Tri razičite zabrane, jedan motiv – borba protiv erozije liberalne demokratije.
Da bi se shvatila ne samo veza između ta tri institucionalna nivoa, već i razmere društvene i političke dramatike spomenutih odluka, neophodan je jedan mini-teorijski diskurs.
Po vlastitoj definiciji, Evropska unija je zajednica humanističkih, liberalnih i demokratskih vrednosti. Njihovo poštovanje je temelj na kom Unija stoji, reklama koju odašilje u svet i opravdanje koje koristi da nekog drži na odstojanju.
Humanističke vrednosti regulišu ljudska prava. Liberalne se odnose na vladavinu prava, podelu vlasti i tržišnu ekonomiju. Demokratske na vladavinu većine uz efikasnu zaštitu prava manjine.
Da bi sva tri principa zaživela i zaista delovala, slobodni mediji su preduslov, uslov, radna metoda i posledica.
Teoretski, ta je kombinacija na delu u EU i svakoj njenoj zemlji članici; pars pro toto, toto pro pars. Praktično, to je teška borba na dnevnoj osnovi, koju neke članice ne samo gube, nego se i ne kaju – ali samo dotle dok se stvari ne nazovu pravim imenom.
Ono što se u Austriji dogodilo tokom protekle sedmice je niz paralelnih reakcija na kumulativne i uvezene izazove sa erozivnim potencijalom po liberalno-demokratske vrednosti domaćeg društva.
Zaustavite Veršica!
Najpre najnovije – o zabrani službenog Kijeva dopisniku austrijske nacionalne televizije ORF da uđe u Ukrajinu i gromoglasna austrijska državna reakcija na takvu transgresiju medijskih sloboda.
Ceh i država su se digli u odbranu novinarstva – ORF koristi sve medijske kanale za protest, Beč sve diplomatske. Ministarka diplomatije Karin Knajsl je najavila da će taj “u Evropi neprihvatljivi čin cenzure” staviti kao temu na dnevni red sastanka EU ministara diplomatija idućeg ponedeljka (18.3.) u Briselu.
Kristijan Veršic je dopisnik ORF-a iz regiona, poznat i u srpskom medijskom prostoru.
Najkraće bi ga se nazvalo “letećim” dopisnikom. Veršic izveštava sa čitavog područja bivše Jugoslavije, promptno je na licu mesta kod svakih izbora u zemljama naslednicama, uvek tu kod svakog zaoštravanja neke regionalne teme.
Od momenta izbijanja ukrajinske krize i proglašenja zapadnih sankcija Rusiji, Veršic je najveći deo vremena provodio u Ukrajini.
Time je bakanski fokus ORF-a je smanjen, ukrajinski izoštren. Veršic je iz Ukrajine nastavio da izveštava u istom stilu u kom se javljao, a i dalje povremeno javlja iz zemalja bivše Jugoslavije – neutralno, principijelno, britko, sa direktnim i neuvijenim političkim dijagnozama, ali bez trunke uvredljivosti, bilo lične, bilo kolektivne.
Uz to i bez patronizacije, odnosno onog pogleda odozgo koji su zapadni novinari često koristili u vreme jugoslovenskih ratova, a sad je u većinskoj upotrebi kad se izveštava iz Rusije.
Region, a tu za Austriju spada i Ukrajina, nema trunke egzotike za Veršica. On govori, osim obligatnog engleskog bez koga danas niko više i ne izlazi iz kuće, još i srpski/hrvatski, slovenački, makedonski i albanski jezik, osim toga ruski i ukrajinski. Poznaje mentalitete i običaje, ide tamo gde drugi neće, refleksno je nepoverljiv prema političarima, empata prema patnjama običnih ljudi.
Još od 2015. kada je postao šef ORF-ovog dopisništva iz Ukrajini, bilo je jasno da to neće biti dugog veka. Pravo je čudo da ga je službeni Kijev tolerisao pune četiri godine, uglavnom iz obzira prema Beču i zbog deklarativne identifikacije sa EU vrednostima.
Sada, pred predsedničke izbore u Ukrajini, gotovo je sa deklarativnim poštovanjem medijskih sloboda. Veršicovi izveštaji odskaču od svega onog što prosečni gledalac na nemačkom govornom području dobija servirano od dopisnika na terenu.
Argument Kijeva je da je Veršic prekršio zakon o ukrajinskoj suverenosti time što je šetao po Krimskom mostu (“nisam ja, samo moj mobilni”, brani se novinar), ali da i mimo toga on izveštava “tendenciozno i antiukrajinski”.
