Vani “Auslender”, kući “Gastarbajter”

Od trenutka kad napustiš kuću ili mesto gde si rođen moraš biti spreman da zadužiš određene nadimke i epitete. Neki od njih su: došljak, provincijalac, gušter, podstanar, uličar, beskućnik… Što pre ih prihvatiš, lakše će ti biti da se nosiš sa njima, jer ako se ljutiš, svi znamo šta ti sleduje.

Jedina razlika kada napustiš svoju zemlju je što ćeš biti prekršten i kući i tamo negde vani. Naročito ako se uputiš u neku od zemalja sa nemačkim govornim područjem.

Kući postaješ prosto i jednostavno GASTARBAJTER. Ako misliš da ćeš biti pošteđen zato što imaš lepo ime ili neki zvučan nadimak — varaš se. Jedini nadimak koji ćeš imati od sada je GASTOS. Mada, otkako je krenula epidemija rijalitija ovo s na kraju se pretvorilo u z. Upotrebom glasovne promene — jednačenje po sibilarijalitizaciji.

Tamo negde preko ćete prekrstiti u AUSLENDER. Na suvo. Bez popa. Onda ti se desi nešto potpuno čudno. Nađeš se uvređen od reči za koju nisi ni siguran šta znači. U stvari i dalje nisam siguran da li je do reči ili do načina na koju je oni tamo izgovaraju, ali znam da i tu važi isto pravilo za ove što se ljute.

Najluđe od svega je da te dve grupe ljudi, ili jedna grupa ljudi sa dva različita loga je postala toliko mnogoljudna da bi mogla naseliti još jednu Srbiju. Oni su nešto poput Jevreja pre Mojsija. Imaju i jezik. Služe se uglavnom srpskim u nominativu. Imaju uglavnom i veru, ista je kao u Srbiji — da će biti bolje.

NJih u suštini i nije tako teško prepoznati na ulici, ako malo bolje posmatrate.

Mali auslender se uglavnom može videti po igralištima za decu ili školskim dvorištima. Najlakše ga je razlikovati od mladih Švaba po frizuri. Roditelji ga uglavnom šišaju na opasno, na crtu, na tarzanku ili na veresiju kod teta Žakline, koja je nekad šišala po mesnim zajednicama. Za razliku od malih Germana koji i dalje furaju frizuru šerpa ili princ Valijant sa omota kinderlade. Uprkos stilskim razlikama, oni se lepo druže sa ostalom decom jer među njima nema predrasuda i barijera.

Mladi auslender, u svojim ranim dvadesetim je teško uočljiv. Ne zato što nije upečatljiv, već zato što je zaražen holivudskim blokbasterom “Paklene ulice”. Što znači, njemu je majica tesna, a kola su mu besna. Njemu niko nije rekao da zlatne narukvice, briljantin i dijamantske minđuše više nisu u modi. Radi privremene poslove da bi imao novca za nove “felge”, gorivo i obavezan izlazak u neki od klubova u Balkan Strase. Možete ga videti isključivo u društvu drugog mladog auslendera.

Auslender srednjih godina je oficijalni auslender. On je svoju mladost proveo željan svega, ako je imao sreće da ne bude mobilisan (uglavnom nije), onda je neuspešno švercovao farmerke, cigarete ili benzin. Kažem neuspešno, jer da je drugačije on bi sad imao svoj butik, kiosk ili još bolje menjačnicu. Trošio bi dane u kafiću pored svog lokala, pio malu sa mlekom i žalio se kako ne može da nađe radnike, jer danas neće niko da radi za 20,000.

Ali nije imao sreće. Bio je mušterija svake racije.

Zato on sada ima misiju. On je tu da zaradi za nov krov, fasadu, pa ako bog da i za koju gipsanu figuru, čisto da avlija ne zvrji prazna. Najvažnije od svega mu je da dođe do auta. Nije bitan način i uslovi plaćanja. Keš kredit, lizing, obraz, bulja. Ko te pita dole kako si zaradio. Okačiš belu brojanicu oko retrovizora i teraš dalje.

Ako je već i došao do auta, on ga vozi isključivo kad krene u zavičaj. Ovde je parking skup, a i teško ga je naći ispred bauštele.

On se trudi da ostane gotovo neprimetan. Ostala mu je ta navika iz perioda kad je bio ilegalac. Ali ga odaje karakterističan stajling. On nosi isključivo radne pantalone, cipele sa čeličnom kapom i majicu sa natpisom neke od firmi koja proizvodi građevinski materijal. Ispod majice mu viri tribal kome je teško odrediti značenje, ne zato što je on loše nacrtan, već zbog sloja glet mase i gipsa koje ga prekrivaju.

On ne govori nemački. Ali je zato od svojih kolega naučio koju reč poljskog i slovačkog. Dok se rumunskim služi perfektno.

Vikendom izlazi iz kuće samo ukoliko je u gradu neko od ličnosti sa naše estrade. Ako je to kojim slučajem Đani, on se javlja šefu da je bolestan i da ne može ujutru da dođe. Što i jeste istina.

