,,Evropska unija je bez Bosne i Hercegovine nepotpuna, ali zahtevi će biti striktni i bez ispunjavanja tih zahteva, teško može biti članstvo“, poručio je Josipović.
Kao bivši predsednik Hrvatske, kako biste ocenili današnju situaciju u regiji? Da li je ona bliže Evropskoj uniji? Prvenstveno mislim na Bosnu i Hercegovinu i Srbiju.
JOSIPOVIĆ: Nažalost, moram reći da mi se čini da su neke države, možda i Bosna i Hercegovina danas dalje od Evropske unije nego što su bile pre sedam, osam ili čak deset godina. Razlozi su razni, a naravno glavni je taj da se unutrašnji problemi ne rešavaju, da ne postoji, u BiH posebno, saglasnost političkih elita oko toga kako Bosna i Hercegovina treba da bude organizovana i kako treba da funkcioniše. Veliki je problem kad se teško donose odluke, a znamo da ulazak u Evropsku uniju traži veliki broj reformi i traži stabilnost države, koja jamči da će nova članica biti funkcionalna, kako sama kao država, tako i kao članica Evropske unije. Inače, ja sam od onih koji misle da je Evropska unija nepotpuna bez jugoistočne Evrope, naravno i Bosne i Hercegovine. Mislim da je strateški interes Evropske unije da sve zemlje regije budu u Evropskoj uniji, mislim da je to i bezbednosno i gospodarski veoma važno za samu regiju, naravno, i za Hrvatsku. Ali, sa druge strane treba biti svestan da tu teško može biti ustupaka i da greše oni političari u regiji koji misle da će njihova zemlja inercijom postati članica Evropske unije, mislim da će zahtevi biti vrlo striktni i da bez ispunjavanja zahteva, nove države teško mogu u članstvo EU.
Imamo situaciju u Bosni i Hercegovini da su Hrvati pogotovo nezadovoljni sadašnjim stanjem i traže izbornu reformu.
JOSIPOVIĆ: Dobro, to je velika tema, vidimo da su se i razbuktale strasti oko toga. Moje je načelo uvek bilo da se druge države, susedne države, a toga sam se i ja držao dok sam predstavljao Hrvatsku, ne smeju mešati u unutrašnje poslove drugih zemalja, iz više razloga. Prvo, stvar je principijelne naravi, države su suverene i same odlučuju o svojoj sudbini. Naravno, mudri političari pri odlučivanju uzimaju u obzir i mišljenje međunarodne zajednice, da znaju napraviti kompromis koji jača domaću a i regionalnu stabilnost. Drugo, pokazalo se gotovo uvek do sada, ne samo u BiH, već i u celoj regiji, pa i šire, da nikad takvo mešanje nije dalo rezultat, samo je stvaralo nove napetosti. Dakle, postoje drugi načini kako se može pomoći bih rekao, ali ne zahtevati, tražiti, biti tu sa neke pozicije sile, nego zaista pomoći. Uplitanje u unutarnje stvari neke države nije funkcionalno i ne daje dobar rezultat. Tako da, kad je baš reč o Bosni i Hercegovini, to stanje nestabilnosti koje očigledno postoji, potrajat će sve dok političke elite ne nađu održiv kompromis. Mislim da je kriza, politička i ekonomska vidljiva, koliko god imate u Bosni i Hercegovini političara koji tvrde da je sve super i da država funkcioniše. Ne samo to, nego će se zaoštravati problemi a slabiti funkcionalnost države. A ceh uvijek i svugdje najviše plaćaju građani, ne elite.
Hrvatskoj je isto aktuelna rasprava o Bosni i Hercegovini. Vidimo da predsednik Hrvatske Zoran Milanović ima potpuno drugačije stavove od predsednika Vlade i predsednika HDZ-a gospodina Plenkovića. Kako Vi gledate na to?
JOSIPOVIĆ: Prvo, nisam siguran da imaju potpuno različita mišljenja, mislim da imaju različitu metodologiju. I jedan i drugi misle da bi trebalo promeniti poziciju Hrvata u Bosni i Hercegovini, ali Vlada nastupa sa jednom metodologijom, više polazi od, rekao bih, od naše međunarodne pozicije, formalno poštujući suverenost Bosne i Hercegovine, dok je predsednik evo odlučio agresivnijom politikom probati napraviti ili uticati da se postignu promene. Vidimo i kakva je reakcija u Bosni i Hercegovini.
