Mnogi ovu članicu benda Ekatarina Velika i dalje smatraju jednom od najboljih balkanskih muzičarki. Bila je iznimno talentovana.
“Margita i ja smo bili jako bliski. Upoznao sam je kad sam ja imao 18, a ona 17 godina. Ona je svojom pojavom nosila nešto što niko nije nosio sa sobom. Nosila je jednu superiornu inteligenciju i praktično je od tada do kraja njenog života bila dio mog života i dio saznanja o tome kako jedan veliki talenat, jedan veliki um može potpuno da se uruši pod dejstvom sredine i jake hemije”, započeo je.
Nažalost, dugo se borila protiv ovisnosti o heroinu i tu je bitku izgubila. Zauvijek će ostati u sjećanju mnogih kolega i prijatelja.
“Njen tragičan kraj je zaista nešto što bi moglo samo na filmu da se opiše, a da ne bude previše neprijatno ukoliko to čovjek ovako radi. Ja sam u svemu što sam radio pokušao da saznam nešto što se zove istina, što jesam saznao, što je bilo jako teško i bolno, sa jedne strane. Sa druge strane, pokušavao sam da taj njen život ne ode totalno strmoglavo dolje, ali u tome nisam uspijevao”, rekao je u emisiji “Šta sam tebi i ko sam sebi”.
Dodao je da mu je u jednom trenutku otvoreno priznala da je ovisnica. Tvrdi da je na YouTube snimcima moguće vidjeti da je uvijek svirala s rukavima preko prstiju.
“Ona je meni pokazala šake, a zatim tri štepa na mašini za šivanje. To mi je i sada neprijatno da govorim, ali to je upozoravajuća činjenica i ako nekome mogu nešto da uputim iz toga da je nešto što sam najljepše u životu doživio, što se tiče bilo koje osobe s kojom sam bio blizak, se potpuno urušilo s tim štepovima, koji nisu postojali samo na šakama, nego i na njenim stopalima. Tome se zapravo nije vidio kraj”, ispričao je.
Dodao je da zna da će mnogi njeni vršnjaci biti ljuti zato što je ovo ispričao, ali smatra da je dužan upozoriti na ovo zlo.
“To je nešto što i danas najviše prijeti svim generacijama, koje iz adolescencije prelaze u period svojih stvarnih života i svoje stvarne budućnosti. Mislim da budućnost sa tim ne postoji”, objasnio je.
Vijest o Margitinoj smrti saznao je nakon što je odigrao predstavu “Tajna crne ruke”. Kolega mu je rekao da mu je neka djevojka ostavila ceduljicu. Na njoj je pisalo: “Magi je umrla.”
“Najtragičnije osjećanje koje sam imao u tome je to da je meni u tom trenutku laknulo, jer sam sve vrijeme suosjećao i osjećao težinu tog života i načina kako se odvijao. Ona je bila iz jedne umjetničke, slobodarske i kreativne porodice. Njihov stan je imao 50 kvadrata, a više od trećine tog stana ‘zahvatao’ je koncertni klavir. Znači, iz svega toga je ona završila u jednoj garaži u Borči i odatle na Infektivnoj klinici u Beogradu i u Domu stare, gdje je naprosto nestala. To je najtragičnija sudbina s kojom sam se ja susreo i s kojom sam bio jako blizak sve te godine”, zaključio je.
Pismo
U knjizi “Magi – Kao da je bila nekad” poznati rok novinar Dušan Vesić pominje da je Magi bila u vezi sa glumcem Svetozarem Cvetkovićem, a Cvetković je za nju govorio da je volela one kojima je potrebna pomoć, ali da istu nije umela da primi.
Pismo glumca o rok princezi, portal direktno.rs svojevremeno je prenio u celosti:
“Skloni smo zaboravu, događaja a najviše ljudi. Dragih ljudi… San koji je nosio njeno ime upoznao sam 1978. godine prošlog veka na rođendanu mog školskog druga. Imala je 19. Osmeh, svima kasnije znan, a zauvek tajnovit. Na moj dvadeseti mi je donela Berlin Lou Reeda upakovan u paus ispunjen njenim crtežima i natpisima, slovima autentičnog dizajna. Pod njima se nazirala slika sa omota kasnije omiljenog albuma i muzike čitave jedne generacije.
U prevreloj hotelskoj sobi atinskog hotela zaboravljenog imena sam joj otvorio kutiju svojih tajni, a ona poželela da mi spakuje stvari za povratak sa ekskurzije.
