Krećem na trening. Žurim. Kasnim kao po običaju. Usput razmišljam da li sam nešto zaboravio. Valjda nisam. Ali bitno je da imam obe patike na sebi, ostalo i nije tako bitno (kad si kod kuće, u svom gradu).
Prvi trening posle letnje pauze. Tim se konačno okupio. Radili smo sijaset vežbi, neke mi nisu bile logične, ali trudim se da ne namećem često svoja mišljenja. Em nisam trener, em sam došljak. Što bi rekao moj dobri brala, briši sline i menjaj brzine.
Sve u svemu, okupljanje je prošlo dobro. Lepo je biti deo tima. Osećati pripadnost, naročito u tuđoj zemlji. Naša braća Germani ne prihvataju svakog u svoj uži krug, ali to je lepota sporta i umetnosti. Oni ne znaju za nacionalnost, jezik, boju kože, seksualna opredeljenja i ostale podele koje su osnova mnogih predrasuda.
Da budem iskren, prihvatili su me od starta kao svog. Nisam navikao na preteranu ljubaznost u sportu. Kod nas, kada se pojavi nova faca u svlačionici, mora da prođe kroz takozvano muštranje. U sali je trener gospodar, ali u svlačionici vladamo mi, igrači, sitna vlastela. Stavljamo ga na razne psiho-testove. Pre svega moramo otkriti koliki mu je prag tolerancije na grubu šalu. Jako nam je bitno i da li je pizda, drukara i pre svega — jel’ piješ ti burazeru pivo. Jer ako ne cirkaš ili ne motaš nešto, mora da sa tobom nešto ozbiljno nije u redu. Jer postavlja se logično pitanje — kako preživljavaš strejt među ludacima, ako nisi jedan od njih.
Ne kažem, šalimo se i ovde nekad. Pokušavam da im nametnem naš humor. Upecaju se oni ponekad, pa hooće da doskoče. Evo na primer pitaju me onomad
– Aleks, a da li ste vi menjali grb na zastavi kad vam je predsednik bio onaj grobar? Mislim, jel ste stavili lopatu umesto orla? — Pa se kikoću onako dečački, muvaju jedan drugog.
– Pa ja se nešto ne sećam da ste vi stavili boje duge na zastavu kad ste izabrali Končitu za simbol države. — Odgovaram, kao iz topa.
– Čekaj, hoćeš da kažes da je lopata manja sramota od duge?
– Ma, hoću da kažem, ako se kojim slučajem opet pokačimo oko nekih teritorijalnih podela, na primer oko Vojvodine, ne daj Bože. Zaletite se vi sa golim guzicama na naše lopate, pa da vidimo ko dobija ovaj put. — i tako ih postavim na svoje mesto.
Zdrava jedna šala. Prijateljska. Bez zle namere.
Sve u svemu, posle preživelog terora po našim svlačionicama, preživljavanje germanskog drila je Telenor reklama.
Trener, (moj vršnjak, inače) nam predlaže da posle treninga svratimo do njega. Ima bazen i pun frižider piva. Temperatura vode u bazenu je preko 30 stepeni, a temperatura piva ispod 7 celzijusa — kažu da je to dobro za kaljenja organizma. Predlog se dopao svima. Ni ja se nisam bunio
Nego, razmišljam, došao sam bajsom, u tirkiznoj majici na bretele i odbojkaškim (da ne koristim drugi opisni pridev) šorcićem iznad kolena — kao pravi fićfirić, a on živi na periferiji grada. Zalediću se u povratku. Ali, izdrilovan još na startu svoje sportske karijere (od strane dobronamernih veterana) znam da se pivo posle treninga ne odbija, naročito ako je razlog neka telesna nelagodnost, kao što je smrzavanje.
