Jedan od najinteresantnijih novijih glasova u srpskoj književnosti jeste spisateljica Maja Iskra, čiji je debitantski roman „Aperkat“ (LOM) izazvao veliku pažnju i kritike i čitalačke publike. „Aperkat“ je snažna i emotivna knjiga o odrastanju devojčice na donjem Dorćolu. „Odnos sa ocem i surovom sredinom pravi od nje neku vrstu savremene Amazonke. Ovo je priča ne samo o njoj, već i o svim mladima koji su odrastali tokom devedesetih na ovim prostorima“, piše na koricama romana.
Maja Iskra je studirala u Beču i Valensiji. Inženjerka je pejzažne arhitekture i magistarka multimedijske umetnosti. Živi i radi u Beču, gde predaje na fakultetu primenjenih umetnosti, pri odseku za Social Design, s fokusom na kritički urbanizam. Voditeljka je mnogobrojnih diskusija u domenu kulturne politike, nauke i planiranja gradova. Njena priča “Hiraeth” osvojila je drugo mesto na Festivalu evropske kratke priče, 2018.
– Često mi kažu da je „Aperkat“ posebno filmičan roman, predodređen za ekranizaciju i nekoliko njih me je pitalo da li sam dobila ponude. Nagovaraju me i da konačno počnem da pišem filmske scenarije. Mislim da je to logičan sledeći potez, s obzirom na to da sam strastven filmofil i bavila sam se filmom. Posledica toga jeste da i sama pišem u filmskim scenama i pišući konstantno primenjujem logiku filmske montaže. Osnovna struktura Aperkata bazira na match cut principu – kaže Maja Iskra u intervjuu za Nova.rs.
Kako si te scene odabrala za roman?
– Svesna sam da sam mogla da napišem makar tri „Aperkata“, ali napisala sam jedan i u njemu se pominju samo odabrane scene. Da li su te scene po svom intenzitetu snažnije od svih onih koje se ne pominju? Naprotiv. Da li su ostavile više traga u meni od ostalih? Nisu. Svaka ta scena bila je neka vrsta ukazanja, vučica koja je došla do mene usred snežne mećave. Nekad bi mi ta vučica prišla dok sam gledala kroz prozor metroa, nekada bi mi se ukazala u snu, ili dok bih ronila u ledenoj reci. Sledećih dana ne bih više mogla da se oslobodim te scene i pisanje je bila svojevrsna predaja. Odustajanje od tih sećanja, od borbe sa njima. Sećanja su pobedila. Vučice su pobedile. Ja sam se predala. Tako je nastao „Aperkat“.
Književnost slična Knausgorovoj, autofikcija, imitira stvarnost i lišena je umetničke obrade. A ti radiš suprotno – sirove fragmente stvarnosti i sveden stil koristiš da nastane nešto gotovo poetski…
– Ono što znam jeste da ne želim da pišem za pisce. I ne želim da pišem jezikom koji je predodređen samo za određeni sloj društva. Osetljiva sam na akademski elitizam. Stil u „Aperkatu“ je u tom smislu sirov, sveden, telesan. U svoje pisanje puštam bujicu scena i dijaloga sa ulice, sa margine, jer u njima pulsira život, njegova ogoljena suština. Bitno mi je da ljudi osećaju dok čitaju. Pre „Aperkata“ napisala sam dobar deo jednog drugog romana, čija se radnja odigrava u Španiji. Koristila sam sasvim drugi stil, neku vrstu magičnog realizma s naglaskom na nadrealne elemente. Nisam ga završila jer sam pišući imala osećaj da mi je vid zamućen, da ne vidim jasno pred sobom. Pišući „Aperkat“, došla sam na svoje i promena stila je došla sama po sebi. Ono što veže ta dva romana je da su pisani veoma pristupačnim jezikom. „Aperkat“, izgleda, vole i čitaju i momci iz obezbeđenja i doktorke nauka. Mnogo mi je ljudi reklo da je to prva knjiga koju su pročitali nakon dužeg perioda. Znači, bliska je ljudima, i to mi je važno.
Postoji jedna jako upečatljiva epizoda o odnosu sa opasnom devojčicom iz kraja sa kojom junakinja na kraju učestvuje u jednom plemenitom poduhvatu: zajedno na ulici pokušavaju da spase čoveka kome je pozlilo. Misliš li da se ta vrednost, da i najbrutalnija deca znaju šta je humanost, šta je spašavanje života, postepeno gubi?
