Čovek koji je godinama važio za kontroverznog političara, u intervjuu za Kurir otkriva kako je izgledao sastanak državnog vrha na kojem se 1995. odlučivalo o sudbini Banjaluke, te kako je tada tekao razgovor srpskog i hrvatskog predsednika – Slobodana Miloševića i Franje Tuđmana. Otkriva i da li je pomagao Karadžiću dok je bežao od Haga, zatim kog srpskog političara je finansirao, kakva je bila uloga stranih službi u Srbiji posle promene vlasti 2000. godine…
Da li je tačno da ste godinama finansirali Karadžića dok se skrivao od Haškog tribunala?
– Ne. Bio sam direktor državne banke Republike Srpske i mi smo za Karadžićevo skrivanje i eventualno suđenje u Hagu izdvojili neki novac. Do 1998. smo znali gde se nalazi i dali smo mu određenu svotu novca. Posle toga je prekinuo veze sa svima nama, osim sa malobrojnim ljudima s kojima je, kako se posle ispostavilo, ostao u kontaktu. Tih godina smo on i ja kriminalizovani u medijima, govorili su da švercujemo duvan, drogu i naftu, a on je za to vreme bio sa šampanjcem po zapadnim ambasadama, letovao u Hrvatskoj… Bilo mi je posle žao kad je uhapšen. Isto kao i za generala Ratka Mladića. Tad je Boris Tadić, kao predsednik Srbije, izašao u javnost da se time hvali, sav ushićen i srećan što je general uhapšen. Nije trebalo tako, mogao je da pusti nekog drugog da to radi, ako je već morao da bude uhapšen…
I vi ste hapšeni, i to u akciji „Sablja“ 2003. godine.
– Hapšen sam isključivo zbog sumnji engleske i američke obaveštajne službe da pomažem haške optuženike, a posebno Karadžića. Uhapšen sam po nalogu tadašnjeg ambasadora Britanije u Beogradu, koji je 8. aprila 2003. godine, na sahrani Ivana Stambolića, naredio svom saradniku Dušanu Mihajloviću, tadašnjem ministru policije, da me uhapsi. Kad mu je ovaj rekao da nemaju ništa protiv mene i da su sve pretresli, ambasador mu je rekao: „Nisam te to pitao, pitao sam te zašto nije uhapšen, morate ga uhapsiti.“ Mihajlović je sve radio po nalogu Britanaca, njihove službe… Uhapšen sam posle nekoliko dana, i to nije, dakle, bilo na početku „Sablje“, već kasnije. Bio sam u pritvoru 154 dana. U pritvoru su me tretirali engleski i američki obaveštajci, odnosno haški istražitelji koji su tragali za haškim optuženicima. U nekoliko navrata su dolazili posle ponoći i odvodili me u neku prostoriju gde su me ispitivali po dva-tri sata i pretili mi da ću biti optužen i odveden u Hag.
Kako je to izgledalo, kakve metode su sve koristili?
– Recimo, u jednom momentu je u ćeliju u Centralnom zatvoru, koja se zvala „Hajat“ zato što je imala WC unutar ćelije, došao Orhan Dragaš s pričom da je tu zato što je imao falsifikovani pasoš, ali sam ga odmah provalio i skontao da je to čovek koji je ubačen od engleske obaveštajne službe da sa mnom razgovara, da mi se približi i da pokuša da sazna gde se krije Karadžić. On je tu bio pet-šest dana, a posle izlaska je maltretirao i moju suprugu i sina pokušavajući – ucenama i obećanjima – da sazna i od njih nešto o haškim optuženicima. Inače, kada mi je istekao policijski pritvor od 60 dana, optužili su me da sam napravio devizni prekršaj u Privrednoj banci Sarajevo, optuživali su me i za neku „iglu“, koja je nađena kod vile „Bosanka“ iako sam iz tog objekta izašao devet godina ranije… Nisam bio ni za šta optužen, ni osuđen.
Javna je tajna da ste posle 2000. finansirali neke viđenije političare u Srbiji.
– Jesam. Pomagao sam finansijski Vojislava Koštunicu. Platio sam mu neke račune za telefon kad su mu bili isključeni, davao sam mu za izbore u vreme dok je bio predsednik Jugoslavije… Vojo Koštunica je dobar Srbin, pošten čovek, ali nije bio za ta vremena.
Kako to da ste Koštunicu finansirali iako je bio deo DOS, o kojem govorite samo loše?