Više ljudi podržava Zorana Milanovića.
JOSIPOVIĆ: Da kad je reč o Hrvatima u BiH. Ali, BiH je i bošnjačka i srpska. Videli smo, u bošnjačkom korpusu bilo je vrlo oštrih reakcija. U Hrvatskoj je podrška podeljena, iako, ako je verovati anketama, ni predsednik ni premijer nemaju neku visoku podršku. U vreme kad sam bio predsednik Hrvatske, imao sam treći pristup Bosni i Hercegovini, ni Vladin, ni onaj predsjednika Milanovića. Prvo, uvek je bilo jasno da Hrvatska poštuje suverenost BiH. Nije bilo „tvrde“ retorike, posebno ne one uvredljive. Nije bilo medijskih kampanja ni javnog pritiska na susede da menjaju svoje zakone. Ali, razgovaralo se o svim pitanjima koja opterećuju naše odnose, da, i o pitanjima koja načelno jesu unutarnja pitanja Hrvatske ili BiH, ali koja su i od interesa za susede. Imao sam vrlo dobre odnose s vodećim političarima iz sva tri nacionalna korpusa u BiH. I danas s mnogima imam kontakte. Rezultat takve politike bilo je nekoliko važnih iskoraka a i to da su u to vreme Hrvati zaista na izborima 2014. izabirali „svog“ člana predsedništva. S druge strane, u prvom delu moga mandata član predsedništva iz redova Hrvata bio je, kao i danas gospodin Komšić. Bio je izabran prije moga mandata, po postojećim propisima i nije mi padalo napamet da ga ne priznajem kao deo kolektivnog šefa države. Evo, meni je to i potvrda da nije uspešna ona politika koja jako puno viče i igra se strastima, nego ona koja zna razgovarati s prijateljima i stvarati prijatelje, a ne neprijatelje.
Kako biste Vi ocenili nastupe Zorana Milanovića?
JOSIPOVIĆ: Zoran Milanović je demokratski izabrani legitimni predsednik Hrvatske i poštujem tu činjenicu. S njim delim socijaldemokratske vrednosti. Naravno kao i drugi građani, s nekim se njegovim politikama više, s nekima manje mogu identifikovati. Imamo dosta sličnih političkih stavova. Ali smo različiti smo po načinu komunikacije a i po nekim političkim stavovima.
Ima neobične nastupe.
JOSIPOVIĆ: Dobro, on je veoma specifična osoba, specifičan političar, očito, govore izbori, i uspešan. Na kraju će se njegov mandat vrednovati po tome kakve rezultate bude ostvario. Videti ćemo ……
Vi ste prvi predsednik Hrvatske, koji je posetio Republiku Srpsku.
JOSIPOVIĆ: Da, jesam. Ja sam, naime, sebi kao cilj zadao pomirenje sa susedima. Otišao sam najpre u Sarajevo, glavni grad BiH, a onda u Mostar i Banjaluku Ako se sećate mog govora u Parlamentarnoj skupštini, izrazio sam žaljenje zbog jednog dela politike, koju je Hrvatska vodila prema Bosni i Hercegovini, koja je bila ambivalentna. S jedne strane, Hrvatska je jako pomagala Bosni i Hercegovini, a s druge strane je bilo delova politike, koji nisu bila onakva kako se jedna država prema drugoj treba odnositi. Posebno, rat Hrvata i Bošnjaka bio je ogromna pogreška. Začudo u Bosni i Hercegovini nije bilo puno nezadovoljnih s tim govorom, ni sa strane Hrvata, što su neki očekivali, ni Bošnjaka, a ni Srba. U Hrvatskoj je tada vladajuća stranka, HDZ, oštro reagovala i navalila na mene prilično agresivnom retorikom. Zamereno mi je što sam „priznao“ greške hrvatske politike prema BiH, a i to što sam otišao u Banjaluku i sreo g. Dodika. Nije im se sviđalo ni to što sam po prvi puta u BiH potakao i ostvario da na stratišta sva tri naroda, samnom odu BiH političari različitih nacionalnosti i verske vođe sve tri najzastupljenije vere. Moja je teza bila da je g. Dodik legalno i legitimno izabran i da je zato osoba s kojom treba razgovarati i ako se ne slažemo o nekim stvarima. Prilikom te posete inzistirao sam da bude jasno da je i Republika Srpska dio BiH i da to bude vidljivo, i po simbolima, i po retorici. Moram reći da je g. Dodik bio konstruktivan sugovornik i da je učinio sve što je obećao, uostalom, kao i ja. A ti su naši dogovori bili na tragu smirivanja odnosa među Hrvatske i BiH te poboljšanja položaja Hrvata unutar RS-a.
