Njegov tekst prenosimo u cijelosti:
I sve je njom prožeto: Grad u koji si došao. Hotel u kojem si odseo. Stadion na kojem je koncert. Mesta na kojima se posle oporavljaš i sabiraš utiske.
Drukčije, prosto, ne može. Rolingstonsi su u Beču, turneja se zove „Sixty” (60 jebenih godina sviraju!), stari svet prestaje da postoji, i mi možemo još samo da mu nešto otpevamo, podsmehujući se budućnosti, na način na koji su to uradili Stonsi, koji, kao i mi, odlaze. Zadovoljni sobom, cinični prema onima koji besomučno stižu.
Zato je i najbolja slika sa koncerta, ona sa njegovog kraja, na kojem je novo vreme od rock&roll staraca, prepredenih, zahtevalo političku korektnost, i u okviru nje, naravno, šta drugo nego Ukrajinu.
I dobili su je. Hor dečaka i devojčica iz Ukrajine koji peva: „You can't always get what you want.”
Poruka? Sprdnja? Prezir, ili tek nekada preko potrebni cinizam? Možda puka zajebancija, Džeger & Ričards subverzija? Sve to, naravno, ali i više od toga. Možda je pravi izraz: „Bulgakovljevska ironija” – tako pristala svakom novom dobu. Pošto su starci odavno sve shvatili, i svemu se nasmejali.
Uostalom, u istoj pesmi Džeger peva (oprostite na slobodnom prevodu): „Išao sam na demonstracije, po sasvim pravičnu dozu zlostavljanja.” Kao da je, davno, pre vremena, otvorio tviter nalog. Pa krenulo zlostavljanje. Pravično. Samo se, nekada, sve to drukčije zvalo.
Ima i još, o demonstracijama (tviteru), u istoj pesmi. Da služe izbacivanju frustracija, i da je to, naravno, besmisleno, jer ako fora sa oslobađanjem od frusta ne uspe, ima da pregoriš osigurač od 50 ampera. I kompjuter. Mobilni. Što se, takođe, nekada drukčije zvalo.
„You can't always get what you want”, pevaju beslovesna i nevina deca;
„You can't always get what you want”, pevaju kroz-sve-prošli, divno grešni starci,
„You can't always get what you want”, peva čitav stadion…
I tebi je jasno, dok neka žena, ispred tebe, oznojena i lepa, njiše ogromnim kukovima i diže dva prsta uvis (peace, babe, peace), da će svet ipak da pregori.
Jučerašnji svet
No, posle ovog koncerta, nemaš sa tim nikakav problem. Istorija je ionako zabavnija. Pogotovo ona koja ima veze sa datumima, što omogućava toliko fantastičnih kombinacija.
Na primer: Stonsi su, pod tim imenom, prvu svirku imali 12. jula 1962. godine u Klubu „Marki”, u Londonu.
Tog dana, 12. jula, 2122 godina ranije, rodio se Julije Cezar. Pod njegovom komandom bila je Legija X Gemina. U prvom veku nove ere, Legija X Gemina osnovala je vojni kamp koji je, potom, postao Beč. Onaj Beč u kojem je, pre 1842 godine, umro Marko Aurelije, rimski car-filosof. Isti Marko Aurelije je rekao: „Sve što čujemo je mišljenje, a ne činjenica. Sve što vidimo je perspektiva, a ne istina”.
I eto nas opet na koncertu, 15. jula 2022. godine. Počinje snimcima Čarlija Votsa, bubnjara-filosofa. Čist stoik, poznat po izjavi: „The world of this is a load of crap” (Ovaj svet je gomila sranja).
Krug je obrnut. You can't always get what you want.
Osim ako ne želiš istoriju. Ona se prepliće i igra. I opet sa tim 12. julom. Erazmo Roterdamski je umro na taj dan. A? Kakva pohvala ludosti, to što su Stonsi baš tada nastali.
I koliko je svet ludost, isprepletana. Vesna Knežević, koja je već prava Bečlijka, otmeno inteligentna, priča nam kako je u hotelu „Regina”, u kojem smo B. i ja smešteni, na jednu noć, tek da prespavamo posle koncerta, održan prvi nacistički prijem za bečku gospodu, 1938. godine, posle Anšlusa. U istom tom hotelu, do 1938. godine, redovni gost je bio Štefan Cvajg.
I danas je sve opet tu. Poludele ideologije, i amok. Ono stanje u kojem si toliko lud da možeš i da ubiješ, i da se ubiješ. Cvajg je, poput junaka svoje novele, izabrao ovo drugo.
U Beču, ispred „Bosne”
Amok je, pak, preživeo. I nastavio da se igra. Istorijom i datumima. Džeger se, ove godine, slikao na Opera ringu, ispred kioska sa kobasicama koji se zove „Bosna”.
I to je uradio bez ikakve svesti o tome da je 12. jula 1993. godine granata pobila silan svet u Sarajevu, koji je, na Dobrinji, stajao u redu za vodu.
Mi, naravno, tvrdimo da su to uradili Bošnjaci, Bošnjaci tvrde da smo mi, Srbi, ispalili granatu, dok se Džeger smeška, sa konzervom piva u ruci.
