Sa Vučkovićem smo se sreli nakon scenskog čitanja teksta „Ja, Feđica“, njegovog nedavno preminulog kolege Feđe Stojanovića u njihovom nekada matičnom pozorištu Ateljeu 212.
Učešće u ovom događaju koje je upriličeno u znak sećanja na Stojanovića, kao na sve kulturne radnike koji su nas napustili u protekloj godini, rado je prihvatio iako već godinama nije bio na sceni.
– Otišao sam u penziju 2009. ali sam igrao dok nije skinut sa repertoara komad „Otac na službenom putu“, mislim da je to bilo do 2011, još je tu bio Kokan (Mladenović) kao upravnik. Ljudi kažu: „Mogao bi još“. Ne, kad na jednom platnu imate boje to je zanimljivo, ta vaša boja je ili vangogovska ili sezanovska ili nekog renesansnog majstora… Da, mogao bih, ali čemu? Kad odudara od svega ovog danas, to su sad boje koje se tu nalaze. Malo je tome kumovala moja bolest, malo moj porodičan život, došli su unuci. Moja priroda je takva da ne volim da se družim .
Iako ga dugo nije bilo, blistao je te večeri na Velikoj sceni „Mira Trailović“. Jednom glumac, uvek glumac.
– Bilo je čudno, neću da lažem, još nisam svestan i mislim, sad će on da se pojavi i da mi kaže: „Ti znaš da ja tebe volim“. Mi smo bili drugari još sa studija, iz iste klase, i primljeni smo u Atelje 212 skoro u isto vreme. Kod Feđe sam cenio doslednost, on kada kaže – ne, onda je to tako. Nije koketirao ni sa politikom, ni sa religijom, bio je praktično ono što su mnogi od nas bili. Bio je neko ko je dobro postavio svoj odnos prema životu, a bilo je interesantno tražiti, boriti se, doći do toga, sve je to sada obezvređeno. Pošto smo bili istomišljenici – da ne pripadamo nikom, nego da istrajemo u traženju svog puta, strašno smo se kapirali. A nismo se družili. Mi smo se poštovali. Neko mi je jednom rekao: „Ti ne razgovaraš sa Feđom“. „Šta ima da razgovaram, pa nismo mi u braku“, odgovorio sam. To insistiranje kako te drugi vide, pa pitaju, da li se viđate – ne viđamo se, jesi li ljut na njega – što bih bio ljut… Na šta bi ličilo da svaki dan obilazim ljude, nisam ja poštanski glasnik. Svako od nas ima svoj privatan život, mi smo kolege u poslu, volimo se i poštujemo – objašnjava Vučković.
Ovo veče je bilo, nastavlja, jedan žalostan trenutak i radostan susret, jer je sreo kolege koje dugo nije video.
– Ovde nema suza, mi smo našeg prijatelja ispratili. To je važno – sećanje.
Aljošino nadahnuto izvođenje pesme Arsena Dedića „O mladosti“ te večeri, vratilo nas je u vreme za kojim on, rekli bismo, iskreno čezne.
– Mi smo živeli bezbrižno. I jedva čekam da neko napravi seriju o tom groznom titoističkom vremenu. A o tome kako smo živeli polako počinju da se otvaraju vrata.
I to ga boli, priznaje, pa je jednom novinaru svojevremeno rekao:
– Moj otac je radio 70 godina, četiri godine se zajebavao za vašu slobodu po nekim gudurama u Drugom svetskom ratu, da bi umro u 84. godini života razočaran. Ja stan nisam dobio, nego sam ga nasledio od svog oca i otplaćivao sam ga u Hrvatskoj. A 40 godina staža imam, i novac su mi uzimali da biste ga vi imali. Što me to nisu pitali novinari nego komentarišu što živim u kući u Beogradu. Šta je koga briga gde ja živim? Ali nekoga je sve briga, a ja na to ne pristajem. Ne jebem se ni za male, ni za velike pare. Ne razumem kada neko kaže da je to morao da radi, kao uslovi života te naterali. Pa, ako je nekog jebao život, mene je jebao. Došao sam u Beograd sa 20 godina, kao trska u okeanu. Mogao sam da se drogiram, da budem kriminalac, da budem pedofil, svašta sam mogao, ali nisam. Jer me je odgojio moj otac komunista, kako danas kažu, komunjara.
A onda je dodao, da je komunizam jednako hrišćanstvo.
– To je bio prvi susreti hrišćanstva sa Isusom Hristom koji je svoje učenike opomenuo – nemojte me voleti, nego me nosite u sebi jer vera je ljubav. Ako me budete voleli na taj način, biću stalno u vama. Nemojte me braniti, sve ćete izneveriti. I legli su mnogi na tu priču. I sad hoćete da ja u jednoj običnoj priči legnem na vašu priču. Neće moći. Nikad nisam krio da sam seljačkog porekla i po ocu i po majci, sve sam stekao sa svojih deset prstiju, nisam išao preko mrtvih.
Priznaje da zbog ovog iskustva, kao i mnogo čega drugog, ne prati medije. A i kada ih isprati, razradio je način kako gleda nešto.
– Najgadniju stvar mogu da gledam, ali na svoj način. Tu nema tajne, to je deformacija koja se stekne godinama, učite da gledate nešto a da ne primećujete. Kažu da je to prvi uslov za diplomatiju. Zato imam malo kontakta sa predstavnicima sedme sile u poslednje vreme. Ništa nije moranje. Što je govorio Radmilović: „Je l’ hoćeš da skinem pantalone, šta hoćeš da gledaš“? Ja nemam fanove, nisam iz te priče. Na sceni sam samo glumac, u svom životu sam običan član kolektiva, što bi Zoran rekao, mi smo izvođači glumačkih radova. To je fizički posao, zanat.
Na svoj posao gleda kao i na svaki drugi, ali razume da ljudi imaju drugačiju projekciju prema njegovoj profesiji.
– Mi ispunjavamo snove publike. I onda polako ona počinje da te usvaja, pa prisvaja, pa zarobljava. E to treće ne dozvoljavam. Kad mi kažu pa publika to želi, pitam samo: „Otkud vi znate, da li ste pravili anketu ili vama raste tiraž da me vidite golog ili da li sam nekom stavio prst u uvo“? To nije ono što ja volim, to je moj život. Dok ga živim, živim ga na svoj način, jer to nije raditi, nego je to način kako živiš. Mnogima je jezik otišao na krivu stranu. To je moje nepristajanje. Još hoću da budem prisutan ali ne po svaku cenu.
(nova.rs)
