Od kad je Švedska akademija nauke pre tačno mesec dana objavila odluku o dodeli Nobelove nagrade za literaturu Peteru Handkeu, javna debata o njegovom vanknjiževnom identitetu ne prestaje. Rasprave se bave pitanjem Handkeove pripadnosti – kom tipu humanizma on pripada, kom setu vrednosti, kojoj interpretaciji žrtve, kojoj realnosti, kojoj politici, kojoj kulturi, kojoj religiji, kom psihološkom profilu. Poslednji u nizu identitetskih pritisaka na pisca tiče se njegovog državljanstva.
Od kad je američki portal The Intercept (“Presretač”) pre dva dana objavio fotografiju Handkeovog jugoslovenskog pasoša iz 1999, austrijska država je pod pritiskom da preispita da li je on i dalje državljanin Austrije.
Zakonski, teoretski, austrijski državljani ne smeju imati dva pasoša, osim ako od države nisu službeno zatražili i dobili odobrenje. Mimo toga, postoji sva sila ljudi koji imaju dva pasoša, a da nikog ništa nisu pitali, ali je to ilegalno i za posledicu ima, kad i ako se otkrije, automatski gubitak austrijskog državljanstva.
Ima li onih koji navijaju da se to dogodi Peteru Handkeu?
Reakcije se mogu podeliti na pet grupa – na oprezne državne, na odbrane, na nove medijske napade pod maskom mobilizacije pravne države, na neutralno prepričavanje činjenica i naposletku na pokušaje da se u pregrejanu temu unese malo humora i tako spusti lopta na zemlju.
Službeni deo je oskudan i svodi se na dve reči: Država proverava. Prema izjavi Petera Kajzera, šefa lokalne vlade Korintije, pokrajinski organi “utvrđuju činjenično stanje”. Austrijski specijalista za ustavno pravo Bernd-Kristijan Funk dao je izjavu za medije da “posedovanje pasoša nije i dokaz o posedovanju državljanstva”.
Funk: “Pretpostavljam da je i u tadašnjoj Jugoslaviji posedovanje državljanstva bilo preduslov za dobijanje pasoša, ali moguće je i da se nije postupalo po pravilima.” Međutim, ako je Handke prethodno zatražio jugoslovensko državljanstvo, “onda se moraju ispitati svi detalji”.
Glavni dokument odbrane potpisuje grupa austrijskih književnika, među kojima su Daniel Viser, Doron Rabinovici, Julija Rabinovič, Gerhard Ruis i Klaus Kastberger. U otvorenom pismu oni pozivaju na razum: “Kritikovanje Petera Handkea je odavno napustilo tlo smislenih rasprava, ono se još jedino sastoji od mržnje, nepodnošljivosti, podmetanja, falsifikovanja i sličnog. To je sada postala otvorena anti-Handke propaganda, čiji nosioci više ne biraju sredstva ne bi li dokazali da su u pravu”.
Sadržaj teksta
Standard: Handke kao “agresivna žrtva”
Što se tiče novih medijskih napada na Handkea, treba biti fer, pa tom pritisku dati pravo ime mere, snage i uticaja. Za sad se samo bečki dnevnici Standard i Kurier ističu u tom smislu.
Kurier vodi stvar do krajnjih konsekvenci: “Ako službeni organi dođu do zaključka da je ovogodišnji dobitnik Nobelove nagrade za literaturu izgubio austrijsko državljanstvo onog trenutka kad je prihvatio tuđi pasoš, mora se utvrditi i da li on pravno gledano uopšte može da traži ponovni upis u knjigu austrijskih državljana i da li bi njegova molba u tom slučaju bila pozitivno rešena. Gubitak austrijskog državljanstva bi pri tome imao i sasvim praktične posledice, jer Handke živi u Parizu kao državljanin EU. Kakav bi njegov status bio kao staless, osobe bez ikavog državljanstva, ili kao Srbina, potpuno je otvoreno pitanje.”
“Otvoreno pitanje” je za Kurier slatki eufemizam za pretpostavke da bi Francuska proterala Handkea, da bi za Austriju postao tuđi, da bi tražio švedsku vizu za dodelu Nobelove nagrade u Stokholmu 10. decembra, da je ne bi dobio zbog prekratkog roka, ili da bi se povukao u samotnjački život na Staru planinu.
Standard, kolumna Hansa Raušera pod naslovom “Handkeove opsene i magle” (Handkes Verblendung und Vernebelung): “Handke je značajan književnik, koji se opasno zapetljao u jedno istorijsko i moralno pitanje. Od tada nikako da napusti samoizabranu ulogu agresivne žrtve.”