Briga njega za naša ludila. I tuđa. Stonsi su, za ovih šezdeset godina, ozbiljnu lovu zaradili. Bogatstvo članova grupe procenjuje se na milijardu i po evra.
Sirotinja. Kada su došli u Beč, zakupili su gotovo celi Hotel „Imperijal”, najpoznatiji u Beču. Hitler je imao apartman u njemu, kada je trijumfalno ušao u grad u kojem je davno pre toga propao kao slikar.
A u organizaciju Hitlerjugend, netom osnovanu u Austriji 1938. godine, upao je i mlađani Ernst Hapel. Pa je iz nje izbačen. I završio na Istočnom frontu, ali je i odatle zbrisao.
Posle je igrao fudbal, bio trener, osvojio dve Lige šampiona. Izgubio, sa Holandijom, finale Svetskog prvenstva u Argentini.
Stadion na koji su Stonsi stigli iz „Imperijala” danas se zove po njemu. Nastavak onog „You can't always…”, glasi:
But if you try sometime you'll find
You get what you need.
Ernst Hapel je dokaz. Ne možeš baš sve, ali, ako se potrudiš, pazi sada, možda dobiješ ono što to treba. Stadion, na primer. I Stonse na njemu. Istoriju.
Kako vreme brzo prolazi
Kada smo kod nje, imao sam nekih godinu i po dana kada su Stonsi osnovani. Niti su oni sanjali da će svirati šezdeset godina kasnije, niti je moja mati imala bilo kakvu nadu da ću ja doživeti i prvu godinu, a ne šezdeset više. Odmah po rođenju proglašen sam mrtvim i stavljen na sto za obdukciju. Njeno vrištanje me je oživelo, tako je bar tvrdila.
Zato volim Kita Ričardsa, večno prvog na listi onih za obdukciju.
Zato sam i pristao na inače ludu ideju da B. i ja, nas dva matorca, poput nekih dečaka, na koncert idemo ne na tribine nego na teren, što podrazumeva gotovo pet sati stajanja, guranja i skakanja.
Kao da nas je neko poslao na sistematski. Ako preživimo, sve ok, ako ne: Lepo smo vam rekli. Nije to za vas.
I to sam i sâm mislio, da nije to za nas, pošto su me noge već ozbiljno bolele, kada sam video onog zbog kojeg sve ovo i pišem.
Ne znam mu ime, ko je, odakle, koliko je star, od čega bolestan, ali je bio tu: čovek, starac, sa hodalicom, onom napravom sa točkićima koja starima pomaže da se uopšte kreću.
Prošao je pored nas, oslonjen na tu skalameriju, i otišao negde prema fan-pitu.
Ništa me više, posle toga nije bolelo.
Istorija je možda hroma, možda jedva hoda, ali je – istorija. I kotrlja se. I prži 12 minuta „Midnight rambler”, kao da sutra ne postoji. Samo da su to odsvirali, koncert bi vredeo.
B. je video kako se Ričards, posle tog rok bluz vatrometa, zadovoljno smeši.
Jebiga, ako neko nije bacio šezdeset godina, nisu oni. Ponoćne lutalice. Ispunjene i ostvarene.
Out of Time
I to je bila suština čitavog koncerta, samih Stonsa, na koje je Grejs Slik, iz Džeferson Eirplejna, naravno, inače imala inteligentnu zamerku, o kojoj smo razmišljali pre Beča: da teško možeš da veruješ bogatim matorcima koji pevaju „I can't get no satisfaction”.
Tačno, ali ne oseti se to, uglavnom. Možda malo sumnje izbije kada krenu sa „Let's spend the night together” (Stvarno!? Gde? Na Urgentnom? Da ponesem kateter i kesu, ili će tamo da mi daju?), ali ona brzo prođe.
Nesumnjivi su mudri starci. Ozbiljno veruju u to šta rade. Recept, koji, kada bi mogli da ga patentiraju, donosi i više para od muzike.
Pitajte onog sa hodalicom, ako ne verujete. Njegovo iskustvo sa tom kotrljajućim verom je gotovo novozavetno. Prohodao je čovek. I slepi su progledali. Mrtvi oživeli. Jedini problem, danas i uvek, ostaju oni gluvi. A često su većina.
I to je nekako to, o koncertu, Stonsima i istoriji. Nema potrebe da tupim o samoj svirki, ima onih koji su u to verziraniji.
Ovo je ionako za one koji hoće da veruju, čak ako su i totalno nemuzikalni. I nije reč o svirci, nego o hodočašću. Deca da mi se prezivaju Hadži-Kitradovanović. I da veruju. Da sve prolazi, osim Stonsa. I istorije, koja se s nama igra, ubeđujući nas da je prošlo sve ono što nije.
Zajebava nas, ja da vam kažem. Zeza se, dok u pozadini ide: You can't always get what you want.
Pa onda doda, uz čarobno ružni i čarobno lepi osmeh Kita Ričardsa: Ali, ako se malo potrudiš…
Shvatićeš da nije taj Beč tako daleko. Ni sa hodalicom kada kreneš.
(RTS Oko)