Napravio je izuzetak i posetio jednu od znamenitosti — gradski stadion kada su igrali naši protiv njihovih. Tada je popio i 3–4 velika piva i drao se iz petnih žila auf wiedersehen kada su naši pobedili. Kasnije je molio Boga da oni to isto ne kažu njemu, jer njegova misija još nije gotova.

Matori auslender je posebna sorta. On je stalno negativan. Uglavnom zbog loših vesti, koje mu RTS svakoga dana plasira preko satelita. Nervira ga i što je pročitao negde da Soraja dobija veću dnevnicu na Farmi nego on posle 30 godina radnog staža u tuđini. Pa da je to postojalo u njegovo vreme, ne bi se on nikad uputio ovamo. Pa umeo je i on nekad da pravi budalu od sebe.

On ne razgovara sa rodbinom jer kako kaže, oni ga zovu samo kad im nešto treba. Unuke ubeđuje da ostanu u Srbiji jer ovde više nije kao što je bilo. Od kad je evro zamenio marku, sve je otišlo u majčinu.

Njega možete videti u prevozu ili u nekom soc supermarketu. Uglavnom kod rafova gde se nalaze proizvodi na akciji ili pred istek roka. On ne zna za gorušicu. Taj vari sve što ne lomi zube. Njegova misija štednje i izgradnje kuće u zavičaju mu je izgradila odličan imuni sistem i užasnu krvnu sliku.

Svi ovi gore pomenuti kada dođu u svoj zavičaj dožive transformaciju.

Mali gastarbajter je onaj što ima najbolje patike na poljančetu, onaj sa kojim se retko igraju druga deca. Mališanima nije jasno kako to da Srbin ne zna valjano da priča srpski, a da pritom nije princ. Čak iako ga puste da igra žmurke sa njima, on nikad ne uspeva da zapljune nikoga. Ne pada mu na pamet da pogleda na krošnji, jer se on ni na prvi sprat ne penje pešaka. Ne savija se da baci pogled ni ispod auta, da ne bi isprljao pantalone sa rasprodaje.

Fudbal i ne pomišljaju da ga puste da igra jer taj nije šutnuo ni mačku sa praga. Pokušali su da ga stave jednom na gol, ali i to je propalo s obzirom da je sve vreme pokušavao da pronađe dršku na lopti.

Mladi gastarbajter je u stvari taj GASTOZ. Od svih, njega je najlakše prepoznati. On je taj koji sija u folkoteci. Na njega konobari trljaju ruke kao Aladin lampu. Mlade udavače ga vide kao spas od slabo plaćenih poslova. On im je drugi na listi želja, odmah ispod Zvezda Granda. Mlađani gradski mangaši nišane njegovu bradu, dok oni malo prefiganiji ciljaju njegov džep.

Gastarbajter ili Gastos. Njega je zadnjih par godina gotovo nemoguće prepoznati. On se saživeo sa svojim vršnjacima, onim uspešnim švercerima i dilerima koji su uspeli da izbegnu i mobilizaciju i raciju. Jeste, to su isti oni što šalju piće vašim drugaricama uz pratnju namiga i svinjskog izraza lica. Sa natpisom Philipp Plein razvučenog preko grudi na majici dva broja manjoj.

To su oni koji misle da je bakšiš grad u Turskoj. Oni što parkiraju svoje Audije sa čačanskim tablicama ljudima na glavu. Za njih je svaki lokal McDrive.

Zbog njih je gastos morao preko. Oni su ga prijavili da krije benzin u burićima za kiseli kupus. Zbog njih je skakao u Drinu sa dve torbe pune Marlbora. On to zna, zato se i trudi da ima jačeg Audija od njih, veću kajlu i kiblu sa više prskalica ispred sebe.

On je dosta sličan uspešnim švercerima i dilerima, ali samo do kraja avgusta. Onda skida svoje Napapiri perje, navlači radno odelo, pakuje pečeno prase, mladi luk, još mlađi krompir i gleda da krene što ranije jer su braća Turci već prostrli svoje ćebiće na graničnim prelazima.

Matori gastarbajter je pre svega veliki obožavalac plemenitih metala koji ga okružuju, mesinga na gelenderima i ogradama, bakra na olucima i zlata u glavi. On se druži samo sa gipsanim patuljcima u svojoj avliji i uglavnom provodi vreme hraneći svoje mermerne lavove i labudove.

Sa njegovim karakterom su najbolje upoznati majstori koje je prinuđen da angažuje s vremena na vreme. Uživa da im zakera kako se gore to tako ne radi, kako oni kod Švabe ne bi potrajali ni do podne.

On je poznat i po tome što padeže ne koristi. Uporno se sapliće o njih. Zubne suglasnike je izbacio davno. Još kad je uradio prvi zlatni zub. Za svaki slučaj.

Ne znam da li sam sklon stereotipima i predrasudama ili jednostavno imam dobru moć zapažanja.

(Autor: Aleksandar Jovanović)

Facebook Komentari

Pročitajte još

Popularno