Ludesmo po onom bazenu kao neiživljena deca u Jagodinskom akva-parku (dok u pozadini roka Betoven). Provalio sam da Austrijanci imaju potrebu da na svakom okupljanju igraju neke društvene igre, ali ne kao mi “Riziko” ili “Jamb”. To su uglavnom one igre koje smo mi igrali na rođendanima u osnovnoj školi — masne fote, cugopol, itd. Ovaj put su bile ćorave bake, ali u vodi. U prevodu — šest konjina se jurilo po onom malom bazenu i pravilo budale od sebe. Više smo popili one hlorisane vode iz bazena nego piva taj dan, ali slagao bih kad bih rekao da nije bilo zabavno.
Ako nešto znam — znam kad je vreme da se kreće kući. Što zbog domaćina, što zbog žene koja te tamo čeka. Ispozdravljasmo se uz prateće fraze. Bilo je divno. Izvinite ako nešto nije bilo u redu. Ma taman posla. Vidimo se, vidimo se. Bis morgen, bis morgen.
E sad ide večita dilema kad si bajsom, daleko od kuće, a pritom ti je hladno — da li da smotaš do kuće na brzinu, ili da guraš biciklo uza se, lagano kao gospodin, pa kad stigneš. Poznato je da retko biram opciju u kojoj ispadam gospodin (u bilo kojoj situaciji), ali imao sam nekoliko propuštenih poziva, dok sam sam se sa mojom novom braćom igrao — (vodeni) Konji ponovo jure.Tako da sam rešio da spojim lepo i korisno. Biću gospodin, uzvratiću pozive i taman ću imati društvo dok pešačim do kuće.
Tako je i bilo. Žvaćem jednu istu priču, sa jednim istim čovekom, već četvrt veka. Razglabamo kao dve seoske domaćice preko žice, dok prostiru veš. Težak je to posao doduše, treba rešiti sve probleme čovečanstva, pa dok dođe red na tvoje, piiiii. Pa nama se i Sizif u lice ruga. Srbi su rođeni za rešavanje velikih problema. Daj da rešimo mi časkom problem globalnog zagrevanja, a ko će da nabavi i naseče drva za zimu,ne bi li se naše guzica ogrjala, to ćemo već videti. Ima vremena do Svetog Jovana.
Počinjem već da se umaram, ali ne od priče, taman posla. Jezik mi se nikad ne umara, što je jako čudno, s obzirom da nikad ne odmara. Umoran sam od dva sata istrčavanja i skakanja na stadionu i još dva sata jurcanja po bazenu. Još ovo pešačenje i držanje mobilnog na glavi, to me je dokrajičilo. Mada, nije mi toliko do umora, koliko mi je do toga što je želudac navalio na varenje onog piva i osećam da je gotov da se ušljema. Već je počeo da svirka i pevuši.
Imam još sedam minuta do stana, ako nastavim ovim tempom, minut ako prestanem da glumim gospodina i spičim ga do kuće. Kadenca, kadenca i tamo sam dok trepneš. Sedam lagano na bajs. Na ulici nigde žive duše. Sve već odavno spava. Ovaj narod je poznat i po tome što odlazi na spavanje ranije nego naša živina.
Samo mrtva priroda i jedan bradati auslender koji jezdi dva na sat, na svom izanđalom bajku, i i dalje razglaba putem mobilnog aparata. Bio sam toliko blizu kuće da sam već počeo da hvatam svoj wi-fi, kad je prošla interventna i zapazila me kako činim “ozbiljan” prestup.
Čujem ih kako okreću auto i vraćaju se nazad. Prva reakcija mi je bila da upalim blic na telefonu — kao nisam ja pričao, držim ga u ruci zbog lampe (jer svetlo na dinamu naravno nemam). Što se ispostavilo, taktički skroz pogrešno.
Kad sam video da su upalili rotaciju i kaubojski mi poprečili put, izlistao mi se čitav Matriks kroz um. Ok, nemam kod sebe dokumenta. Nemam ni novca. Još uvek nemam vizu (u procesu je). Nemam pojma kako da prodajem žvaku pandurima na nemačkom. Nemam prijavu na stan, u kojem trenutno živim zajedno sa svojom dragom. Previše reči “nemam” za jednu temu. Ugasio sam ga.
