U pitanju je brutalno iskreni odnos prema sebi i prema svom životu, ali i prema drugima, pa kako ko prođe.
„Pisati autobiografiju ili dnevnik je vrhunac oholosti, sam vrh individualnog ludila“, piše na početku knjige ovaj neobični novosadski pisac i nekadašnji muzičar i pevač grupa La Strada i Luna.
Za sve njegove fanove, kojih nije malo, ova knjiga će biti prava poslastica, a za one koji će ga sada čitati prvi put, ovo je ulazak u jedan neobičan svet čoveka koji je svesno odabrao marginu na kojoj živi. „Život pesnika“ je prvi deo trilogije “Astal tiš riba friš”.
Od njegovih prijatelja, Božidar Mandić je možda i najgore prošao u novoj knjizi. Tišma je za njega napisao da je “opterećen seksom i da je njegova komuna godinama bila opšti je…ik”.
Novinar portala nova.rs konstatovao je da je “pomalo iznenađujuće za njega da tako otvoreno nekoga ocrni” i upitao Tišmu – otkud to?
– Lepo, on je mene u svom romanu “Pertle” predstavio kao policijskog doušnika. Milo za drago, sada sam mu vratio istom merom i nisam ništa izmišljao. Inače, nisam se naljutio na njega, čak sam govorio o tom romanu na promociji u Novom Sadu.
Za mene je sve to književnost i nema nikakve veze sa stvarnošću, makar da je živa istina. Kada se nešto stavi između korica, to više nije ono što jeste ili što je bilo. Velika većina čitalaca iza teksta traži ono što se stvarno dogodilo, traži stvarne ličnosti, samo ih to interesuje, a nisu svesni da su u prividu, da su njihovi životi privid. Ako neko veruje da sam radio za policiju, samo neka veruje.
Književnost je bojno polje, ne treba imati nikakve iluzije. Danas u prozi naracija dominira nad esejem, a trač, dakle, anegdota je najsnažniji zamajac naracije, samo napred. Naravno, ne treba ništa uzimati zdravo za gotovo, ima tu dosta preterivanja.
U ovom intervjuu, Slobodan Tišma bio je oštar i prema poznatom piscu Dušanu Kovačeviću, kojem je posvetio jedan segment knjige. Takva okolnost otvara dilemu – da li je u Srbiji tabu dirati Kovačevića?
– Jeste, niko ne sme da ga pipne. Zašto? On je nacionalna veličina, kao onaj šopadžija Đoković. On je najviše citirani srpski pisac za skupštinskom govornicom, što samo po sebi dovoljno govori. Blago njemu! Svojim komedijama se dodvoravao određenom mentalitetu, razobličavao je naše mane ali još više ih uzdizao, davao im ljudsku crtu, ljudski lik, kao dobar smo mi narod, duhovit, veseo, društvo opasnih zajebanata. Što ne napiše komediju gde bi glavni likovi bili Karadžić i Mladić?
Sve to što je on pisao su “naša srpska posla” koja mene baš i ne zanimaju. Poznato je da je njega oblikovao Mihiz, da ga nije sreo, ništa ne bi bilo od njegove umetnosti. Po meni Aca Popović je neuporedivo veći komediograf. Zašto? Zato što u njegovim komadima ima poezije, čega kod Kovačevića nema. Već sama činjenica da je akademik dovoljno govori o njemu. A i spasi nas bože od dece poznatih. Degute – zaključio je Tišma, inače dobitnik NIN-ove nagrade 2012. godine.
(nova.rs)