– Ne mislim. Ne verujem u homogena društva. Ne verujem da su izvesne istorijske epohe rezervisane za ljudskost, a druge ne. Scena koju si pomenuo zaista se odvila devedesetih, i u trenutku u kom je dvoje dece pokušavalo da pomogne čoveku na samrti, ostali prolaznici, kako mladi, tako i odrasli, prolazili su pored njih kao da su mesingane skulpture. Nikoga nije interesovalo zašto jedan čovek beživotno leži na ulici u podne. Mislim da bi se trideset godina kasnije ta ista situacija odvila veoma slično. U tom smislu, scena iz romana koju pominješ je univerzalna, jer oslikava reakcije različitih ljudi u ekstremnim okolnostima. Na jednom kraju spektra su ljudi u čiju se pomoć zdravorazumski uzdaje (u sceni: odrasli), koji pored junakinje prolaze ne obazirući se. Na drugom kraju spektra su ljudi od kojih se ta vrsta međuljudske lojalnosti nimalo ne očekuje (u sceni: devojčica Ana Živin), koji potom neočekivano i u visokom stilu izlaze na prvu liniju vatre. Pisala sam „Aperkat“ svesno se opirući simplifikaciji likova. Najveća inspiracija mi je u tom smislu bio moj sopstveni život.
Učestvovala si sa ovim rukopisom na prvom konkursu „Booke“ i bila druga među 575 autora. „Aperkat“ je bio u širem izboru za NIN-ovu nagradu, a ubrzo potom i u najužem za nagradu „Beogradski pobednik“, kao i finalu „Zlatnog suncokreta“. Šta si iz tog iskustva naučila?
– Ovih devet meseci, od kada je roman objavljen, doneli su mi nezaboravne trenutke, posebna poznanstva i mnogo posla sa kojim nisam računala. Većina najlepših momenata iz prethodne godine vezana je upravo za „Aperkat“. Zahvaljujući njemu imam dobar izgovor da još češće dolazim u Beograd. Tek treba da se organizuju daljnje promocije. Roman se trenutno prevodi na nemački, i već su dva velika izdavača pokazala ozbiljan interes. Mislim da će objavom u Nemačkoj i Austriji da počne nova epizoda tog čudesnog putovanja. U dogovorima sam i oko prevoda na francuski. Iz svog tog putešestvija naučila sam prvenstveno ono što su mnogi odavno znali, a to je – da su kriterijumi, kako izdavačkih kuća, tako i žirija književnih nagrada međusobno veoma različiti. Dve izdavačke kuće iz Beograda su se lomile da li da uopšte objave „Aperkat“, a ja sam onda sa tim istim rukopisom tokom januara ove godine ušla u finale dve od tri tzv. renomirane književne nagrade. Hoću da kažem – nema pravila. Drago mi je da nisam posustala. I drago mi je da je „Aperkat“ ušao u dva finala, iza kojih stoje dva sasvim različita žirija. Posle igre je pre igre.
Barbi Marković u romanu „Izlaženje“ kaže da je definicija identiteta junaka o kojima piše da su Beograđani koji samo žele da odu odavde, a zapravo nikuda ne odlaze. Tvoja junakinja, pa i ti ste zaista otišle. Da li je za sve ljude, koji su se izmestili, nostalgija životna tema kao što je za one koji su ostali kajanje što nisu otišli?
– Ne bih rekla da su sećanja na Dorćol moja neuralgična tačka ili nekakva prioritetna tema u mom životu. Imala sam potrebu da napišem roman o devedesetima, o posebnoj vrsti bezumlja, iz ugla devojčice, onako kako ih pamtim. Glavnu junakinju, kao odraslu osobu, ciljano sam izgradila takvom. Zarobljena je u limbu teške, bolne nostalgije spram Dorćola i praznine svog svakodnevnog života. Ali to nisam ja. To je ona. Lično ne osećam nikakvu nostalgiju spram Beograda, s obzirom na to da u njemu redovno boravim. Snažnu nostalgiju osećam spram mitskih prostora poput Durmitora, na koji odem samo jednom godišnje. Za tu planinu sam vezana čudesnom gorštačkom sponom i sve vezano za naš odnos je mistično.
Glavna junakinja „Aperkata“ se po izvesnim crtama bitno razlikuje od mene. Mračna je, povučena i zarobljena u dorćolskom purgatorijumu. Ja sam u stvarnosti sušta suprotnost, vedre sam prirode, uglavnom okružena ljudima i više od svega volim svoj život u Beču. Nikada ne bih mogla da odem iz tog grada. U Beogradu sam, s druge strane, redovno, pre svega kako bih provodila vreme sa svojim prijateljima iz tzv. formativnog perioda. Iste ljude volim već decenijama i čuvam naša prijateljstva kao kap vode na dlanu. U tom smislu, umršena sam i u Beč i u Beograd i velika je sreća da ne moram da biram, jer je život na toj relaciji za mene ostvariv.
