Franke i evre teško zarađene u dijaspori, srpski seljaci uložili su u svoje ognjište. Kada su iz Ravanice trbuhom za kruhom odlazili u Austriju, Švajcarsku i Nemačku znali su da će se jednog dana vratiti.
“Ovde se nekada siromaštvo prenosilo sa generacije na generaciju. Od 1970. do 1980. godine iz Ravanice je otišlo 90 od ukupno 170 porodica. Ni preko grane nije bilo lako, radilo se po 16 časova dnevno, na dva radna mesta i u tri smene”, priča jedan od ravaničkih povratnika Slobodan Ćosović za RINU.
Po prirodi vredni ljudi i pronicljivi gorštaci, s urođenom darovitošću brzo su u belom svetu ovladali novim zanatima i poslovima.
“Dobro smo zarađivali kod stranih poslodavaca, a ušteđevinu ulagali u našu zemlju, nove kuće, ekonomske objekte, staje, male preradne pogone, poljoprivrednu mehanizaciju”, rekao je Slobodan.
Poslednjih nekoliko godina u Ravanicu se vratilo dvadesetak porodica. Deca su im mahom ostala u inostranstvu ali će i ona jednog dana putem svojih roditelja.
“Imam dva sina, dva kompletna domaćinstva sa svom potrebnom poljoprivrednom mehanizacijom i petnaestak hektara zemlje koju sam kupio jer svoju nisam imao. Radim i stvaram, pomažem sinovima i njihovim porodicama, iako bi od penzije mogao da živim lagodno”, rekao je Dragoje Komatović.
Danas Ravanica sa 850 žitelja jedino je selo u kraljevačkom kraju koje u poslednje dve decenije beleži rast broja stanovnika. I mladih je sve više.
U seoskoj četvororazrednoj školi učionice su pune, a Ravaničani s ponosom kažu da njihovi đaci održavaju u životu matičnu osmogodišnju školu u Godačici. Meštani ponosno pričaju da se njihovi momci i devojke mladi žene i udaju, i da su neženje u četrdesetim godinama prava retkost.
(Telegraf.rs/ RINA)
