Na njegovoj crnoj majici velikim belim slovima piše ,,Ojforiš”. Ljudi kojima su poznata takva slova lako mogu da shvate da se radi o nemačkoj reči „euphorisch“. Beograđanin Goran Novaković u Beču živi od 1991. godine. Radi u oblasti integracije i dvomilionsku metropolu poznaje kao sopstveni džep. Svojim knjigama kao što je „Beč za stance“ i modnim labelom ,,VAJTUNDBRAJT” on nastoji da prikaže raznolikost savremene Austrije i da raskrsti s predrasudama, a ponekad voli i da provocira.
Da li su postojale pojave kojima ste se čudili u Beču?
Jesu. Na primer da momak i devojka plaćaju svako za sebe. Kod nas je bilo nezamislivo da žena plati sama. U Austriji je i fizički kontakt, a posebno među osobama istog pola, vrlo neobičan. Kada sam u ono vreme poželeo da zagrlim nekog prijatelja – što je kod nas sasvim normalno – on bi mi samo pružio ruku sa sedam metara razdaljine. Ponekad sam u gostima kod Austrijanaca doživeo i da se za četiri gosta spreme četiri šnicle. Šta bi se desilo da neko poželi i drugu? Mnogo me je čudila i ovdašnja zaljubljenost u titule.
Zar titule nisu bile omiljene i u bivšoj Jugoslaviji?
Važne su bile uglavnom titule doktor medicine i arhitekt, ostale više-manje, a nije bilo ni govora o tome da je akademska titula po zakonu deo imena njenog posednika. Ja sam, na primer, austrijsko državljanstvo dobio kao profesor Goran Novaković, ali mi je titula prilikom izdavanja drugog pasoša jednostavno oduzeta.
U kolikoj se meri Beč promenio od kada ovde živite?
U vreme kada sam došao, ovde su osim diplomata, malog broja studenata i UN-personala živeli još samo Austrijanci, Jugosloveni i Turci. Tu i tamo bi se zadesili i malobrojni Česi, Poljaci i Mađari. Danas u gradu imamo pripadnike 180 nacionalnosti. Beč je postao super otvoren grad. Ranije se sve zatvaralo već subotom u podne.
Zar Beč nije i ranije bio otvoren grad?
Dok god postoji pojam pravo domaćina, svaki doseljenik će se uvek doživljavati kao došljak i stranac, što je svuda svojstveno ljudima. U tom kontekstu rado navodim sledeći primer: Dvoje ljudi se raširilo u kupeu koji je predviđen za šest osoba. Dolazi treća osoba koja takođe želi tu da sedne. Prve dve je automatski doživljavaju negativno, zato što im ugrožava udobnost.
S kojim ste se predrasudama susreli u Beču?
I dan-danas me izbezumljuje kada mi neki Austrijanac kaže: “Vi iz Ostblok-a”, jer ja nikada nisam živeo u tom bloku! Ostblok je značio dve kile šećera i četiri sata struje uveče, kao što je to bilo u Rumuniji. Ostblok je simbolizovao nepostojanje slobode putovanja. Ja sam, međutim, živeo u zemlji, iz koje sam mogao bez vize da letim i u Englesku.
Da li ste i Vi imali predrasude?
Naravno. U Beogradu nisam, na primer, imao kontakte s Turcima, a onda sam odjednom radio s njima. Dok god ne uspostavi privatni kontakt sa strancem, čovek ga se plaši. Uz to smo skloni i uopštavanju, posebno ako doživimo neprijatno iskustvom s pripadnikom određene nacije. Malobrojni su oni koji tome mogu da se odupru.
Zar taj problem ne postoji na obe strane?
Odlično razumem domaće stanovništvo. Nije realno očekivati da će se Austrijanci truditi da sklope privatna poznanstva s bivšim Jugoslovenima, Turcima, Arapima ili bilo kojim narodom samo zato da bi se uverili da nisu svi onakvi kako o njima govore vladajuće predrasude. Ljudi ne žele da na tako nešto troše svoj život.
Zaposleni ste u oblasti integracije. Šta je tu posebno važno?
Moramo imati na umu da je Beč u dobroj meri već i umoran od migracija i doseljenika. Migracije traju već predugo. Zato bih ih trebalo komunicirati i kanalisati kao normalnost, a ne kao „navalu“ na našu zemlju. Potrebna nam je „inteRgracija- Ljudi bi trebalo da agiraju međusobno. Moramo da se oslobodimo ideje o tome da samo jedni imaju obaveze i ne smemo opušteno čekati dok se drugi ljudi sami ne „integrišu“.
Šta sprečava tu ,,inteRgraciju”?
Prva prepreka je nezainteresovanost koja vlada dok god čovek ne bude lično pogođen ili ako se ne radi o opštem negodovanju kakvo trenutno vlada zbog slučaja Leonie. Društvo, nažalost, samo tada postaje senzibilno i dolazi do saznanja da i stranci postoje.
