U razgovoru sa Verom Marjanović govori o svojim baletskim počecima u rodnom Zrenjaninu, odlasku u svet gde je gradio uspešnu baletsku karijeru i o mogućem povratku u Srbiju.
Kako je došlo do odluke da pođete u osvajanje Beča?
“To je došlo postepeno. Ja sam posle niže baletske škole u Zrenjaninu upisao srednju baletsku školu Lujo Davičo u Beogradu u klasi Ivanke Lukateli, gde sam bio skoro 4 godine. Imao sam šansu da ostanem u Narodnom pozorištu u Beogradu, ali želeo sam još više da napredujem i da se školujem i odlučio sam da odem za Nemačku, na Akademiju u Manhajm, gde sam bio 2 godine.
Posle 2 godine sam već imao neko iskustvo i znao sam u kojim pozorištima bih da pokušam i gde da idem…
Prvu audiciju sam imao u Minhenu, stigao sam skoro do kraja, ali nisam dobio ugovor. Drugu audiciju sam imao u Salcburgu, i tako sam počeo da radim…to je bio moj prvi profesionalan angažman, gde sam radio godinu dana. Salczburg mi je bio dobra odskočna daska, dobro je pozorište, ali hteo sam nešto više, veću, bolju, poznatiju kuću, a šta je drugo u Austriji nego Bečka opera, i tu sam već 20 godina. Ovu kuću zovem drugim domom”, kaže Igor.
Ima li u Vašim planovima za budućnost negde i Srbije, Vašeg Zrenjanina, da znanje koje ste stekli primenite i na tamošnju baletsku umetnost?
“Srbija ima lepo razvijenu baletsku umetnost, i u Beogradu i Novom Sadu, sa dugom tradicijom. Naravno, ovde je drugačije jer je finansijski drugačije. A Srbija, zašto da ne, ne isključujem ništa u životu… Ne mogu da kažem sa stopostotnom sigurnošću da ću ostati da živim u Beču kada prestanem da igram, ali sva vrata bih želeo da ostavim otvorena..ako bude nešto za Srbiju, rado ću se vratiti…ipak sam ja iz Srbije, volim da idem tamo, tamo je moja domovina, porodica”, iskren je Igor.
(RTS)