Onda se upalilo svetlo, bio je jedan moj ispit, izašli smo zajedno, ona sela za pianino, ja govorio Brehta. Pevao songove Weill-a i Eisler-a…Virtuozno me vodila kroz zamršenu melodiju songa koji su već otpevali Jim Morisson i David Bowie – O moon of Alabama, we now must say good bye…
Dobro sam prošao na ispitu…
Odlično smo prošli…
Putovali smo, igrali, van Akademije, u SKC-u, na Festivalima, u provinciji…
Išla je ispred vetra.
Nije išla tuđim tragovima, a njene nisu uspevali da prate.
Govorila je svojim jezikom koji sam pokušavao da naučim, mislila samo svojim mislima čiji se sistem kretao moždanim vijugama brzinom koja se samo budućnošću mogla pratiti.
Pisala je znacima, ne slovima, pa i kad bi bila slova, to su bili samo njeni znaci…
Da kaže, ne i pokaže, koliko je boli…
Godinama tako.
Gledala je tamnom dubinom i osmehom koji nije nikad nagoveštavao sreću. Pa ipak volela je one kojima je nedostajala pomoć, a istu nije umela da primi.
Živela je u sobi sa svojim klavirom, u susednoj spavao otac, malo dalje i još dalje majka.
Jedne noći zazvonio je telefon – slušaj ovo…- reče.
Iza treptaja membrane na telefoskoj slušalici, razlivao se ton orgulja koje dubinom u tom trenu podsećaju na zvuk nekad čuvenog tria Emerson Lake & Palmer, a potom glas, i stihovi rođeni njenim mislima…
Kako da ih shvatim?
Kako će ih shvatiti?
– Šta kažeš? – upita, a tonovi se i dalje razlivaju u daljini
Ah, kako sam bio nespretan:
– Iseci, iseci, iseci…- želeo sam da dam neku primedbu.
A bilo je genijalno.
I ostalo tako.
Nema primedbi.
Jedne noći u Japanu je dobila nagradu na nekom važnom arhitektonskom konkursu za rad na projektu koji je ležao na pokrovu crnog klavira u njenoj sobi. Radovala se, ali manje od mene…
Jedne noći smo se razdvojili pred ulazom u Smiljanićevoj ulici, popela se gore, a ipak nije otišla kući…
Tražio sam je, završio noć pod prozorom na istoj adresi i zabijenim automobliom u banderu preko puta ulice, kad sam je napokon našao.
– Nisam mogao da te pronađem, vidi šta sam uradio zbog tebe!!!
– Ne zbog mene, nego zbog sebe – dobroćudno se nasmejala mojoj šteti.
Krila je od mene, ali ne i sebe…
Pa opet, naučio sam toliko mnogo od nje.
Zapravo sve.
Oblike, misli, reči, prošlost…
Budućnost je nije htela.
Ostavljala je drugima.
Na ispraćaju njene majke, njen plemeniti otac mi je došapnuo – čuvaj je, sama je…
Na ispraćaju njenog oca, koračala je sama za kovčegom u nevelikoj pratnji, sa jednom belom ružom u ruci.
Ruža je završila na tamnoj hrastovini u trenu kad se okrenula i naredbodavno izgovorila – Vodi me nekud!!!
Vozio sam nekud pod mostovima, tamo je izašla i dugo se nije javila…
Hodala je gradom sa toliko ljudi oko sebe, a bila neizmerno sama.
Javljala se ponekad, došla u ludilu poslova koji me okružuju, sela i tiho posmatrala šta smo ostavili za sobom…
Bila je kasna noć, nakon predstave u garderobi Sava centra, jesen 2002.
Skidajući belinu šminke sa lica, neko je pokucao na vrata. Na njima poznato lice jednog od zaposlenih.
– Bila je jedna devojka, ostavila neku poruku za tebe – dao mi je presavijeni papirić istrgnut iz nekog bloka išpartanog bledim linijama na kocke.
Otvorio sam.
Nesigurnom rukom ispisano:
Cvele, danas je umrla Magi…
Pred zamućenim ogledalom očima namašćenim kremom za skidanje tena, život se premotao u nekoliko sekundi.
Na bežanijskom groblju Košava je brisala tragove ka udaljenoj parceli nepoznatog broja. U pratnji nešto prijatelja, muzičara, bez rođaka…
Nema ih.
I moja reč…na kraju…
Nedostaje mi.
Dobri duh ovog grada.
Njenu muziku ne pevušim – plačem je.
a pamtim, Magi…”
Margita Stefanović je poslednje godine života provela u beogradskom Centru za smeštaj beskućnika, a preminula je 18. septembra 2002. u 43. godini na beogradskoj Infektivnoj klinici. Uzrok smrti nije zvanično saopšten, a pretpostavlja se da je od posledica dugogodišnjeg konzumiranja narkotika.
(Klix, foto: direktno.rs)
