Korona je samo ubrzala proces smanjivanja državnog davanja za kulturu. Mislim da je proces nepovratan, sve do temeljne promjene društvenog ustrojstva u svijetu. Do tada, mnogi umjetnici će morati da rade i druge poslove, da bi preživjeli – tako Antonije Pušić, muzičar poznat kao Rambo Amadeus, komentariše krizu koja je u doba korone pogodila kulturno-umetničku scenu i muzičku industriju.
On kaže da sebe nije nikada smatrao umetnikom, nego radnikom – neposrednim proizvođačem, autorom u oblasti popularne kulture, i da mu je korona omogućila da se uveri da sa jednakim uspehom može da radi i druge poslove, koji nisu vezani za koncertne aktivnosti, a koji su manje stresni i jednako kreativni.
– Sigurno da sebe ne mogu da zamislim kako sjedim kući i čekam da se steknu uslovi da počnu svirke, korona mi je pomogla da shvatim da je sasvim naivno da se kao zreo čovjek oslanjam samo na svoj zanat scenskog performera – konstatuje Pušić i dodaje – Ja sam u tom zanatu odličan, volim ga, ali prednost je što znam da radim i druge stvari od kojih mogu da živim udobnije nego od zanata putujućeg zabavljača. U epohi brzih promjena nije loše biti majstor nekoliko dijametralno različitih zanata.
Njegov život tokom karantina izgledao je „tiho“.
– Tišina mi je jako prijala. Nisam od djetinjstva doživio takvu tišinu. Mogao sam opet da čujem samog sebe, svoje „unutarnje“ glasove. Radio sam muziku, pisao tekstove, svirao, čak i pročitao neku antologiju poljske satire, i nekoliko zbirki priča Branka Ćopića – iako beletristiku rijetko čitam – priseća se Pušić svojih aktivnosti za vreme vanrednog stanja i dodaje da je morao da bude u „samoizolaciji“ dvadesetak dana jer je 15. marta došao iz Crne Gore.
Ograničavanje slobode kretanja nije baš lako podneo, niti razumeo kao racionalnu meru, s obzirom da njegove usamljeničke šetnje ili odlazak na jedrenje ne podrazumevaju nikakve kontakte.
– Ipak, tješio sam se time da mjere nisu kreirane prema meni i mom karakteru, nego prema prosječnom građaninu koji ima puno kontakata, pa sam to prihvatio sa filosofskom distancom, tješio se mirom i veličanstvenom tišinom – ističe Pušić i dodaje da je u izolaciji završio pesmu – i to u tri verzije. Rezultat možete pogledati na Jutjubu pod nazivom: „Rambo Amadeus – Platiš 1 Dobiješ 2 (puta 3) verzija Frket, Album Brod Budala“.
Kako kaže, čitavoj njegovoj ekipi bilo super da se nekim poslom zaokupe.
I primećuje da živi prilično izolovano, ali s obzirom na to da su u vreme pandemije i svi ostali bili izolovani, imao je više mira, pa je mogao bolje da radi, kreira, izmišlja, koncipira, mašta.
– Podsjećam, ja živim od svojih izmišljotina, pa su samoća i mir tu neophodni, baš kao zemlji prigušujući sloj balege, da bi rađala – ukazuje on.
Posle ukidanja vanrednog stanja, malo toga se u njegovom dnevnom rasporedu suštinski promenilo. Ujutro mejlovi, tekstovi, pa studio. Po podne odlazak na jedrilicu. Slično kao u vanrednom stanju, samo bez one fenomenalne hipnotišuće tišine.
– Generalno, najviše sam se obradovao činjenici da sam zadržao spori tempo. Prije početka pandemije baš sam bio rastrzan na milion strana i obaveza, plašio sam se da ne upadnem u tu centrifugu odmah po ukidanju mjera, srećom, uspjevam da držim uzde u svojim rukama. Vidjećemo kad počnu koncerti da li ću uspjeti da ostanem u ovom „cool“ režimu – priča Pušić i konstatuje – Nadam se da me sopstvena sujeta i ambicija neće ubaciti opet u svoj nemilosrdni vortex.
Upitan šta misli o jednoj od retkih pozitivnih posledica pandemije – oporavku prirode, on zapaža da je to nažalost samo privremeno i da se čovekova jurnjava za profitom može zaustaviti samo nuždom. Ipak, primećuje, frapantno je koliko malo prirodi treba za oporavak.
