Istorijska komisija Slobodarske partije već skoro dve godine odlaže izveštaj koji bi se bavio vlastitim ideološkim korenima. Upravo objavljena knjiga austrijske istoričarke Margit Rajter “Bivši. Nacionalsocijalizam i počeci Slobodarske partije” popunila je tu prazninu.
I pored serije političkih potresa koji su dramatično suzili operativni prostor Slobodarske partije, ona ostaje relevantna snaga.
Prvi je razlog praktičan – ako koalicioni pregovori mandatara za sastav nove vlade Sebastijana Kurca sa Zelenima i Socijaldemokratama propadnu, on neće imati drugog izbora nego da se vrati Slobodarima.
Ne direktno u koaliciju sa njima, to je malo verovatno, već kao manjinska konzervativna vlada sa podrškom slobodarskih parlamentaraca.
Drugi razlog je da slobodarsko biračko telo u svom istorijskom jezgru poseduje visoki stepen otpornosti na drame, afere, blamaže i raspade koji poslovično prate ovu partiju.
Svaki put kad je prilike uklone sa političke bine, nova runda aplauza tu stranku vrati natrag.
Sažeto, Slobodari su legitimni element austrijske političke scene, iako ne uvek i legalni.
Najnovija afera koja dolazi dok je stranka praktično na kolenima, tiče se “pesmarice” Penalnog udruženja u Knitelfeldu.
“Penna” je na latinskom “pero”, u prenosnom smislu naziv za udruženja gimnazijalaca u kojima se kroz kontakte sadašnjih i bivših učenika neguju lokalne kulturne tradicije.
U konkretnom smislu, “kulturne tradicije” sadrže ovakve strofe: “Hajl Hitler, vi stari Germani, pozdravlja vas Tacit”, ili “Rotšild ima najviše para, u njega je najveća škrinja, pa je on najveća svinja”.
Kao što pokazuje slučaj iz Gornje Austrije, o kome je RTS izveštavao u januaru prošle godine, incidentima tog tipa nedostaje faktor iznenađenja.
Ali u Štajermarktu se za tri sedmice održavaju pokrajinski izbori, pa on za Slobodare nije mogao doći u gorem momentu.
Veza je direktna i personalna, jer je jedan od članova školskog udruženja Volfgang Canger poslanik Slobodara u nacionalnom parlamentu.
I on poseduje jednu takvu “pesmaricu”, iako ne peva iz nje, ali nema nameru da je baci “jer su iz nje pevali njegovi roditelji”.
O nacizmu i talasanju
Posle ovog uvoda, dolazi se do prave teme teksta, a to su dva različita izveštaja iz dva suprotstavljena izvora o istorijskim korenima austrijske Slobodarske partije (FPÖ).
Prvog izveštaja i ima i nema. Pomenuti slučaj iz januara prošle godine bila je kap koja je prelila čašu, pre svega za samu Slobodarsku stranku.
Ona je tada bila u koaliciji sa konzervativcima i trudila se da sa sebe strese stigmu “naci-stranke”.
Kako su se “pojedinačni slučajevi” gomilali, vrh Slobodarske partije je najavio osnivanje nezavisnog profesionalnog panela koji bi sastavio izveštaj o “smeđim flekama” Slobodarske partije.
U januaru 2018. stranka je oformila Komisiju istoričara, čiji se izveštaj očekivao krajem prošle, pa oktobra ove godine, da bi sada prestala svaka priča o rokovima.
Na konferenciji za novinare početkom avgusta u Beču predstavljen je dokument od dvadeset pet strana, najavljen kao “sažetak” punog izveštaja od preko hiljadu strana.
Iz “sažetka” se jedino vidi kako će izgledati poglavlja u budućem izveštaju, kako su poslagane teme i kako izabrane argumentacije.
Predviđena su četiri dela – formalni, materijalni, personalni i pojedinačni. Formalni se bavi delovanjem stranke u državnom sistemu Austrije; materijalni ideološkim poveznicama Slobodara; personalni je jasan bez objašnjenja.
Pojedinačni bi trebalo da sadrži niz odvojenih tematskih studija o odonosima sa narodnjacima i socijaldemokratama.
To što je objavljeno, ne ostavlja nikakvu sumnju o čemu će se govoriti na hiljadu strana – o interpretaciji istorije po ideološkim kriterijumima jedne stranke, koja nikako da preseče pupčanu vrpcu sa momentom vlastitog rođenja.