Međutim, kad su hrvatskoj Vladi videli anketu po kojoj preko 75 odsto ljudi podržava to što sam rekao i radio u Bosni i Hercegovini, Vlada, kojoj je na čelu bila gospođa Kosor, jedna mudra političarka, promenila je smer. Zajedno smo izradili deklaraciju o Bosni i Hercegovini, koju je prihvatio Sabor. Deklaracija je izražavala naš strateški interes za suradnjom naših država te je neupitno podržavala suverenost Bosne i Hercegovine. Naravno, referirali smo se i na podršku hrvatskom narodu u BiH, primarno ekonomsku, kulturnu i razvojnu. Najznačajnija podrška koju je Hrvatska u cijeloj poratnoj historiji dala Hrvatima u BiH, po mome sudu bila je izgradnja bolnice i sveučilišta u Mostaru. Od tih projekata korist imaju Hrvati, ali i cijela BiH. Ta deklaracija je i danas službeno na snazi, ali vidimo da su sad okolnosti su donele promene u međusobnim odnosima, pa i u poziciji Hrvatske prema Bosni i Hercegovini. Ali, i danas, bez obzira na sporove naših visokih političara, Hrvatska nastoji pomoći BiH i sigurno je najsnažniji zagovornik njenog članstva u EU. Siguran sam, kad započnu pregovori BiH i EU, Hrvatska će joj pružiti svaku pomoć.
Razlike su i unutar Hrvatske, posebno između predsednika Milanovića i Vlade. Međutim, koliko god tu ima strasti, koliko god u odnosu hrvatskih političara prema BiH ima možda i elemenata unutarnjih borbi u Hrvatskoj, možda ima i bolje volje i boljih želja nego što neki ščitavaju. Sasvim je sigurno da Hrvatska ne može menjati unutarnju strukturu Bosne i Hercegovine, to prosto ne može i ne treba činiti. Štoviše, takva bi ambicija, ne bi samo donela lošije međudržavne odnose, već može imati i loše međunarodne posledice za Hrvatsku. Voleo bih da dođe do dogovora unutar Bosne i Hercegovine. To je jedini način na koji BiH može izaći iz slepe ulice u kojoj se sada nalazi. Nije lako, duboke su rane, duboki su istorijski koreni antagonizama koji danas postoje u Bosni i Hercegovini. Trebaće puno mudrosti i dobre volje da se stvari dovedu na takav nivo da u BiH građani Bosne i Hercegovine, bez obzira kojoj naciji i veri pripadaju, budu zadovoljni i da se osećaju „kao u svojoj kući“, da nacionalizmi prestanu biti glavni faktor politike. Odgovarajući dogovor relevantnih političkih faktora u BiH bio bi najveći poticaj Bosni i Hercegovini za ulazak u EU.
Da li imate političke ambicije i kakve su?
JOSIPOVIĆ: Vratio sam se u SDP i ambicija mi je pomoći toj stranci da ojača i da na idućim izborima bude na čelu vladajuće koalicije. Uz to, kao bivši predsednik koji ima često priliku nastupati u javnosti, želim uticati na opću političku klimu, želim da naša politička scena bude demokratskija, tolerantnija i pristojnija no što danas jest. Ako pitate o ambiciji da se kandidiram za neku visoku stranačku ili državnu dužnosti, sada nemam takvih ambicija. Ali, znate onu izreku, „nikada ne reci nikada“. Priličan me broj kolega i prijatelja, pa i ljudi koje srećem na ulici, pozivaju da se aktivnije uključim u politiku. Kažu, bili ste dobar predsednik, još možete dati…. Ali, ide vreme, dolaze novi ljudi, ne znam šta bi se to trebalo dogoditi da se ponovo angažujem. Imam svoje dve profesije s kojima se bavim i u njima uživam. Imam puno poziva i često gostujem u inozemstvu. Lepo mi je i ne znam koliko bih bio spreman ponovo ući u žrvanj visoke politike. Nije lako voditi zemlju i biti političar visokog ranga, posebno ako imate osećaj odgovornosti za posao koji radite. Ali, tko zna što će biti sutra…
(Dunav.at)