Sve bi to mene odvelo u ozbiljnu paniku, da me zadnjih par dana ne drma Balkanska groznica. Leto je. Gledam slike svojih drugara kod kuće (gotov sam da izbrišem Instagram). Kažu da je leti svuda lepo. Istina, ali nigde nije lepše nego u Srbiji. To se razmili po gradu, to ispija kafice i limunadice, to se ogovara, to se pljuje po sistemu, to vrcka po ulici, to odmerava, to flertuje, to parkira gde mu volja, to okreće prase na plus ćetrdeset, prska ga pivdžanom i samo viče — uf, uf, ufff.
I sad ja, sa takvim predznanjem, gledam ovaj sterilan narod koji bre ne zna ni da se podjebava — zna samo da se šali, ne zna za svađu — zna samo za nesporazum. To za cinizam i sarkazam nije čulo. Oni misle da su to muzički festivali u Šumadiji (“TOPOLA CYNICAL BRAIN FEST 2018” ). To bre ne zna da pretera ni u čemu, osim u pivu (tu skidam kapu). Guše me sa nekim temama iz Magazina, guše mi bre Victus Balcanicus. Drugari, pa kod mene kući ili jašeš ili te jašu, i tu nema ljutnje. Pa vi ne znate da naš Nolo ponovo svetom hara i da je Srbima opet narasla …
Vođen trenutnim raspoloženjem, u glavi se odvija sledeći monolog — “Pazi ovako, nemaš dokumenta kod sebe, što znači da moraš sa njima do stana, što znači da moliš Boga da ti se žena još nije vratila sa posla, to prvo. Drugo, ako krenu da te ispituju čiji je stan i zašto nisi prijavljen, ostade bez krova nad tom praznom glavom. Treće, šta ako se sve to negde zavede pa dođe do onih dobrih ljudi, što tek treba da ti izdaju vizu, pa oni više ne budu tako dobri i vrate tr u tri lepe, odakle si i došao.”
I onda ide antologijska izjava, meni omiljenog TV junaka, Borivoja Šurdilovića Šurde — “ I to me zabole. Ako ćete sa bicikle da me oterate kući, sa ovog raspalog Herkulesa, ako je ovo razlog moje eventualne deportacije — sačekajte samo da spakujem stvari. I prevoz da mi se organizuje pod obavezno. Pa kad ne mogu da se kurobecam sa našom milicijom, (samo zbog šamara iliti u narodu popularne odsebice) vama ću sve da naplatim. Pa Šurdu nikad nikog nije isterao — Šurda odlazi sam.
Još više me je ohrabrilo kad sam video da iz auta izlaze jazavac i kraljevski mravojed u uniformama. Naravno, klasična priča — jedan mali (jazavac) koji urla i pokušava da unese dozu tenzije (valjda ti mali ljudi tripuju da rastu, kad podizu ton, jebem li ga, nije naučno dokazano), i jedan veliki (mravojed) koji je pun razumevanja i navodno smiruje strasti.
Jaoooo drugari. Pa ra ta ta ti ra. Ja sam bre odrastao u kući sa Titovim milicionerom i Slobinim pandurom. Pa to kad te pita je l si uradio domaći, pa tebi čmarni mišić popušta iz momenta. Nema tog loperamida i probiotika koji će da zaustave to uplašeno govance. Ti ne objašnjavaš, ti referišeš, u stavu mirno, kao pravi gardista na Topčideru.
Tako da prijatelju, to što vičeš, samo dereš grlo i praviš sebi nepotreban trošak. To posle mora mlaka žalfija, Tantum Verde, pa komovica oko vrata. Praviš sebi problem bez problema. Usmrdiš se bezveze.
On isto tako ne zna da zbog ovog nejebavajućeg pogleda koji sam ja njemu uputio, naša interventna brigada, skida osmeh sa lica, izaziva drhtavicu, veću nego virusna groznica, menja smer zaliska na frizuri, ma menja bre smer života. On ne zna da mi narkomane lečimo lopatom, a bolesnike strogom dijetom. Parkisonovi bolesnici nam rade kao putari na Koridorima, mi smo praktična nacija, što da ne iskoristimo njihov prirodni treskavac, ionako je Hilti bez vibracije upola cene.