– Bilo bi savršeno kad bi jednom godišnje na mjesec dana bio zaustavljen čitav svijet. Uz dobru pripremu – vjerujem da bi većina uživala. U aprilu je u svijetu smanjena emisija ugljen-dioksida za 17 procenata, što se vidjelo i golim okom, pogledom u nebo. Dunav i Sava bili su plavi – podseća Pušić.
Na pitanje da li je iz toga čovečanstvo izvuklo neku pouku, pa da sada možemo da očekujemo brižniji odnos čoveka prema ekosistemu, ili će sve biti povratak na staro, Pušić odgovara da „samo nužda zakon mijenja“.
– Džabe promjena senzibiliteta kod običnih ljudi kada vlasnici sredstava za proizvodnju ne pokazuju namjeru da nešto mijenjaju u strahu da im se ne smanji profit. Ne moramo dalje – na čitavom Balkanu je izolacija iskorištena da se u tišini započne izgradnja štetnih derivacionih mini-hidroelektrana na mnogim planinskim potocima i rijekama – ističe on.
Kada je delovanje medicinskih radnika tokom epidemije u našem društvu u pitanju, njemu se čini da je zdravstveni sistem pokazao sposobnost da sasvim uspešno izađe na kraj sa korona izazovom, i da je sprovođenje mera bilo prilično efikasno.
– Bez obzira što sam uvijek kritički nastrojen – bilo bi neumjesno tražiti propuste u prilično efikasno sprovedenoj akciji, koja je tražila i hrabrost i ljudske žrtve ljudi na terenu. Zdravstveni radnici, ljekari, respekt. Takođe, očigledno je da su ekonomske i zdravstvene potrebe u ovom slučaju sasvim suprotstavljene, pa odluke naizmjenično služe borbi protiv pandemije ili oporavku ekonomije, što građanima nije objašnjeno jasno, jednostavno i otvoreno – ukazuje on i objašnjava da je to dovodilo do konfuzije i otpora u sprovođenju mera.
Pušić dodaje da je odsustvo mere i staloženosti u medijskim nastupima vladara stvaralo dodatnu psihozu među građanima.
– Na kraju, vladajuća garnitura ipak nije uspjela da sakrije svoj afinitet prema totalitarizmu, mjere su mogle da budu mnogo suptilnije a jednako djelotvorne, baš kao u regionu, što je danas, na kraju balade, postalo sasvim jasno – zaključuje Rambo i konstatuje da se „ne pravi general poslije bitke“ – jer je na vreme javno, na društvenim mrežama predlagao suptilnije a jednako efikasne mere izolacije i ograničenja kretanja.
Prema njegovim rečima, rigorozno, neselektivno vremensko ograničenje kretanja samo je stvaralo dodatne gužve po marketima, i bilo je zaista tragikomično gledati potpuno puste ulice i parkove i prepune samoposluge istovremeno, jer što je kraće bilo njihovo radno vreme, to su, po logici stvari, gužve bile veće.
– Korona je pokazala da čovječanstvo nije nekakav organizovan sistem, već haotična gomila bez jasne koncepcije i dugoročnog plana. Mislim da uslovi na planeti moraju da postanu mnogo gori, da bi nužda napokon pritjerala svijet da se temeljno reorganizuje. Ta nužda će, klimatskim promjenama, uskoro biti vidljiva svima, pa promjene sigurno slijede – smatra Pušić.
On dodaje da smo dosta dobro prošli i da se pokazalo da država ima dosta sopstvenih resursa, kao i to da je u uslovima krize prilično otporna, jer pre svega ima svoju hranu i energiju, nije zavisna od uvoza.
– To su strateške prednosti, volio bih u bliskoj budućnosti da vidim hiljade malih gazdinstava, energetski nezavisnih, koji proizvode hranu za odabrano tržište, pa i usred grada, zašto da ne, bilo bi mi jako simpatično kad bih na krovovima zgrada i terasama vidio da se gaji začinsko bilje, zelena salata, ljute papričice, limun. Baštovanstvo relaksira ljude, a povećava ukupnu otpornost države na krize kojih će biti, s obzirom na klimatske promjene i sve ono što one donose – zaključuje Antonije Pušić, Rambo Amadeus.
(Danas)