Raušer: “Tragična farsa oko Petera Handkea ide dalje. Sad izjavljuje da nikad nije bio jugoslavenski državljanin, i da je pasoš “Savezne Republike Jugoslavije” koristio “samo za putovanja”. U međuvremenu neki austrijski književnici kritikuju da se anti-Handke propaganda sastoji još jedino iz mržnje. Vidi molim te! Zašto je to mržnja, ako se u umerenom tonu (kog se, usput rečeno, sam Handke odriče) skrene pažnja na ono što je govorio o jugoslovenskim ratovima?”
Raušer, i dalje: “Raspad Jugoslavije nema samo jednog ‘krivca’. Ali među ‘nacionalističkim’ snagama koje su se u tom prostoru razmahale, srpske su nosile najveće nasilje. Ostali u Jugoslaviji nisu (više) hteli da se potčinjavaju srpskoj hegemoniji. (…) Handke kritikuje medije koji su u tom ratu prebrzo formirali fiksnu podelu na apsolutne žrtve i apsolutne zločince. Istina, Srbi nisu jedini počinili zločine u tom ratu, ali to ne znači da njihova dela treba relativizovati.”
Ima li šanse da Handke, ako već ne izgubi austrijsko državljanstvo, barem ne dobije Nobelovu nagradu? Standard je kontaktirao švedskog književnog teoretičara Matsa Malma, stalnog sekretara i glasnogovornika Švedske akademije i upitao ga ima li nade u tom smislu.
Malme za Standard: “Ne, stvar je za nas gotova. Mi više ne vodimo nikakva istraživanja u tom smislu.”
Sa jedanaestercima da se čeka
Ostali austrijski mediji gledaju da nekako spuste tenziju i samo prepričavaju kako je Intercept presreo sliku Handkeovog jugoslovenskog pasoša koja je već godinama stajala na sajtu Nacionalne biblioteke u meniju “Handke onlajn”.
Tako tiho će ostati do početka iduće sedmice i službene odluke o isforsiranoj aferi s Handkeovim pasošem iz 1999. Ako stigne potvrda da pravo nije prekršeno, već samo zaobiđene neke od njegovih nepodnošljivih restrikcija, onda se ne treba istrčavati.
Suprotna odluka austrijskih vlasti nije verovatna. Najpre, koliko nobelovaca mala Austrija ima, da tek tako može da se odrekne jednog aktuelnog? Trideset? Sedamnaest? I jedan i drugi broj su tačni, u zavisnosti da li se računa staro carstvo ili samo Austrija; da li se računaju oni koji su tu, ili koji su iseljeni; oni kojima je dopušteno da ostanu, ili oni koji su posle Anšlusa bežali iz Austrije da spasu glavu, kao na primer porodica Erika Kandela (Nobel za medicinu 2000)?
Izbaciti Handkea iz neskrivenog kulturnog ponosa Austrijanaca, izbrisati ga iz državne memorije, i to tačno između objave i dodele nagrade Nobelove nagrade – to bi bio skandal koji se mnogima u austrijskoj javnosti, politici i medijima ne bi dopao, bez obzira šta mislili o Handkeovom viđenju rata na prostoru bivše Jugoslavije.
Još jedna Handkeova pripadnost je postala tema od interesa – da li je on pripadnik Katoličke ili Pravoslavne crkve?
Johan Derzula, župnik u Handkeovom rodnom Grifenu, u izjavi za Korintijske crkvene novine Nedelja: “Do danas ne postoji nijedan dokumenat koji bi dokazao da je pisac istupio iz Katoličke crkve.”
Mala prodavnica suvenira
Ima i pokušaja da se demontira smrtna ozbiljnost sa kojom se u čitavom svetu, ne samo u Austriji i Nemačkoj, prati svaka Handkeova izjava.
Sama činjenica kako je Intercept došao do slike Handkeovog pasoša i objavio je u stilu poternice, obitava u prostoru bizarnog.
Dugogodišnji glasnogovornik letnjeg Muzičkog festivala u Salcburgu Hans Vidrih, nije samo Handkeov prijatelj nego i njegov obožavalac, fan, reklo bi se, sa svim što ide uz tu ulogu, uključujući i sakupljanje fetiša, predmeta koje je Handke koristio ili dodirnuo, a Vidrih odneo kući kao relikvije.
“Svaki put kad bih bio kod njega, izabrao bih neku stvar kao suvenir, koju bi on onda morao da mi da”, opisuje Vidrih za Prese male rituale njihovog prijateljstva.
S vremenom je Vidrih skupio solidnu zbirku Handke-memorabilija, od manuskripta i beleški, do starih rukavica koje je nosio Handke, gitare na kojoj je svirao Handke, ili usne harmonike na kojoj je ostao Handkeov DNK. Među “relikvijama” se našao i jugoslovenski pasoš iz 1999, koji je onda Vidrih, skupa sa svim ostalim fetišima snimio, snimke prepustio Nacionalnoj biblioteci u Beču, a ona ih stavila na svoj sajt.
