Ona je u razgovoru sa novinarima iz Srbije u Beču iznela podatak da je po radnim dozvolama, srpskih državljana koji su se iselili u Austriju tokom 2022. godine bilo 5.400.
To ne uključuje broj onih sa privremenim radnim dozvolama i onih koji dolaze zbog spajanja porodica, pa i tu bude oko 2.000 do 2.500 ljudi.
Građani Srbije dolaze i kao sezonski radnici i trend priliva radne snage će se svakako nastaviti jer Austrija snažno lobira za dolazak ljudi svih zanimanja, pogotovo onih u IT sektoru. Traže se i zanimanja u oblasti elektrotehnike – serviseri, a i ugostiteljstvo je, kaže, „velika tema“.
U Austriji, prema njenim rečima, ima i puno studenata iz Srbije koji tu borave na osnovu studentske dozvole, ali oni po tom osnovu po završetku školovanja ne mogu da nastave boravak.
Međutim, nakon diplomiranja svršeni student ima određeni vremenski period da nađe posao i ako nađe firmu koja hoće da ga zaposli može da zatraži crveno-belu-crvenu kartu („Rot-Weiß-Rot) koja je uvedena po ugledu na američki „green card“ i koja predviđa bodovni sistem.
Tim kartonom boduje se koliko imate godina, koje obrazovanje i radno iskustvo, kao i strani jezik koji govorite.
Do novembra prošle godine poeni su se dobijali samo za znanje engleskog i nemačkog jezika, ali sada su uvedene i dodatne olakšice, pa za dokazivo znanje srpskog ili bosanskog jezika, na primer, dobijete još pet bodova.
Važi pravilo i da radnici koji dolaze iz drugih zemalja moraju da budu plaćeni više nego što branša u koju dolazi ima garatnovanu platu. Naime, postoji propisan najniži nivo zarade, pa mašinski inženjer na primer ne može da ima manje od 2.900 evra.
Svi sa crveno-belo-crnom kartom mogu da očekuju veće plate za minimum 10 posto više od garantovanih.
Knežević objašnjava i da postoje posebne liste nedostajućih zanimanja na nivou pokrajina, pa će na primer kuvari i poslastičari u Tirolu zaraditi više jer su tamo nedostajuća zanimanja, a u Beču ih ima dovoljno.
Srpskim radnicima su potrebni i dokumenti poput izvoda iz knjige rođenih, potvrde da niste osuđivani, potvrda o školskoj spremi i poznavanju jezika. Zahtevi se podnose pokrajinskim institucijama za radne dozvole koje se zovu magistrati.
Dosta je i srpskih firmi koje u Austriju šalju radnike da obave neki posao, ali i oni moraju da imaju dozvole za upućivanje na rad u inostranstvo. „Ne možete da dođete da radite bilo šta ako nemate dozvole“, kaže Knežević.
Ona ukazuje i na veliko interesovanje srpske privrede za Austriju unazad pet godina, da kompanije iz Srbije koje stabilno posluju prave iskorak prema tržištima EU, a da se najčešće odlučuju da počnu poslovanje u Austriji.
Srpski privrednici, kako dodaje, razmišljaju da je Austrija tržište po broju stanovnika slično Srbiji, da im je Nemačka za početka prevelika. Na delu je, kaže, promišljanje tima da se počne od Austrije, pa „ako dobro prođem mogu da odem u Nemačku“. „Ima i puno ljudi koji smatraju da je velika srpska zajednica u Austriji prednost, što može biti tako, a i ne mora. Ako ste pekar ili poslastičar jasno je da ćete biti prepoznati kroz zajednicu, ili ako ste lekar, ali ako se bavite IT branšom ili poslovima istraživanja biodiverziteta, zajednica tu ne može da vam pomogne“.
Sa kojim sve predrasudama se suočavaju srpske firme
Knežević navodi da postoji otežavajuća činjenica da moramo da se bavimo predrasudama koje austrijsko tržište ima prema nama.
„Prvo – mi smo ubice prestolonaslednika, pa posle toga – prvi popularno rečeno gastarbajteri koji su došli na bazi međudržavnog ugovora u Austriju bili su najneobrazovaniji ljudi iz bivše Jugoslavije i ponašali su se tako kako su se ponašali. Posle su došle 1990-te godine i rat i vrlo loše smo percipirani. I današnja medijska slika nas ne favorizuje kao dobre momke, imidž koji imamo nije lako prevazići, pogotovo ako se bavite nekim sektorima, imate firme koje se bave poslovima koje za njih budu iznenađenje“, istakla je Knežević.
S tim svaka firma iz Srbije mora da izađe na kraj i teško je doći na austrijsko tržište – moraš se naoružati time da ćeš dve godine slušati – „ne“. Potrebno je ozbiljno ulaganje u znanje i kontakte. „Tek posle godinu – dve naša austrijska firma počinje da pokazuje znake života i vidite svetlo na kraju tunela“, dodaje.
Objašnjava i da su firme koje se za austrijske pojmove ne uklapaju u imidž Srbije na primer – proizvodnja softvera, oblast optičkih mreža, uspostavljanje telekomunikacionih sistema…
„Njima je nestvarno da srpske firme to rade. Rad na imidžu je dugotrajan, ali donosi rezultate“, kaže Knežević.
(N1)
