“The Beatles: Get Back” je dokumentarna serija Pitera Džeksona iz tri dela koju je producirao Disney+ i trenutno je glavni hit među ljubiteljima pop kulture. Premijera sve tri epizode bila je krajem novembra, a u seriji imamo prilke da vidimo do sada neviđene i restaurirane kadrove iz karijere čuvenih Bitlsa. Fokus dokumentarca je na kreativnom procesu kao i prijateljskom, ali i napetom odnosu koji su imali Džon Lenon, Pol Makartni, Džordž Harison i Ringo Star.
Snimci su nastali kada su se pripremali za koncertni povratak nakon tri godine odsustva i kada su radili na tome da snime 14 novih pesama.
Zanimljivo je da se u prvoj epizodi, negde na polovini, dva puta pominje Jugoslavija. Kada momci iz benda i članovi filmske ekipe pričaju o tome gde bi trebalo da se održi TV šou u kojem bi svirali live koncert, Ringo Star koji u internoj šali ima kodno ime Rusija, odjednom kaže da želi da ga promeni i izgovori: “I’ve moved to Yugoslavia”. Najverovatnije u smislu promene kodnog imena. Takođe, kada sutra budu ponovo pričali o tome gde bi mogli da sviraju svoj šou, pored drevnog amfiteatra u Libiji, neko u jednom kratkom trenutku pominje Jugoslaviju. Ali na tome se završava.
Nažalost, Bitlsi nikada nisu bili u Jugoslaviji
Muzički kritičar i kolumnista Dragan Ambrozić kaže za Nova.rs da koliko pisani dokumenti pokazuju, nije nikad postojala nikakva mogućnost da Bitlsi kao Bitlsi nastupe u Jugoslaviji.
– Iz prostog razloga što su oni sa koncertnom aktivnošću prestali još leta 1966. Tog istog leta u Jugoslaviji je sa svih položaja smenjen Aleksandar Ranković, da bi tek posle toga polako otpočela „liberalizacija“. I pre je kod nas održan poneki strani koncert, ali tek potom je krenulo smelije otvaranje prema svetu. Ta činjenica nam je ostavila samo period posle razlaza Bitlsa 1970, kao mogućnost da nekog od njih vidimo uživo u našim krajevima. Tu je najaktivniji bio Pol Makartni, čiji The Wings su svojevremeno sedamdesetih imali veoma uspešne turneje, pa su stigli i do Zagreba 1976. – ali to je sve, jer se za njegove poslednje solo koncerte honorar kretao oko 2 miliona evra… Van našeg domašaja.
U jednom svom ranijem tekstu Ambrozić je naveo kako je u vreme posle „Koncerta za Bangladeš“, Džordž Harison možda dolazio u SFRJ, kao vodeću nesvrstanu zemlju, tražeći podršku za nastavak projekta – ali ni sad ne može da potvrdi da je to istina.
– Gospodin koji mi je pričao da ga je video na beogradskom aerodromu, nije više među živima, pa ne vredi nagađati da li mu se samo pričinilo, ili se to zaista desilo. Iz mnogo razloga, više volim da verujem da jeste – zaključuje Ambrozić.
Za potrebe filma “The Beatles: Get Back” reditelj je imao uvid u 60 sati nikad objavljenih snimaka i 140 sati audio-zapisa. Ogromna većina materijala koji čini njegovo skoro osmočasovno trajanje prvobitno je snimljena 1969. godine, pod režijom Majkla Lindzi Hoga za dokumentarac koji je postao “Let It Be”. Vrsta vizuelne restauracije i poboljšanja koja se vidi u “Get Back” omogućena je zahvaljujući tehnologijama koje su se pojavile tek u poslednjih nekoliko decenija.
Film je jedan od najznačajnijih događaja veka
Profesor na FDU Aleksandar S. Janković je neko ko je doktorirao na Bitlsima, i on kaže za Nova.rs da je dokumentarna serija „Get Back“ jedan od najznačajnijih događaja ove godine, ovog veka i generalno u periodu kako postoji popularna i moderna kultura.
– Tendenciozni film Majkla Lindzija Hoga iz 1970. je zaista montiran u duhu sumraka i konačnog raspada benda, uz sumornu dozu ubitačne melanholije i bezizlaza. Međutim, intervencija Pitera Džeksona baca potpuno novo svetlo kako na događanja u januaru 1969, tako i na dinamiku benda i odnose aktera. Potvrđena je hipoteza da je Makartniju očigledno jedinom stalo da bend opstane dok su ostala trojica poprilično inertna. Ljudi oko Bitlsa, producenti, roudiji, tuđa deca i supruge su takođe predstavljeni u jednoj svežoj perspektivi. Čaj i kafa se služila u porcelanu a tost, džem i puter iz običnih tanjira. Odevne kombinacije i učestalost pranja kose članova benda je itekako zanimljiv aspekt.
Profesor Janković dodaje da ono što definitivno stoji kao monument i monolit kad su Bitlsi u pitanju je nepatvoreni odnos Džona i Pola, i samosvest o važnosti benda.
– Harisona je trebalo pustiti ranije da ode kao tinejdžera koji odlazi iz kuće namrgođen i ljut jer ga „roditelji“ smaraju, dok je Ringo kao uspavan ali dobroćudan predsednik kućnog saveta. Bili Preston je očaran i kostantno nasmejan, dok je ad-hoc spominjanje Jugoslavije posebno važno za region iako se radi o internim šalama. Moj omiljeni deo je odnos Lindine ćerke Heder i Joko Ono. I ono što smo oduvek znali, Bitlsi su bili opasan rokenrol bend. I da ponovimo, Mekartni je bio očigledni inicijator projekata i vođa benda od smrti Brajana Epštajna 1967. godine – završava Janković svoju analizu dokumentarca o kojem će se sigurno još puno pričati.
Inače, zanimljiva je i činjenica koju je za Nova.rs ispričao slikar Uroš Đurić, da su Bitlsi imali zvanični fan klub u Jugoslaviji, sa sedištem u Zagrebu, jer im je Jugoton bio izdavač. Sve što su drugi fan klubovi dobijali u svetu, dobijali su i oni, i to prevedeno na srpskohrvatski. Fan klub je osnovan 1968. i pokrivao je većinu istočnoevropskih zemalja.
(nova.rs)
