Rektor Perović je postavio neka pitanja na koja bi bilo lijepo da Milo Đukanović odgovori – Šta to ima agresivno u vezi sa svetosavljem u Crnoj Gori? Šta je to čime svetosavlje poništava crnogorski vjerski i nacionalni identitet – ako nije upravo nasilje koje se vrši nad samim svetim Savom? Možemo li se “osloboditi” njegovoga imena i spomena, a da poslije toga budemo i nalik onima koji su nas rodili i koji su Crnu Goru stvorili?
Pismo prenosimo u potpunosi.
“Poštovani g. predsedniče Crne Gore,
Na severu države čiji ste predsednik, u gradu Bijelom Polju, nalazi se drevna crkva svetih apostola Petra i Pavla. Za njene bogoslužbene potrebe je u 12. veku, ondašnji humski knez, dao rukopisati jevanđelje, koje se čuva do danas. Ovaj impozantni pisani spomenik i dragulj crnogorske kulture, zove se Miroslavljevo jevanđelje, po imenu pomenutog kneza naručioca koji je rođeni stric svetog Save Nemanjića. U Beranama postoji manastir Đurđevi stupovi, koga je sagradio brat od strica svetog Save. A na drugoj strani crnogorskog severa, planina Durmitor čuva toponime Savin kuk i Savina voda, kao i narodna predanja vezana za svetog Savu (recimo ono o nastanku Crnog jezera…) kojima gotovo da nema broja.
U središnjem pojasu naše države, nalaze se temelji crnogorske duhovnosti, manastiri Morača, Piva i Ostrog. Prvog je, sredinom 13. vijeka podigao sinovac svetoga Save, drugog su u 16. veku podigli hercegovački mitropoliti, i budući pećki patrijarsi (naslednici svetosavskog trona) Sokolovići, dok je treći nikao podvigom svetog Vasilija Ostroškog, slava mu i milost, tokom 17. veka. Ostroški manastir je ukrašen možda i najlepšim freskama svetog Save, a razlog tome je činjenica da je sveti Vasilije rukopoložen za hercegovačkog episkopa u Pećkoj patrijaršiji, i da je lično boravio u Hilandaru (svetosavskoj zadužbini) o kojoj je brinuo do kraja svoga zemnog života.
Spuštajući se ka crnogorskom jugu dolazimo do prestonog Cetinja, gde je rukom protođakona Filipa Radičevića zabeleženo da je prva crnogorska izvedba himne “Uskliknimo s ljubavlju Svetitelju Savi” učinjena 1856. godine u prisusutvu knjaza Danila i knjeginje Darinke. Ovim je nastavljena tradicija dokumentovana u knjigama iz štamparije Crnojevića i kasnije Božidara Vukovića (kraj 15. i početak 16. vijeka) da se sveti Sava Nemanjić u crnogorskim hramovima pre 500 godina, proslavljao kao zapovedna slava, odnosno naročiti crkveni praznik! U vremenu knjaza Nikole podignute su dve seoske crkve u Katunskoj nahiji (jedna na Njegušima, druga u Ćeklićima) – svetom Savi u spomen! (Poređenja radi, u istoj toj starocrnogorskoj nahiji, ni jedan drugi svetitelj iz našeg roda, nije imao hram koji mu je posvećen – izuzev onog svetog Petra Cetinjskog na Lovćenu, koji smo, da nam Bog oprosti, srušili!)
Svetog Savu kao krsnu slavu, ili kao prislužbu, svetkuju brojna bratstva u Crnoj Gori (Grahovo, Banjani, Piva…), a u konadžijskom kraju u cetinjskoj opštini, ljudi i danas poste Savinu nedelju, post koji traje sedam dana, upravo od Jovanjdana 20. januara, pa do Savindana 27. januara.
O kultu svetog Save na crnogorskom primorju postoje brojna i raznovrsna svedočanstva. O njima nam lepo piše Stjepan Mitrov Ljubiša. Kraj mora je i najveći broj hramova njemu posvećen, a među svima su najznačajniji manastir Savina (sa malom crkvom svetog Save – po kojoj je cio ovaj kraj u Herceg Novom dobio ime) i saborni svetosavski gradski hram u Tivtu.
Kada je, krajem 19. veka, knjaz Nikola, za svoj književni rad od srbijanskog kralja Aleksandra Obrenovića, odlikovani ordenom sv.Save, crnogorski vladar se na dobijanje ordena zahvalio rečima: Vaše Veličanstvo, dragi brate!
Imao sam čast primiti visoko uvaženo pismo, poslato mi po naročitom poslaniku g. generalu Milovanu Pavloviću.
Izrazi pisma kao i poruke koje mi je usmeno podneo naročiti poslanik od strane Vašeg kraljevskog Veličanstva, smatram za jedan dragocen dokaz više Vaših bratskih osećanja prema meni i mome narodu, a u korist naroda obe srpskih država.
Duboko dirnut osobenom pažnjom Vašeg Veličanstva prema mome književnom radu, tim te ste blagoizvoleli počastvovati me Vašim kraljevskim velikim krstom reda našeg opšteg srpskog svetitelja Save… itd.
Ovaj Nikolin odgovor, napisan je 26. januara 1896.g. uoči Savindana. Dve decenije kasnije, 1912. g. sada već kralj – Nikola će svetom Savi posvetiti naročitu pesmu, u kojoj će, između ostalog, reći – kako je “slobode kolevka, Nemanjina Crna Gora”.
Na kraju ovog kratkog podsećanja na našu istoriju i geografiju pitam sebe i Vas, gospodine predsedniče: šta to ima agresivno u vezi sa svetosavljem u Crnoj Gori? Šta je to čime svetosavlje poništava crnogorski verski i nacionalni identitet – ako nije upravo nasilje koje se vrši nad samim svetim Savom? Možemo li se “osloboditi” njegovoga imena i spomena, a da poslije toga budemo i nalik onima koji su nas rodili i koji su Crnu Goru stvorili.
Otac Gojko Perović”
(ATV)
