Neki od najvećih filmova svih vremena imaju neku priču o pobedi nad nedaćama kako bi zaštitili svoju mitologiju, piše “Gardijan”.
Na primer, haotičnu produkciju, slab budžet, kritičare koji nisu shvatili veličinu na vreme, gubitak Oskara od nekog filma koji su svi zaboravili… Njihova veličina mora da bude neuhvatljiva i tajanstvena, drugim rečima, nešto što se nije moglo razumeti u tom trenutku, sve dok konačno nisu dobili punu potvrdu koju su uvek zasluživali. Put ka kanonizaciji teži da ima svoj, često formulisan narativ.
To nije ono što se dogodilo sa “Kazablankom”, koja slavi 80 godina – od kako je opšte prihvaćena i voljena. Možda na početku nije bila voljena kao što je sada. Bila je tada samo toplo primljena i uspešna, ali ne i senzacija. Ali je osvojila Oskara za najbolji film, uz nagrade za besprekoran scenario i elegantnu režiju, i redak je film čiji je status klasika praktično potpuno prihvaćen od svih. Ko ne voli “Kazablanku”? Ili, drugačije rečeno, gde možete pronaći neke slabosti u ovom filmu?
Dragulj “zlatnog doba” Holivuda, “Kazablanka” je možda najbolji primer „sistemskog rada“ u istoriji filma. To nije rezultat bilo koje pokretačke umetničke sile – iako producent Hal Valis zaslužuje lavovski deo zasluga. Već spoj talenata iz svakog ugla: scenario braće blizanaca Julijusa i Filipa Epštajna i Hauarda Koha, to je model sofisticiranosti i duhovitosti. Zatim vrhunski rediteljski majstor Majkl Kertiz, koji je snimio “Avanture Robina Huda” sa Volisom. Partitura kompozitora Maksa Štajnera koja je besprekorno spojila postojeće elemente, uključujući francusku nacionalnu himnu. I, naravno, glumačka postava Hemfrija Bogarta i Ingrid Bergman kao bivših ljubavnika.
Lista neprocenjivih saradnika takođe mora da uključuje i sporednu glumačku ekipu, koja daje jedinstven život jednom severnoafričkom gradu koji služi i kao utočište i čistilište za različite strane tokom Drugog svetskog rata. Najistaknutiji među njima je Klod Rejns kao Luj Reno, lokalni policijski kapetan čija je besramna korupcija takođe oblik političke pameti. Njegov način da se nosi sa područjem „neokupirane Francuske“ koje se ipak doživljava kao sporna teritorija. Veliki Piter Lor ima malu, ali presudnu ulogu Ugartea, mračnog lika koji poseduje dva dragocena „tranzitna pisma“, oduzeta od dva ubijena nemačka kurira, koja bi omogućila prolaz od Kazablanke do neutralnog Lisabona i konačno do slobode u Sjedinjenim Državama.
Ugarte je uhapšen zbog ubistva Nemaca, ali ne pre nego što ostavi pisma Riku Blejnu (Bogart), američkom iseljenikom koji vodi “Rick’s Cafe”, noćni klub i kockarnicu koja služi kao usputna stanica za izbeglice, kao i Nemce i Višievce. Samo okoreli cinik bi mogao da vodi tako hazardersku operaciju, a Rik ima upravo takav temperament: „Ne dajem svoj vrat ni za koga“, kaže on. To se, međutim, menja kada žena koja mu je slomila srce, Ilsa (Bergman), ušeta u klub sa svojim suprugom Viktorom Laslom (Pol Henrajd), češkim vođom otpora koga nacisti očajnički žele da zarobe. Papiri u Rikovom džepu su vredna roba za sve strane – test njegove hrabrosti i „sentimentalnosti“ za koju policijski kapetan Luj sumnja da još uvek poseduje.
Proizvedena i prikazana u vreme koje je bilo skoro istovremeno sa događajima na ekranu, “Kazablanka” ima elemente špijunskog trilera iz Drugog svetskog rata. Ali oni služe da dodaju začin romantičnom paru koji je sav u glamuru i emocijama, ali se smanjuje pred globalnom tiranijom. Ratne ljubavne priče uvek imaju to guranje i povlačenje između intenzivne intimnosti koja povezuje dvoje ljudi i bombi koje se detoniraju oko njih, ali Kazablanka dodaje težinu pitanju koliko je potraga za srećom bitna kada toliko toga deluje važnije. Za publiku 1942, koja je pokušavala da izvuče neki osećaj normalnosti tokom rata, dilema je sigurno odjeknula.
Što više saznajemo o Riku – i što više učimo, zajedno sa Rikom, o Ilsinim sopstvenim žrtvama i odanosti – njihov odnos postaje dublji. To dovodi do čuvene gorko-slatke scene na maglovitoj aerodromskoj pisti, kada su stavili svet iznad sebe. Postoji prava magija u Bogartovim scenama zajedno sa Ingrid, koje su stvorene ne samo njihovom zadivljujućom hemijom i harizmom, već i gracioznim notama u dijalogu, mekim osvetljenjem i partiturom koja se uzbudljivo gradi oko pesme “As Time Goes By”, koji se uvlači u film čak i kada Sem (Duli Vilson), pijanista, nije tu da ponovo svira.
Na kraju, ipak, srce “Kazablanke” ostaje više kod Rika i Luja, koji zatvaraju film svojim neizbrisivim poslednjim dijalogom. Evo dvojice muškaraca ogrubelih ratom koji ih je odvratio od njihovog boljeg ja, svaki usavršavajući sopstveni oblik uvežbane neutralnosti i scenskog umeća da prežive još jedan jadan dan. Epštajnovi i Koh im dodeljuju najbolji dijalog: „Zapamtite da vam je ovaj pištolj uperen pravo u srce“; „To je moje najmanje ranjivo mesto“ – i doveo ih u situaciju koja ih primorava da otkriju duše koje su držali skrivene diskretno kao i sve izbeglice u ovoj mračnoj severnoafričkoj enklavi. Sve dok se u poslednjem činu ne dočepa pištolja, sarkazam je jedino oružje u Rikovom arsenalu.
Baš kao što je i sam rat zahtevao grupnu žrtvu i napor za pobedu, “Kazablanka” je najtrajniji model kolaborativne umetnosti, spoj talenta i okolnosti, a ne jaka individualna vizija. Ono što je čini tako čudesnom, u tom pogledu, jeste to što studijska mašinerija nije proizvela film koji se čini da je fabrički napravljen, već više rezultat zajedničke strasti iz radionice vrhunskih zanatlija.
(nova.rs/Foto: gettyimages)