Nakon diplomatskog i cehovskog vriska u Beču, Kijev je u priču uveo rezervni argument, kako je “moguće da ruske tajne službe planiraju atentat na Veršica”, ne bi li tako krivicu prebacili na ukrajinske vlasti. Time što ga proteruje, Kijev ustvari čuva glavu tog novinara.
“Slučaj Veršic” daleko nadilazi diplomatski spor Beča i Kijeva. On nadilazi i evropsku konstrukciju “zajednice vrednosti”.
Veršic naime ne piše ni proruski, ni antiukrajinski; ni antiruski, ni proukrajinski. Ništa od toga on ne radi, samo izveštava hladno i neutralno i o Moskvi i o Kijevu. On je “bloody neutral”, kako tu optužbu izgovara jedan lik u noveli Entoni Berdžisa “Drhteća namera” (Tremor of Intent, 1966.).
“Vi, prokleti neutralni, vi ćete uništiti svet”, kaže tinejdžer Alan u toj špijunskoj priči iz doba Hladnog rata, pre nego što ubije ruskog, u principu neutralnog, ali od Rusa unajmljenog špijuna, da bi spasio britanskog.
Svugde gde vlada atmosfera gorućih nacionalnih ambicija, grandioznih namera, deklarativne magle, skromnih dostignuća, svuda tamo gde su zajednice zgurane u autarkične ideološke zabrane, neutralnost naravno važi za teški greh.
Sa svoje strane, Veršic najavaljuje da će pokrivati ukrajinske predsedničke izbore, pa makar iz Beča. Tako je to kad iza jednog novinara stanu i kuća i država – redak čin, skoro čudo prirode, treba gledati tu predstavu dok traje.
Hrvatski sabor trenira in memoriam
Vest je poznata od prošlog četvrtka: dioceza Gurk-Klagenfurt u austrijskoj Koruškoj zabranila je Hrvatskoj biskupskoj konferenciji održavanje mise za mrtve na Blajburškom polju. Događaj – činjenično stanje da su partizanske snage bez suđenja pobile na desetine hiljada ustaša i domobrana u povlačenju zbio se u maju 1945; mise i komemoracije se održavaju neprekidno od 1951.
Problem je počeo onog trenutka kada je Sabor nove samostalne Hrvatske preuzeo pokroviteljstvo nad komemoracijom. Od 1992. postepeno, a od 2015. godine urgentno, Austrija se nalazila pod velikim pritiskom da zabrani tu manifestaciju na svom tlu.
Da je Beč stajao pod pritiskom se ovde ne misli samo na pojedine antifašističke organizacije, akademske krugove, medije ili kritike iz diplomatskih izvora. Stvar je sve ono u uvodu ovog teksta navedeno, čitava etička konstrukcija Evropske unije kao zajednice vrednosti koja se uzdiže sa platforme antifašizma iz 1945.
“Rekvijem na Blajburgu” u onoj formi u kojoj se ustalio u medijskoj slici kao glorifikacija fašističke ideologije je vremenom postao nesnošljiv za Beč. Pri tome nisu krivi mediji da su videli to što su videli, nego državni Sabor i Crkva u Hrvata koji su preuzeli i perpetuirali model fašističkog rekvijema.
Zabrana se izbegavala, jer bi to bila uvreda za Zagreb. S druge strane, Zagreb je ignorisao sva direktno ili diskretno data upozorenja da prestane da pruža legitimaciju “manifestaciji koja se politički instrumentalizuje i predstavlja deo političko-nacionalnog rituala u službi selektivnog shvatanja i tumačenja istorije” (iz saopštenja Dioceze Gurk-Klagenfurt).
Da se Sabor povukao na vreme, ostale bi dve crkve u dijalogu, koje su ustvari jedna crkva; možda bi u takvom odnosu snaga Zagrebačka biskupska konferencija konačno delovala protiv “ekscesa” na terenu, upotrebe ustaških simbola, delova uniformi, transparenata i pozdrava.
Naravno, i ovako kako je sada napravljeno, stvar ostaje u krilu crkve, gde jedan ogranak zabranjuje drugom da organizuje priredbu jer već godinama ne poštuje dogovore i gazi sva data obećanja. Sa jednom ispravkom – stvar bi ostala u krilu crkve da je službeni Zagreb dovoljno pametan da od toga ne pravi diplomatski incident.
Najdobronamerniji savet koji bi se Zagrebu ovog trenutka mogao dati je da se ne buni protiv odluke, da ćuti i korača dalje u svetlu budućnost evropske zajednice vrednosti. Problem je međutim u tome da hrvatska politika ne može nikud dalje, a da se prvo ne vrati u prošlost i tamo ostane dok joj se svi drugi iz Evrope ne pridruže.
