Bernard Sadou, koji je tada bio potpredsednik kompanije iz Masačusetsa koja je proizvodila kapute i kofere, vraćao se sa porodicom sa odmora. Dok se borio sa teškim prtljagom prilikom presedanja u drugi avion, Sadou je ugledao jednog carinskog službenika koji je jednu tešku mašinu pomerao na klizaljki sa točkovima. ,,To nam treba i za kofere“, rekao je Sadou supruzi, o čemu je 2010. godine govorio za Njujork Tajms.
Svoj izum Sadou je ponudio je američkoj robnoj kući Macy’s, priča Robert Šiler, dobitnik nobelove nagrade za ekonomiju. On je u svojoj knjizi opisao ovaj izum, navodeći ga kao primer kako potencijal naizgled reolucionarne ideje, postane očigledan tek kasnije. U to vreme reakcije su bile uglavnom da to niko neće da kupi, da izgleda glupo, te da će onaj kome treba pomoć na železničkoj stanici ili hotelu, svakako potražiti nosače prtljaga. Međutim, zbog sve većeg broja letova, većina putnika morala je sama da se izbori sa svojim prtljagom, pa je robna kuća Macy’s ipak kupila nekoliko komada, a 1972. godine Sadou je postao vlasnik patenta za prvi kofer sa točkićima.
Izum je na početku imao manjkavosti. Za dno kofera bila su pričvršćena četiri točka, a postojao je kožni kaiš, za koji se kofer vukao, ali zbog mesta na koji je pričvršćen, kofer se pri pomeranju prevrtao. Tek 15 godina kasnije pilot Robert Plat iz kompanije Northwest Airlines došao je na ideju da kofer sa dva točkića i ručkom na izvlačenje vuče za sobom, uspravno i prodavao ga je samo drugim pilotima.
U međuvremenu mnogi koferi ponovo su dobili onaj prvobitni izgled sa četiri točka, ali je zadržana ideja da se uspravno guraju.
Danas postoji mnogo varijacija ovog izuma. Tu su koferi, na kojima deca mogu da sede dok se vuku, zatim koferi sa električnim motorima, koji mogu brzo da vas prevezu sa jednog terminala na drugi, samohodni koferi, koji vas prate i mnogi drugi.
Ime Bernard Sadou danas je slabo poznato, čak i u Sjedinjenim državama.
(DW/dunav.at)