Pa dok ste vi, druže, pametne i učene ljude postavljali za Firere i generale, mi smo ih terali da tucaju kamen. Dok ste vi ratovali sa celim svetom, mi smo ratovali međ’ sobom. Eto koliko nam se može.
I sad si ti došao meni da dramiš i da mi vičeš — Ausvajs, ausvajs. Glumiš mi tu Batu Kamenog. Mi smo Otpisane davno prerasli. Za njih više nema mesta ni na RTS-u, dobro, možda samo za Mikija Manojlovića, popularnog Paju (ali, ko je ikad hteo da bude Paja). Mada mi je na neki čudan način ovo bio kul momenat. Dok smo mi bili klinci, Prle i Tihi su odavno izašli iz mode i nikad nam ta igra nije bila na repertoaru. Vredelo je čekati da napunim skoro tri banke i da je zaigram sa pravim Švabama.
Sve sam mu to rekao pogledom kad već nisam mogao na nemačkom.
Ishisterisao je on tu šta je imao, ja sam ga odgledao šta sam imao. Objasnim im lepo, kulturno, da možemo otići do mog stana da me legitimišu i olakšaju za 65 ojra. Pristaju na predlog i teraju me da idem ispred njih, ali da guram biciklo (ne bi li uteko).
Stižemo ispred stana, i sad mi se isključivo obraća ovaj što igra ulogu Dobrice Zlatića.
– Želite li da uđete unutra ili da me sačekate ispred zgrade? — To sam bio sposoban da pitam.
– Moramo da uđemo sa tobom, takva su pravila. — Odgovara Dobrivoje.
Otvaram vrata, bite, danke. Iako znam da nemaju pravo da ulaze u stan, kapiram bolje mi je da uđu, nego da ih vidi ovaj paranoični, penzionerski komšiluk. Samo mi još treba da mi dodele epitet kriminalca (dođoh u inostranstvo da postanem krimos — Odmetnik na Herkulesu). Ionako nemam šta da krijem, osim da sam nelegalno u stanu, ali nadam se da tu temu nećemo načinjati.
Ponašam se kao da dotična gospoda nisu predstavnici zakona, koji sam ja tako strašno maločas prekršio.
– E pa gospodo, pre svega, da li ste za kafu, ili neki soki i ć. Pretpostavljam da radite celu noć i da bi vam prijalo da malo predahnete. — Iskoristio sam sve reči koje znam, u jednoj rečenici.
Mislim da ih je taj gest totalno razoružao. Ko ovde zove ljude na piće, a kamoli miliciju.
– Nein, nein, nein. Taman posla. Ne smemo. — Opet ih muče pravila.
– Imamo mali problem. Ja nemam ništa od dokumenata u stanu. Sve je ostalo u autu, a supruga je istim otišla na posao. Možemo da je sačekamo ili da vam pokažem fotografiju pasoša koju imam u telefonu. — Kažem im sa visoko podignutim ramenima (u fazonu, jebiga).
Gledaju se nindža kornjače, mrdaju obrve jedan na drugog — šta da radimo.
– Mi nemamo vremena da čekamo tvoju suprugu (mislim se, ma da bre ovde sve vrvi od kriminala, dok mi ovde ćaskamo, neko je u parku ugasio pikavac na drvo). Nemaš baš ništa od dokumenata? — Pita Dobrica Dobrić.
I tu gurnem sam sebe u ponor. Ne treba meni Švaba da mi zagorča život. Dovoljan sam sam sebi.
– Aha. Setio sam se. Imam papir na kome piše da čekam vizu. — Istrčim se.
– Može. Odlično. — Odgovara Zlatko.
Gleda onaj papir, upoređuje ime sa onom fotografijom pasoša na mom telefonu. I, eurekaa
– Pa ti nisi prijavljen na ovaj stan. Čekaj, pa ti nisi prijavljen u ovom gradu uopšte. Moraš biti prijavljen na stan u kojem stanuješ, pa takva su…
– Znam. PRAVILA. — Sečem ga.
