Zbog sukoba koji su zahvatili područje bivše Jugoslavije devedesetih godina prošlog veka, opasnosti, siromaštva i nesigurne budućnosti, mnogi državljani nekadašnje zajedničke države napustili su svoje domove. Sreću su potražili kako preko okeana, u Americi, Kanadi, Australiji, tako i na tlu Evrope. Iako su Austrija, Nemačka ili Švajcarska prepoznate kao one u koje se selio najveći broj dojučerašnjih komšija sa Balkana, veliki broj njih došao je i u Luksemburg.
Diferdanž. Mesto nedaleko od francusko-luksemburške granice. Namik Muratović trenira košarku u lokalnom klubu. Ima 11 godina i već je visok 1.90.
Namik je rođen u Luksemugru, ali je poreklom iz Bosne i Hercegovine. Košarku trenira godinama, ali sada sa svojim drugarima koji potiču iz regiona. Namik, Stefan i Leis zajedno već postižu odlične rezultate.
“On je šuter, on je centar, ja sam plej. On ima neverovatno ruku šuta, Namik je dobar u centru”, objašnjava Stefan Čavor ko je ko u timu.
Visina i talenat privukli su višegodišnjeg francuskog košarkaša crnogorskog porekla da pomogne. Ali i prijateljstvo sa sinom, vršnjakom, koji takođe trenira košarku. I rezultati nisu izostali.
“Odmah su sva trojica, Leis, Stefan i Namik, odmah su ušli u reprezentaciju, posle godinu dana treniranja ušli su u reprezentaciju Luksemburga”, kaže trener ovih dečaka Predrag Čavor i ocenjuje da dečaci imaju veliki potencijal.
Čavor je Crnu Goru napustio tako što je otišao da radi ono što najbolje zna – da igra košarku. Put ga je vodio preko Francuske, do Luksemburga, gde je poslednjih sedam godina.
Namikov otac ipak nije bio takve sreće. On je iz rodnog Sarajeva otišao svega nekoliko dana pre prvih pucnjeva u Bosni i Hercegovini početkom devedesetih godina.
“Put je trajao do Luksembugra pet godina. Pre Luksemburga sam živeo u Nemačkoj i ovde sam od ‘97. sve do sada”, kaže Namikov otac Mervan Muratović.
Mervan sa porodicom često posmatra trening najmlađeg od četvoro dece. Četvrtkom ne radi kao taksista, jer želi da bude uz sina, uveren u njegov uspeh.
“Voleo bih da ga vidim u NBA. To bih najviše voleo, da ga vidim kao uspešnog košarkaša. Ali, najpre kao čoveka… Kao Novak Đoković”, ističe Mervan.
Mervan i Predrag deo su velike zajednice bivših Jugoslovena – ne samo onih koji se tako osećaju, već onih koji vode poreklo iz bivše zajedničke države.
Prema zvaničnim podacima iz 2010. godine, 86 odsto stranaca u Luksemburgu su iz država EU. Najvše ima Portugalaca, potom Francuza, Italijana i Belgijanaca.
Od preostalih 14 odsto, skoro polovinu čini peta grupacija po veličini – građani nekadašnje Jugoslavije – čak 44,8 procenata, odnosno 6 odsto ukupne populacije.
A prema podacima iz 2017, pojedinačno je najviše Crnogoraca – 9.065 osoba, a potom Srba – 6.282.
Nekadašnji Jugosloveni u Luksembugru funkcionišu zajedno. Posećuju jedni druge za rođendane, verske ili državne praznike. Nalaze se i po kafanama ili restoranima. Druže se i ispomažu se.
“Ovde u Luksemburgu ne poznajemo te granice, već se nazivamo svi Jugoslovenima”, ističe Mervan.
“Više je nacionalnosti, ali ovde na to niko ne obraća pažnju nego se čak i više družimo i jedni drugima pomažemo”, dodaje Predrag. Nostalgični su, ali svesni da se na prostor sa koga su potekli neće vratiti.
(N1)