Vidrih, koji se grize zbog čitave afere, objašnjava sad svima koji ga pitaju, da je Handke austrijski patriot, da je pre nekoliko dana bio na prijemu u austrijskoj ambasadi u Parizu i tom prilikom „emotivno primetio kako nikad do sada nije video toliko žena u dirndlu” (“dirndl”, tradicionalna austrijska nošnja, vrlo skupa i danas, istorijski gledano statusni simbol bogatih zemljoposednika, prim. V. K.).
Džonu Lenonu je njegov obožavatelj Mark Čepman došao glave; Handkea bi njegov obožavatelj mogao koštati državljanstva. Kad se uporedi situacija, Handkeu je sa Vidrihom u svakakom slučaju bolje nego Lenonu sa Čepmanom.
Kriv u smislu optužbe
Evo i jednog Fejsbuk zapisa sa stranice Ivana Ristića, kustosa bečkog Leopold muzeja: “Kvalitetne bečke novine Standard su danas objavile jednu zabrinjavajuću informaciju. Prema pouzdanim izvorima, austrijski pisac P. H. je 1999. navodno bio u posedu jugoslovenskog pasoša. Kako sam i ja u istom vremenu, sve do 2001. posedovao isti takav dokument, ovom prilikom prijavljujem sam sebe policijskim organima zbog istog delikta.”
Teško je i preskočiti asocijacije kad se čita sledeća Handkeova izjava iz 1999, koju poslednjih mesec dana u različitim kontekstima objavljuju svi mediji nemačkog govornog područja, sad ponovo od kad je pasoš postao tema: “Rado bih bio u Srbiji kad bombe počnu da padaju na tu zemlju. To je moje mesto. Ako je NATO-kriminalci bombarduju, odmah dolazim u Srbiju.”
Kad pomislite, te rečenice je u stvari rekla istorijski pogrešna osoba. Da ih je u to isto vreme izgovorio prestolonaslednik Karađorđević, uz to i napravio to što je rekao, Srbija bi danas možda bila ustavna kraljevina. A verovatno ne bi bila ni bombardovana – nije ni za NATO psihološki jednostavno ubiti kralja dok stoji na Terazijama i polaže popravni iz istorije.
Izdavač brani svog autora
Lista s pojašnjenjima koju je pre nekoliko dana (1. novembra) za skandinavski, delom i američki prostor, objavila izdavačka kuća Petera Handkea, ispunila je svrhu zbog koje je i napisana. Kad Mats Malm kaže da Švedska akademija “više ne vodi nikakva istraživanja u tom smislu”, znači da je zadovoljna “Zurkampovim” dokaznim materijalom.
Što se tiče stava austrijske i nemačke javnosti, dokumenat “Zurkampa” je ostao bez efekta: Oni koji su bili srećni kad je odluka o dodeli Nobelove nagrade objavljena i uvereni da je otišla prave ruke, biće i dalje srećni, a takvih je u Austriji mnogo, to uvek mora da se naglasi. Naprotiv, oni koji su bili gorko nesrećni da se Švedska akademija odlučila na takav potez, biće i dalje nesrećni i moralno čvrsti u osudi tog čina.
Nemački radio iz Kelna: “Posle međunarodne kritike zbog dodele Nobelove nagrade za književnost Peteru Handkeu, njegov izdavač se obratio švedskim medijima dugim pismom. Taj dokument bi trebalo da ispravi sve pogrešne tvrdnje – ali on nije uverljiv. Tekst je drsko naivan, ili računa na našu naivnost, (…) to nije nikakva objektivna analiza, već tekst s namerom – podići prodaju, izbeći moralnu odgovornost.”
Frankfurtski FAZ: “Da li su pojašnjena ‘Zurkampa’ herojski čin ili bezobrazluk?”
Mimo službenih kanala sa Švedskom akademijom, saopštenje “Zurkampa” ne pomaže da se Handkeovo delo očisti od političkih konotacija. Handkeovi branitelji polaze od toga da kad se razgovara o Handkeu treba govoriti o literaturi a ne o politici. Iz “Zurkampovih” 25 strana sada proizlazi suprotno, da je Handke politički autor kome je potrebna politička odbrana, što je šlagvort koji njegovi kritičari nisu propustiti.
Bez javnog odjeka prolaze i pasaži iz Zurkampove reakcije iz kojih je jasno da je Handke bio vrlo kritičan prema Slobodanu Miloševiću i srpskoj strani u ratu u Bosni. Ali taj deo se čini nezanimljiv i nemačko-austrijskim kritičarima i srpskim apologetima Petera Handkea.
(RTS)
 odriču Handkea u korist Srbije){kind=link}