Ako ova nacija bude stradala od nečega, stradaće od svojih pravila i propisa. Ovo je zemlja gde će veštačka inteligencija prvo zaživeti. Gotovo da neće biti razlike među njima i robotima.
– Ovako gospodine da vam objasnim. Priča je jednostavna. Ja živim u Beču, ali trenutno sam ovde na pripremama. Igram odbojku u vašem gradu. Ja sam sportista, znate. Trenutno mi klub traži stan i posao. Viza je kao što vidite u procesu. Ja sam došao na par dana da stanujem kod druga, dok se sve to ne završi. Nadam se da to ne prkosi vašim pravilima. — Dobiću upalu ramenih mišića od ovog laganja na nemačkom.
Gledaju u mene, gledaju se međusobno, pa gledaju ovaj enterijer pun ženske obuće, torbi, kozmetike. Najgore od svega je što miriše na čisto, dovoljano da pametan čovek shvati da ovde ne žive dva muškarca. Kao da nije dovaljan dokaz i to što sam im maločas rekao da očekujem suprugu da se vrati sa posla svakog trenutka.
Protrese čovek glavom, da rastera sve te demone nepravilnosti, koji su ga spopali od momenta kad me je ugledao.
– Gospodine, hoćete samo da platite kaznu, pa da mi idemo svojim putem? — Da je znao srpski, verujem da bi rekao, pa da se nosimo mi u tri lepe.
– Imamo još jedan problem, gospodo. — Rekao sam kroz iskren osmeh.
– Kakav sad problem? — Pita me u neverici.
– Ja kod sebe nemam dovoljno keša, ali imam karticu. Pa ako ste raspoloženi da odemo do bankomata…
Sad se javlja jazavac.
– On nas zeza kolega. — Nešto u tom tonu.
– Sve je u redu. Idemo do banke. — Dobrić smiruje strasti.
Ćaskali smo malo usput. Isplatio sam gospodu. Platio svoju slobodu kretanja u ovoj konzerva — državi. Zahvalio im se na času iz kulture življenja u uređenom sistemu, ljubaznosti i razumevanju. Pružio (neprijatelju) ruku prijateljstva i vratio se natrag u stan da razmislim kako ću ženčetu mi milom da objasnim manjak od 65 groša.
U međuvremenu se zahvalim mom dobrom prijatelju i bratu na avanturi koju mi je priredio. Jer za nas jedince važi pravilo — uvek je kriv neko drugi, makar i loša karma. S obzirom da smo obojica jedinci, svalili smo sve na karmu.
Taman sedoh da utišam malo ovu muziku u stomaku i što bi se reklo ubacim nešto u kljun, kad eto i nje. Zove me da siđem dole i pomognem joj oko iznošenja stvari. Naravno da prihvatam naređenje bez pogovora (imam ja svoje razloge). Silazim ispred zgrade, eto ti je moja gospođa, ali eto i ove dvojice ponovo. Betmen i Robin, noćni jahači, dvojac za eliminaciju svih nepravilnosti i kreativnosti u ovom gradu. Spremaju se da je zaustave. U tom trenutku ugledaju mene kako idem ka autu. Sklapaju priču u glavi, shvataju da ne žele da ulaze u taj film po drugi put, dosta im je mene za večeras. Odlaze. Mašemo jedni drugima, sa zadenutim kiselim osmesima.
– Ćao, ljubavi. Kakav ti je bio dan? — Pitam je dok idemo ka ulazu.
– Ma bilo je ok. Negooo, ko je bre ovo?
– Kriger, ljubavi. Kriger.
– Ko? Ma šta pričaš bre? Odakle ti znaš policajce u ovom gradu?
Razvukao mi se onaj adolescentski osmeh preko lica. Nisam odgovorio ništa.
– Čuješ šta te pitam, Aleksandre??!! — Pita me, dobro mi poznatim tonom.
– Ljubavi, zovi me Prle. Samo me večeras zovi Prle.
(Aleksandar Jovanović)
