarađuju, sramota.
Na kraju, kaže, nije imala druge, uradila je lažni dokument.
– Našla sam posao, radila sam sve normalno, ali nešto je tu zasmetalo. Da li su me hvalili da sam vredna, da li se uplašila svoje pozicije, ili je takav čovek zavidan. “Što ti da uspeš, a ja nisam za sve ove godine u Beču?” Takvi su naši, plaše se uspeha drugih… Ili toliko zla ima u njima. Došlo je vreme da odem kući na nekoliko dana, ali nisam otišla jer sam morala da iskeširam 700 evra za stan – od sad se plaća unapred. Tu su mi stvari postajale jasnije, sklapala sam kockice, slušala šta se priča.
Srpski pasoš se krije kod kuće
Jednog dana je, tvrdi, doživela veliku neprijatnost.
– Odlazim na posao i uzimam uniformu, presvlačim se, počinjem da radim, a istina je, mnogo sam pričala o sebi, da sam alergična na sve i svašta, da ne mogu da jedem istu hranu kao i oni, da ne mogu nikakvu hemiju da koristim. Pogrešila sam što sam pričala.
Nešto su mi stavili od hemije dok su se prale moje uniforme. Žive rane su mi napravili, nisam mogla da se pomeram, niko ne zna kako to boli, kako peče. Izdržala sam i nastavila bez reči, da vidim dokle će ići.
Ubrzo je našla još jedan posao.
U Beč je otišla trbuhom za kruhom, ali se ubrzo pokajala Foto: Privatna arhiva
– Nije mi bio neophodan, već sam želela da manje vremena provodim sa njima u stanu. Zarađivala sam solidno, ali sam bila premorena, spavala sam po nekoliko sati. Ubrzo mi se kirija i povećala, jer – radim dva posla, moram da plaćam više, iako nisam na smeštaju po čitav dan. Pošto sam imala taj falš dokument, navodno kao državljanka Slovenije, mogla sam da se zaposlim bilo gde u Beču.
Ja sam izabrala kafić. Volela sam taj posao, volela sam da pravim koktele, išla sam na obuke. Rekli su mi da, u slučaju da se pojavi policija, pokažem tu ličnu kartu, a svoj srpski pasoš ostavljam kod kuće. Prvi put se susrećem sa takvim stvarima, gde god da sam išla, to mi niko tražio ni spomenuo nije.
Tu je bio moj kraj. Gotovo, pala sam
Posle nekoliko dana u lokal u kome radi ušla su šestorica muškaraca u civilu.
– Kriminalna policija i traže dokumenta. Ja, naravno, pokažem falš dokument koji su mi i rekli da koristim u slučaju kontrole i tu je bio moj kraj. Gotovo, pala sam. Odvode me u stanicu, 12-ti bicirk, skidaju me do gole kože. Traže i drogu kod mene ili šta već, čim su našli falš dokument, očekuju da ima i svašta nešto još. Nisam ukrala ničiji identitet, moje ime i prezime je bilo na toj lažnoj ličnoj karti. Nisam je koristila u bilo koje druge svrhe, kako je mnogi ovde koriste za podizanje kredita, otvaraju firme itd. Moja je koristila samo meni da bih dobila posao i mogla da zarađujem.
Nakon nekoliko sati saslušanja, pustili su je kući s rečima da će joj biti uručeno pismo od javnog tužilaštva i da bi bilo dobro da se pojavi na suđenju, ako do toga dođe.
– Izašla sam i na putu ka kući javila (cimerima) da sam dobro i da sam odmah puštena. Na to sam dobila odgovor: “Šta, kako, što te nisu deportovali?” Nisam znala šta da odgovorim. Nisam očekivala takvo pitanje od tih ljudi. Došla sam i odmah legla bez reči, samo sam želela da zaspim. Ujutru sam ustala tako rasterećena, ne znam zašto. I dan-danas sebi postavljam to pitanje. Nastavila sam normalno da se krećem i da radim kao da se ništa nije desilo.
Danima je, kaže, čekalo pismo koje nikako da stigne.
– Kada sam skupila dovoljno novca, prešla sam sama u stan da bih imala svoj mir i tišinu i sklonila se od tih ljudi. Dobila sam 10 dana slobodnih i rešila da odem kući, da vidim svoju porodicu. Kako sam stigla kući, to jutro stigla mi je poruka da je pismo stiglo. Nisam se zadržala dva dana, vratila sam se u Beč, podigla poštu i videla da to je poziv za suđenje.
Preti mi kazna od jedne do tri godine zatvora. Zašto, zato što sam ispala glupa, naivna, slušajući ljude za koje sam smatrala da su mi prijatelji.
Poletela sam da napravim nešto bolje, a nisam znala da su mojih 250 evra u Srbiji zlatni, s mukom zarađeni, ali pošteno. Ja opet verujem u sebe i tešim se da ću na tom suđenju koje je zakazano za 23. januar 2020. ipak proći sa što manjom kaznom.
Oštre kazne za “rad na crno”
Jedna od strožih kazni za rad na “crno” je zabrana ulaska u zemlje EU, kao i oduzimanje vize. Obično se građanima koji ilegalno borave i rade u zemljama EU uvodi zabrana ulaska od nekoliko meseci. Sve ove odluke su zapravo na sudiji i sudskoj praksi dotične zemlje.
Mnogi Srbi na ilegalni rad u zemljama EU pristaju, uprkos tim oštrim zanama. Privlači ih to što se novac dobija na ruke, može da se radi “koliko hoćeš” i pored svega toga, stiče se prilika za eventualnu prijavu. Radnici koji rade ilegalno, međutim, nemaju zdravstveno, ni penziono osiguranje, ne ide im radni staž i faktički nemaju nikakva prava.
Pored svih ovih mana, sat rada “na crno”nekad je daleko manji nego kod prijavljenih radnika, nekad malo veći, a dešava se i da su žrtve mobinga, koje to ne mogu nikome prijaviti jer – rade na crno.
(Telegraf.rs)