Kritičari: “Slobodarima ne treba suočavanje sa onim što su bili, već sa onim što su danas.”
Zašto su se Slobodari uopšte odlučili da sami istražuju svoje nacionalsocijalističke korene, kad drugi to rade bolje?
Iz sažetka: “Trebalo je da to uradimo još 1993. kad smo napadnuti u knjizi ‘Rečnik austrijskog desnog ekstremizma’, ali nismo, jer tadašnje vođstvo nije bilo sigurno da može dobiti obračun unutar partije”.
O semitizmu i odnosu prema Izraelu: “Slobodari vode ispravnu politiku, jedino što neki partijski funkcioneri povremeno daju glupe izjave.”
O takozvanoj “materijalnoj”, strani Slobodarske istorije: “Prenaglašavanje nacionalnog nad liberalnim elementom (u programima velikonemačkih partija, prim. V. K.) dovelo je do nacionalno kriznih situacija – od zaoštravanja međunacionalnih konflikata u Monarhiji, preko poraza u Prvom svetskom ratu i mira u Sen Žermenu, do nestabilnog karaktera Prve republike.
Ali uopšteno se može reći i da su sve te posledice prouzrokovane generalnom krizom liberalne ideje, krizom kojoj smo mi doprineli, ali je nismo proizveli.”
O liberalnoj ideji: “Posle Prvog svetskog rata pogoršala se kriza liberalizma, čime je stvoren vakuum u koji su nahrupili boljševizam, fašizam i nacionalsocijalizam, tako da su tadašnje pristalice velikonemačkih partija u Austriji bile zaslepljene ideološkom ponudom. Ali svojim porazom, ali posebno svojim kriminalnim karakterom, nacizam se diskreditovao, tako da je nacionalno-liberalna ideja (Slobodarska partija, prim. V. K.) dobila šansu za novi početak”.
O personalnim vezama prvih generacija Slobodara sa nacionalsocijalizmom: “U toj oblasti definitivno postoje najizrazitije linije-poveznice, iako, mora se naglasiti, te linije dolaze u talasima – nekad ih ima, nekad nema.”
Istorijska struka je još u avgustu “pocepala” taj papir, nazivajući ga “partijsko-internim spinom”, “vežbom iz marketinga” i “farsom”.
Niti su svi članovi slobodarske Istorijske komisije istoričari, niti je to telo vezano za bilo koji naučni institut u zemlji.
U sastavu preovlađuju partijske ličnosti i rezoni; jedan član se već povukao, i to tako što je rekao da nije ni znao da je unutra (Kurt Šolc, za grad Beč vodio proces restitucije); predsednik je Vilhelm Brauneder, pravnik koji je u sazivu 1996-1999. bio treći predsednik austrijskog parlamenta, u medijima opisivan kao “toliko desno, da je desnije od njega samo zid”.
Brauneder: “Partija kao i svaka druga”
Za razliku od partijskog sastava slobodarske Istorijske komisije, Margit Rajter (r. 1963) je zaista istoričarka, profesorka savremene istorije na univerzitetima u Beču i Salcburgu.
Specijalizovala se za takozvane “smeđe fleke” austrijske istorije i u toj tematskoj celini do sada je objavila knjige Generacija posle. Nacionalsocijalizam u porodičnom sećanju (2006), Pod sumnjom antisemitizma. Austrijska levica i Izrael posle Holokausta (2001), i nedavno objavljenu Bivši. Nacionalsocijalizam i počeci FPO (Wallstein Verlag, 2019).
“Bivši” je u kolokvijalnom nemačkom naziv za bivše pripadnike i simpatizere nacističke ideologije, s tim da “bivši” znači “oni koji su još uvek”.
Rajterova obrađuje vreme između 1945. i 1960. godine, u kome su formirane partijske, kulturne, obrazovne, dobrotvorne i medijske organizacije takozvane “treće snage” u austrijskom političkom telu.
“Treća snaga” je bila eufemizam za glasački potencijal bivših članova NSDAP-a (Hitlerova Nacionalsocijalistička nemačka radnička partija) u Austriji.
Njih je u Austriji, prema dokumentima, bilo pola miliona ali se pretpostavlja da ih je bilo 200.000 više.
Za poređenje, partijske knjižice je u Trećem rajhu posedovalo oko deset miliona ljudi.