Da li je Austrija prespavala integraciju?
Prva generacija gastarbajtera ostala je neprimećena i ignorisana. „Humanistički“ koncept pojma gastarbajter predviđao je takozvanu rotacionu radnu snagu. Znači dovedem ga, iskoristim ga i pošaljem ga opet kući. Integracija tada nikome nije padala na pamet. A onda su se ovde rodila deca tih ljudi, ili su ih roditelji doveli iz domovine. Odjednom u razredima više nisu sedele samo Susanne nego i Dragane. Škole za tako nešto nisu bile pripremljene, pa je tako u izvesnom smislu bila izgubljena i druga generacija.
Koliko je za integraciju važno znanje jezika?
Ljudi ovde često za strance kažu da moraju da nauče nemački, s čime se slažem u potpunosti. Ali postavlja se i pitanje da li oni to mogu. Od čoveka koji možda nikada ranije nije učio neki strani jezik ne može se očekivati da pod hitno savlada nemački. To je prosto neizvodljivo, I to ne zato što su ljudi glupi, nego zato što je taj jezik izuzetno težak.
Da li je dobro znanje nemačkog zaista toliko važno, kako se to uvek tvrdi?
I ja to uvek pitam Austrijance. A onda dolazi odgovor: Jeste, da bi nas razumeli. Oni nas ili mi jedni druge? To je ogromna razlika. Ako neko kaže oni treba da razumeju nas, taj misli da treba da budu u stnju da shvate radni nalog ili zabranu. Onaj ko misli da treba da se razumemo međusobno, taj je spreman da stupi u dijalog. A onda se postavlja pitanje ko je od njih spreman da u okviru ljubaznih razgovora proveri teško stečena znanja stranca koji posećuje kurseve nemačkog.
Šta se može očekivati od ljudi koji imigriraju u Austriju?
Ja bih to pitanje radije obrnuo. Rekao bih da bi ljudi koji se ovamo doseljavaju samostalno trebalo da izađu na kraj s očekivanjima domaćeg stanovništva. Uzmimo primer raznih formulara. Kako treba da ih ispuni neko ko je završio samo kurs na nivou A1? Život počinje od prvog dana, ali poboljšavanje znanja nemačkog ne može da drži korak sa njim. To znači da je doseljenik uvek upućen na tuđu pomoć i da ne može postati samostalan. To bi trebalo promeniti i proširiti ponudu servis-usluga na različitim jezicima, što odgovara modernoj državi.
U tom smislu se uvek čuje argument da je u Austriji zvanični jezik samo nemački.
A zašto je onda sve i svuda prevedeno na engleski? Zašto se, na primer, portal help.gv. ne prevede na jezike ljudi kojih je najviše u ovoj zemlji doseljenika? Svi stalno govore nemački, nemački. I ja volim nemački, ali nemački je težak. Svaki Turčin koji nije rođen u Austriji ili ovde ne živi od malih nogu, a perfektno zna nemački, za mene je pravi genije. Turski je potpuno drugačiji jezik. I onda od bivšeg pastira iz Anatolije očekujemo da nauči da misli sasvim obrnuto i da nauči nemački konjunktiv? Trebalo bi da imamo bar trunku samilosti. Radi se o tome da se ljudima olakša život u ovoj zemlji. Na taj način bi oni imali manje stresa, a činovnici manje posla.
Da li primećujete razliku između Srba koji su ovde rođeni i odrasli i onih koji su kasnije došli u Austriju?
Generacije koje su ovde odrasle vrlo su zbunjene oko svog ideniteta. Njihovi pripadnici još uvek čeznu za domovinom svojih predaka. Šta nam to govori? Da oni Austriju ne doživljavaju kao svoju jedinu domovinu. Ako neko zemlju u kojoj je rođen i on i njegovi roditelji ne oseća kao svoju domovinu, onda je tu nešto pogrešno. Ono što meni mnogo nedostaje jeste da se Austrija aktivno obrati ljudima koji su ovde rođeni ili su bili deca kada su došli, i da ima kaže: Vi ste naši i mi vas ovde želimo.
,,VAJTUNDBRAJT“ je Vaš modni label koji nemačke reči piše sa slovenskim kvačicama i turskim „ş“ . O kakvoj se ideji radi?
Još 2011. sam počeo da štampam majice s natpisima na domaćim pismima bečkih gastarbajtera. Hteo sam da i pismenim putem predstavim izmešanost našeg društva. A mislim da bi glasovno pismo bilo i dobrodošla pomoć ljudima koji tek počinju da uče nemački. Za engleski je to sasvim normalno, pa zašto onda ne bi bilo i za turski i srpski, hrvatski ili bosanski?
Kako je Vaš projekt prihvaćen u javnosti?
FPÖ me je odmah napala. Prebacili su mi da „kaljam“ nemački jezik. Ali upravo to mi je pokazalo da radim pravu stvar, kao i brojni austrijski kupci mojih majica.