– Izuzimam Koštunicu, koji je regularno pobedio Slobodana Miloševića na predsedničkim izborima. A među tim ljudima koji su došli na vlast 2000. godine, vršeći državni udar, bilo je izdajnika, špijuna i narkomana. Nije se znalo ko šta radi. Radili su po instrukcijama Zapada, koji je razvaljivao Srbiju. Ti iz DOS su se u hotelu „Ambasador“ u Budimpešti sastajali s ljudima iz CIA i MI6, koji su imali cilj da se razbije i rasturi Srbija. Tu se dobijao novac, i to u kesama. To je posle priznao i Velja Ilić.
Šta to toliko zamerate demokratama?
– Recimo, najveći živi srbomrzac Haris Silajdžić je, dok je bio član Predsedništva BiH, uslovio tadašnjeg predsednika Borisa Tadića da pusti Iliju Jurišića, koji je ovde bio pritvoren i optužen za tuzlansku kolonu (napad na kolonu JNA, 1992. godine, kada je poginulo više desetina srpskih vojnika, prim. nov.). Tadić je naredio da se ukine prvostepena presuda od 12 godina i pustio ga da ode u Tuzlu, nikad više nije odgovarao… Eno ga slobodan.
Da li ste davali novac listu Nacional, koji je napadao demokratsku vlast posle 2000?
– Nikad. Nisam znao ni ko je vlasnik tog lista.
Kakvo je vaše iskustvo s Miloševićem?
– Moram da priznam: da nije bilo Srbije i Miloševića, ne bi bilo Republike Srpske. Srbija nas je hranila, dala oružje, smestila naše porodice ovde tokom rata…
Da li ste se često sretali s njim?
– Ne baš često, uglavnom sam bio u nekim delegacijama s Momčilom Krajišnikom, a poslednji put 1995. kad je padala Krajina. Tu smo bili Milošević, Krajišnik, Jovica Stanišić, Badža Stojičić, Momčilo Perišić i ja. Da nije bilo Miloševića, pala bi Banjaluka. Tad sam, na tom sastanku u Botićevoj ulici u Beogradu, prisustvovao telefonskom razgovoru Miloševića i Tuđmana. Milošević je tad rekao Tuđmanu: „Uđu li tvoji još 100 metara, dižem avione na Zagreb.“ Onda je Slobodan uključio telefon da svi čujemo kako Tuđman razgovara sa Antom Gotovinom (hrvatski general), koji kaže: „Evo, na centrali palim i gasim svetlo Banjaluci. Predsedniče, za 15 minuta ću biti u Gospodskoj (glavnoj ulici u Banjaluci).“ Onda je intervenisao i Ričard Holbruk, koji je Hrvatima rekao da ih neće braniti, da sva podrška ide drugoj strani i da će Srbi doći do Zagreba ako krenu 100 metara napred. Holbruk i Milošević su spasli Banjaluku. Inače, na tom sastanku sam takođe video i da vlada rasulo u rukovodstvu Srbije.
U kom smislu rasulo?
– Badža je napadao i vređao Perišića i njegove oficire, a Jovica Stanišić je napadao Miloševića i jako loše mu govorio o Miri Marković i JUL-u, vređao, govorio da je loše što ona preuzima vlast i bavi se nečim što ne zna da radi, upropaštava državu… Sramota me je bilo sve to da slušam. Eto, oni su o tome govorili, svađali se dok je ovamo Krajina padala…
Ima teorija da su Tuđman i Milošević zapravo imali dogovor u vezi sa ratnim sukobom devedesetih.
– Bili su bliski, oslovljavali su se imenima… Šta su dogovarali, a šta nisu – to ne znam.
Šta je Miloševićeva najveća greška?
– Mira Marković.
Otvoreno priznanje: Paravojne jedinice nam samo odmogle
Kakva je bila uloga paravojnih formacija tokom ratova devedesetih? Koliko su one odmogle Srbima?
– Najveće zlo koje se pojavilo u Bosni i Hercegovini tih godina su paravojne formacije iz Srbije i Crne Gore. To su bile „žute ose“, Nikšićani, na neki način i Arkanova jedinica, Jovićeva jedinica… Nepotrebno su ubijali starce, uglavnom su dolazili da pljačkaju, ubijaju nejač… Više su zlo činili srpskom narodu nego drugima i sigurno su doprineli da posle naši ljudi u Hagu budu osuđeni.
Odmor od politike: Pomažem sinu Vladi
Mandić kaže da, nakon decenija aktivnog bavljenja politikom, želi malo i da se odmori i pomogne sinovima u njihovim poslovima. Bio je poslanik SRS, ali sada nije na listi za predstojeće izbore. Inače, Mandićev sin je Vladimir Mandić, proslavljeni rukometaš i odbornik SNS u Beogradu.
(SB/dunav.at)
