Njegova smrt 2000. nije privukla javnost, a njegov LP iz 1973. “Tradicionalne i narodne pesme Jugoslavije” ostao je neopevan. Mataja je živeo ispod radara, muzičar koji je naizgled svirao samo za sebe. Sada, skoro pola veka kasnije, njegova muzika je otkrivena, konačno se ponovo izdaje i izaziva veliku pometnju u Americi, a o njemu pišu svi svetski magazini.
– Ono što je Branko uradio bilo je drugačije od onoga što je bilo ko drugi radio u to vreme – kaže David Jerković, 43-godišnji američki muzičar koji je zaslužan što se Matajina muzika čuje i dodaje:
– Njegova muzika autsajdera ima intenzivan kvalitet i tako je jedinstvena za njega. A njegova studijska tehnika bila je neverovatna.
Jerković je kopao po sanduku u holivudskoj prodavnici polovnih ploča 2005. godine kada je naišao na primerak „Tradicionalnih i narodnih pesama Jugoslavije“ po ceni od 7 dolara, piše „Gardijan“.
– Izgledao je tako gadno na naslovnoj strani da sam morao da je kupim. Kupovao sam muziku iz jugoslovenskog doba pošto su moji roditelji iz Hrvatske – ja sam Amerikanac prve generacije – i želeo sam da bolje razumem njihove muzičke korene. Došao sam kući i stavio ga na stereo i…- On zastaje, a zatim kaže – To je drugačije od bilo čega što sam ikada ranije čuo. Ono što je Branko uradio je da je uzeo ove drevne melodije i od njih napravio nešto veoma apstraktno, veoma lepo.
“Tradicionalne i narodne pesme Jugoslavije” objavljene su na maloj etiketi; Jerković misli da je to verovatno samofinansirano izdanje. Ovo i snimci koje je Mataja objavio na kaseti deceniju kasnije okupljeni su na novoj kompilaciji “Over Fields and Mountains”, “albumu uzvišene, sablasne lepote: ambijentalni zvučni pejzaži električne gitare koji se mogu porediti sa onim što su John Fahey, Robbie Basho, John Renbourn, pa čak i Dick Dale postigli, ugradivši melodije i štimove iz narodne, bluz, indijske i arapske muzike.” Jerković takođe naglašava da su Matajini eksperimenti sa odlaganjem trake i tehnikama preslikavanja revolucionarni i slični onome što su kasnije razvili Lee Scratch Perry i Brian Eno.
– Sve ove različite zvuke koje je stvarao je složio na gramofon sa četiri numere sa izuzetnom veštinom i maštom. Brankova muzika mi je pomalo psihodelična, iako znam da to nije bila njegova scena – smatra Jerković.
Ko je bio ovaj misteriozni muzičar?
Branko Mataja (1923-2000) je rođen u malom primorskom gradu Bakaru, tada u sastavu Dalmacije, sada u Hrvatskoj, pre nego što se njegova porodica preselila u Beograd. Tu je desetogodišnji Branko napravio svoju prvu gitaru. Tokom Drugog svetskog rata, sile Osovine su okupirale Jugoslaviju i tinejdžer je prisilno regrutovan u Nemačku na logoraški rad. Nakon što su američki vojnici oslobodili koncentracioni logor u kojem je bio zatočen, Branko je krenuo u američku vojsku kao kuvar, berberin i prodavac cigareta, slatkiša i najlona. Takođe je svirao gitaru u barovima koje su posećivali američki vojnici. Ne mogavši da se vrati u Jugoslaviju, Mataja je primljen kao izbeglica u Ujedinjenom Kraljevstvu: u početku je živeo u kampu za raseljena lica u Jorkširu. Ovde je upoznao i oženio se crnogorskom izbeglicom Roksandom Radonjić. Postali su britanski državljani pre nego što su 1954. emigrirali u Kanadu, zatim 1963. u Detroit, da bi se konačno nastanili u Los Anđeles 1964. Mataja je bio odlučan da se fokusira na svoju prvu ljubav: rad na gitarama.
Proveo je duge sate u svojoj radionici, a pošto je sam naučio elektrotehniku i napravio kućni studio, počeo je i sam da snima. Jedini put kada je napustio svoju radionicu na neko vreme bilo je, očigledno, gledanje Svetskog prvenstva. Imao je sina Batu, koji je odrastao u uspešnog biznismena koji je snabdevao filmsku industriju automobilima.
– Tata je voleo da deli svoju muziku – kaže Bata – Kada bi ljudi dolazili do naše kuće, on bi im svirao i njihova reakcija je bila “wow”. Ali, ono što je svirao bile su popularne pesme 1940-ih – Nat King Cole, Django Reinhardt, ta vrsta muzike. Iznenađen sam što je snimio ove stare balkanske pesme jer se ne sećam da je svirao takve.
Bata takođe priznaje da je bio iznenađen kada su ga Jerković i njegov prijatelj Doug Mcgowan ušli u trag i izjavili da su oduševljeni muzikom njegovog pokojnog oca. Mcgowan radi za Numero Group, američku specijalizovanu izdavačku kuću za reizdavanje, ali je Bata odbio njegove molbe da licencira Brankove snimke.
– Bata je bio zauzet svojim poslom – kaže Jerković – i nije video smisao da mi ponovo izdajemo Brankovu muziku. Dao nam je ono što se ispostavilo da je drugi Brankov album, “Narodne pesme Srbije” – koji je sredinom osamdesetih sam izdao na kaseti, a mi nismo imali pojma i obavestio nas o životu njegovog oca, ali je trebalo 13 godine pre nego što je konačno došao.
Pošto se penzionisao, Bata je konačno popustio i Jerković, koji vodi studio za snimanje u LA-u, spasao je sada oštećene trake.
– Teško da ćemo ikada shvatiti zašto je Mataja radikalno rekontekstualizovao pesme svog detinjstva; nikada se nije vratio u Jugoslaviju i nisu ga zanimale sektaške podele koje su razbijale naciju. Možda je pokušavao da se poveže sa svojom majkom – sugeriše Bata, a Jerković se pita da li je Mataja pokušavao da stvori zvučnu vezu sa zemljom iz koje je bio otrgnut kao tinejdžer. “Ukleta” atmosfera koju njegova muzika dočarava omogućava sve vrste interpretacija.
Mataja je, kaže Bata, bio “veoma tvrdoglav i odlučan”. Muzika je bila velika ljubav njegovog oca, ali, primećuje Bata, “nikada o njoj nije razmišljao kao o nečemu što će ga učiniti bogatim. Jednostavno je voleo da pravi muziku. Uvek je izmišljao stvari i eksperimentisao, bio je kao ludi naučnik u svom studiju – a kada je svirao gitaru, bio je u drugom svetu.”
Posetioci njegove radionice mogli su da dobiju LP ili kasetu – to je bio opseg njegove promocije. Loše zdravlje je primoralo Mataju da prestane da svira gitaru 1990-ih i, depresivan, umro je od srčanog udara 2000. Lako je Branko mogao da ostane nepoznat da mladi muzičar nije platio 7 dolara za njegov LP u prodavnici polovnih ploča u Holivudu.
– Srećom, bili su uporni – kaže Bata o Jerkoviću i Mekgounu – Sada bih voleo da sam to uradio ranije, jer kada čujem ljude kako govore koliko tatina muzika znači – pa, to je veoma dirljivo. Samo bih voleo da je tata živ pa da doživi sve ovo interesovanje i entuzijazam. Rekao mi je: “Muzika je lepa – otvoriće ti vrata za koja nisi mislio da će se otvoriti”. I bio je u pravu!
(nova.rs)