Pola miliona deklarisanih nacista, plus članovi njihovih porodica, to je u Austriji krajem četrdesetih godina činilo najmanje četvrtinu biračkog tela.
Čim je sa grupe “manje kompromitovanih” (oko 90 odsto ukupnog broja) skinuta zabrana pasivnog i aktivnog biračkog prava, počeo je dugi organizacioni proces njihove političke konsolidacije, najpre 1949. u Udruženju nezavisnih (VdU), onda u transformaciji tog Udruženja 1955-56. u FPO.
Iz knjige Margit Rajter prenosimo deo o personalnim vezama VdU/FPO s nacističkim sistemom:
Herbert Kraus je prvi predsednik Udruženja nezavisnih (VdU) i austrijski parlamentarac 1949-1956.
Bio je novinar, deo medijske propagande u Berlinu, došao u sukob sa nadređenima i da bi izbegao kaznu sam se prijavio za vojnu službu.
Do kraja rata je radio u vojnoj kontrašpijunaži (Abwehr II, sabotaže i diverzije) i služio u Ukrajini u jedinici bivšeg sovjetskog generala Vlasova koji je prešao na stranu Hitlera.
Svoj “sukob sa nadređenima” Kraus je posle rata stilizovao u “političku opoziciju”, iako se radilo samo o tome da u detaljima nije bio zadovoljan ekonomskom politikom Trećeg rajha u Ukrajini.
Kraus je bio žestoki borac protiv takozvanog “naci-zakona” iz 1947. kojim je pravosuđe Republike Austrije podelilo “bivše” na teže i lakše slučajeve.
Pomirenje je bilo Krausov parlamentarni moto: “Svejedno da li Jevrejin ili Hitlerov pripadnik, logoraš iz konc-logora ili izbeglica, izbombardovani ili povratnik, mi moramo da se pomirimo! (…) Kad smo već izgubili jednu visoko nadarenu generaciju, kao što su bili Jevreji, ne smemo sad izgubiti i drugu.”
Helfrid Pfajfer, novinar i propagandista Trećeg rajha, osnivač VdU u paru sa Krausom.
Posle je prešao u Slobodarsku partiju i u parlamentu sedeo do 1959. Za razliku od plačljivog Krausovog tona, Pfajfer je nastupao agresivnije i u medijima tog vremena dobio nadimak “specijalista za de-denacifikaciju”.
Kad su se iz Austrije povukli saveznici 1955, Pfajferov prvi parlamentarni zahtev je bila apsolutna amnestija.
Kvaka je bila u tome da je u Austriji tog trenutka već važila amnestija, a da je u zatvorima sedelo još samo 12 osoba i to ne zbog “specifičnog pogleda na svet” već zbog konkretnih zločina.
Ukratko: Pfajfer je sudbinu austrijske demokratije vezao uz 12 pravosnažno osuđenih ratnih zločinaca. Ili svi idu dalje, ili niko.
Kraus i Pfajfer su od samog početka postavili slobodarsku tezu “mi smo kvit”, u smislu da je “teror” posle 1945. otplatio teror 1938-45.
Obojica su ostali ugledni i posle povlačenja iz politike, živi dokaz šta sve može vešt novinar, da preokrene crno u belo.
Anton Rajntaler, osnivač Slobodarske partije, koja je od sredine pedesetih programski i personalno preuzela stariji VdU.
Bio je ilegalni član NSDAP-a od 1928, tako da je posle Anšlusa 1938. imao partijsku knjižicu niskog broja (šest hiljada plus), što je u tim krugovima donosilo ugled, ponos i zavist.
U SS ga je primio direktno Himler i dobio je titulu general-majora (Brigadeführer); kratko vreme je bio austrijski naci-ministar, a nakon što je Austrija i službeno postala pokrajina Trećeg rajha, preselio se u Berlin i do kraja ostao parlamentarac u Rajhstagu.
Posle rata se vratio kući kao da ništa nije bilo, gde ga je uhapsila američka vojna uprava.
Rajntaler je bio zabeležen već na prvoj listi prominentnih ratnih zločinaca odmah u proleće 1945.
Bio je interniran u logorima Glazenbah/Salcburg i Dahau, pa svedok u Nirnbergu, nakon čega su ga Amerikanci isporučili austrijskom pravosuđu, a ono ga sudilo u ponovljenim procesima do 1953.