Paralelno sa apostrofiranjem ustaških simbola u austrijskom “islamističkom zakonu” (RTS je o tome izveštavao pre dve sedmice) i sad zabranom komemoracije na Blajburgu, Zagreb se ovih dana našao u trećoj nevolji koja se kvalifikuje za termin diplomatske sramote.
SAD su uložile veto za prijem Hrvatske u OECD (Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj). Samo po sebi, ništa strašno, ne postoji nikakva automatika za prijem u taj ekonomski klub 36 država, male zemljice članstvo više košta nego što im donosi. Racionalizacije bi se mogle ređati i dalje, kad razlog opet ne bi imao veze sa istorijskim revizionizmom službenog Zagreba.
Jutarnji list: “Iako Amerikanci ne navode zašto koče Hrvatsku, iz ranijih izvještaja Stejt departmenta da se iščitati da ih smeta to što nije došlo do povrata društvene imovine Srpskoj pravoslavnoj crkvi i Koordinaciji židovskih zajednica; zatim im smeta ustašenje, pri čemu je poseban naglasak stavljen na ploču s pozdravom ‘za dom spremni’ u blizini koncentracijskog logora Jasenovac, neučinkovito i korumpirano pravosuđe, te manjak slobode medija.”
Austrija kriminalizuje politički islam
Treći slučaj gde se Beč digao u odbranu liberalno-demokratskog sistema vrednosti je najavljeno osnivanje Dokumentacionog centra za nadgledanje i kontrolu političkog islama.
Tačan naziv još nije siguran, ali se u svakom izveštaju analoški naslanja na DÖW –Dokumentacioni arhiv austrijskog pokreta otpora.
DÖW je bič i savest Austrije. Organizaciono fondacija austrijske države i grada Beča, profesionalno samostalna akademska institucija, DÖW je ključna instanca koja bdije nad etičkim ugovorom Druge austrijske republike. DÖW kontroliše, nadgleda i pokreće mehanizam sankcija čim primeti da se javljaju neonacističke snage sa erozivnom društvenom ambicijom.
Usput rečeno, DÖW se godinama borio za zabranu komemoracije na Blajburškom polju. To da se klagenfurtski biskup Alojz Švarc, odnosno od nedavno njegov v.d. naslednik, administrator Engelbert Gugenberger, konačno odlučio na zabranu te manifestacije, ima više veze sa pritiskom koji je dolazio iz DÖW, nego sa samom Crkvom.
I zato, kad se ovde kaže da se “protiv političkog islama osniva dokumentacioni centar sličan DÖW”, onda to ima strahovitu političku i moralnu težinu.
Medijski je tema kontroverzna i pojavljuje se kao produkt eratičnog dijaloga vlade i parlamenta.
Hronologija je sledeća: Parlament je naručio studiju o antisemitizmu u Austriji. Iako će dokument službeno biti predstavljen tek idućeg petka, o njemu već svi sve znaju, a pre svega to da su muslimani veći antisemiti od hrišćana i hrišćanskih ateista.
Prema studiji, “tvrdo antisemitsko jezgro” u Austriji iznosi deset odsto uz blagu tendenciju pada.
To bi, za evropske prilike bilo manje-više standard, da istraživači nisu posebno merili i antisemitizam među lokalnom i novopridošlom muslimanskom populacijom. Tu se antisemitizam penje na 50 odsto (osobe turskog porekla), pa čak i 70 odsto (osobe iz arapskog prostora).
Ne čekajući službeno objavljivanje studije, vlada je već izvukla pouke i najavila osnivanje “dokumentacionog centra po ugledu na DÖW”.
Od iduće godine, kada se planira njegov početak rada, Dokumentacioni centar za kontrolu političkog islama bi nadgledao ideologiju koja kruži po austrijskim džamijama, islamskim udruženjima, školama, vrtićima i društvenim medijima.
Kategorije gde će država uskakati na “zvižduk” novog Dokumentacionog centra odnose se, pored antisemitizma, na širenje patrijarhalnih kultura časti (“čast” kao islamski kod za kažnjavanje i ubistva neposlušnih žena), odbijanje vrednosti liberalne demokratije i društvenu segregaciju polova.
Naravoučenije iz sve tri priče – austrijska država je krenula u ofanzivu za očuvanje teško stečene, skupo plaćene, izvorno uvezene i nametnute, u međuvremenu odomaćene liberalne demokratije. Primila se, sad je treba negovati.
(rts)