Dobio je tri godine i oduzeta mu je imovina. Na strahoviti pritisak iz politike, pri čemu su se isticali narodnjački kancelar Leopold Figl i njegov socijaldemokratski vicekancelar Adolf Šerf, pomilovan je ukazom socijaldemokratskog predsednika Teodora Kernera.
Rajntaler je zapravo bio nacista iz vica i karikature, branio se da je on “samo sprovodio naređenja”.
Na suđenju je nastupio kao pasivni altruist i razočaran idealist, žalio se da su “on i njegova generacija” lagani i prevareni od nacističke vrhšuke:
“Svi mi sada kažu, pa zar nisi video kakvi su – meni je žao, ali ja to nisam video”.
Zbog njegove poze “posrednika” pre i posle Anšlusa, nosio je nadimak “dalaj lama”.
U posleratnu politiku je ušao na direktan nagovor narodnjačkog kancelara Julijusa Raba, koji mu je savetovao “da se okruži demokratskim elementima”.
Fridrih Peter, preuzeo je Slobodarsku partiju 1958. nakon smrti Rajntalera i vodio je do 1978. Sa 17 godina (r. 1921) dobrovoljno se prijavio u Waffen-SS i služio u zloglasnoj prvoj SS-pešadijskoj jedinici sa činom komandanta (SS-Obersturmführer) i Drugoj SS tenkovskoj jedinici pod imenom “Rajh”.
Njegove grupe su u Rusiji i Francuskoj bile angažovane u “borbi protiv partizana”, kako je glasio kod za masovna ubistva.
Odmah nakon rata 1945. vratio se kući, u Gornju Austriju, i postao v. d. direktora jedne osnovne škole.
Amerikanci su ga uhapsili 1946, nepunu godinu dana držali u internaciji u Glazenbahu, a onda pustili na slobodu, gde je obavljao posao direktora nekoliko pokrajinskih škola.
Peterova nacistička prošlost je tek posle 1975. postala javna tema.
Interesantno je i kako. Socijaldemokratski kancelar Bruno Krajski je nameravao da uđe u koaliciju sa Slobodarima, a da bi to sprečio, Simon Vizental je objavio sve detalje iz Peterove biografije.
Peter priznao da je bio u Waffen-SS, ali da nije sudelovao u masovnim ubistvima.
Osim toga, to su bile “sasvim normalne jedinice koje su ispunjavale svoju dužnost”.
Krajski, koji je lično mrzeo Vizentala, podržao je Petera i ušao u koaliciju sa Slobodarima.
Štaviše, Krajski i Peter su početkom sedamdesetih zajedno posetili Aušvic i, kako glasi uobičajena fraza, poklonili se žrtvama.
Krajski i Peter, Jevrej i naci, tim snova iz Krausove formule o nacionalnom pomirenju.
“Mi smo samo ispunjavali naređenja”
Gore je samo mali izbor iz knjige Margit Rajter. Gusto napakovanim detaljima, knjiga daje političku i ideološku morfologiju iz koje je izrasla današnja Slobodarska partija.
Rajter govori o ljudima i biografijama; “sažetak” Istorijske komisije Slobodarske partije o stvarima.
Rajter govori o ljudima u uniformi. Slobodarski istorijski panel razdvajaja uniformu od čoveka i o svakom posebno piše izveštaj: uniforma je “stvar” koja sa drugim stvarima kao što su ideologije, politike i oružje maršira kroz istoriju, ubija, pali i lomi, dok ljudi stoje sa strane i zbunjeno gledaju haos koji su napravile “stvari”.
“Nacizam se diskreditovao porazom”, stoji u sažetku slobodarskog izveštaja. Nacizam kao stvar, ne ljudi koji su činili nacistički aparat.
Rajter isto tako pokazuje da su “bivši” iz “treće snage” uvek mogli računati na podršku prve i druge snage, to jest narodnjaka i socijaldemokrata.
Zašto i kako je jasno. Demokratiji je potreban svaki glas. Nisu svi isto krivi.
Nemoguće je kazniti sve. Neko se uvek izvuče. Podeljena nacija mora postići razuman stepen gledanja u stranu, ako hoće da ostane nacija. Gledanje u stranu je poželjno zvati pomirenjem.
To je tajna svakog uspešno izgubljenog rata, ne samo u Austriji.
(RTS)