Da li feminističko pitanje može da bude talas na kojem se „jaše“ radi profita, kao što je to nedavno bio slučaj s Milošem K. Ilićem, koji je pisao pod pseudonimom Ana Miloš da bi pokazao „forsiranje“ takozvanog ženskog pisma? I šta ako si ženski autor, a ne uklapaš se u taj profil?
– O kom profitu mi to ovde govorimo? (smeh) Svi znamo koliko se „dobro“ živi od pisanja u Srbiji. Sama implikacija da bi neko ideološki podilazio izvesnim strujama samo zarad profita je prilično apsurdna, s obzirom na to da profita od pisanja ovde nema. Ukoliko misliš na neki drugi vid beneficija, teško mi je zamislivo da zalaganje za feminističko pitanje može da bude olakšavajuća okolnost u bilo kom smislu, posebno na Balkanu. Što se tiče uklapanja u profil – napomenuću samo da spisateljice nisu nekakva unisona skupina glasova, već izrazito heterogena kategorija i kao takve pokrivaju široki spektar ideoloških uverenja, stilova i pristupa. U tom smislu ni najmanje nemam dojam da jedne drugima stvaraju pritisak ili nameću svojevrsnu standardizaciju. O contraire.
Koji je tvoj stav o takozvanoj ženskoj književnosti?
– Činjenica je da se u ovoj zemlji vodeće književne nagrade decenijama unazad dodeljuju skoro isključivo muškim autorima. U školskim lektirama gotovo da i nema ženskih glasova. Decu i mlade sistem na taj način uči da je pripovedanje „muško“, da je svet potrebno (u)poznavati isključivo iz muške perspektive, da je potrebno čitati isključivo o onome što muškarci proživljavaju, o onome što ih boli ili ljuti. Tu se ne radi samo o školskoj lektiri i o knjigama kao takvima. Tu se radi o reprezentaciji i uzorima. O pitanju, čija priča će biti ispričana, a čija će biti ostavljena da pada u zaborav. Tako nastala patološka asimetrija je rezultat višegeneracijskog ućutkivanja i brisanja čitave jedne perspektive – one ženske. Pojam „ženska književnost“ sve je više u upotrebi, ali se iskreno pitam koliko ide u korist samim spisateljicama? Jer – šta se nalazi sa druge strane spektra? Šta je suprotnost „ženskoj književnosti“? „Muška književnost“? Ne. Na drugoj strani spektra je, nažalost, „književnost“. Samim tim, implicira se da su dela napisana iz ugla spisateljica nekakav satelit, eksperiment, nedorastao standardima one jedine „prave“ književnosti. U tom smislu, nisam ljubiteljka pomenute kovanice. Sa druge strane razumem poriv da se naglasi ta, konačno sve prisutnija, perspektiva.
Kakve knjige najviše voliš da čitaš?
– Snažne. Ne volim metiljave romane. Ako ne osećam ništa prilikom čitanja, hvata me nestrpljenje, koje postepeno prerasta u ljutnju. Od novijih domaćih romana najviše su me zaintrigirali: „U kasno ljeto“ Magdalene Blažević, i „Deca“ Milene Marković. Dva izrazito snažna spisateljska glasa. Brutalne su, i jedna i druga! Od klasika su mi posebno dragi „Igra je završena / Les jeux sont faits“ (Sartr), „Na zapadu ništa novo“ (Remark), „Jedna žena“ (Erno), „Kratak i srećan život Frensisa Mekombera“ (Hemingvej), „Ljubavnice“ (Jelinek). Kao tinejdžerku najviše me je fascinirao roman „Školice“ Hulija Kortasara. Levitirala sam još godinama nakon otkivanja njegovog veličanstvenog opusa.
Ovih dana se, povodom fima o Džeju, priča o Dorćolu, svetu Roma i mangupa… Kako bi ga ti opisala i šta misliš o raznolikim mitovima koji se o tom delu grada pojavljuju već decenijama?
– Dorćol je moja velika ljubav i imam sasvim ličan doživljaj svake ulice, svakog ćoška, svake fasade. Nažalost, odavno dominira iznošeni narativ o kriminalnom miljeu Dorćola – za mene u potpunosti neinteresantan. Dorćol je toliko više od toga. On je kometa, prava košnica pitoresknih ljudi sa margine i njihovih priča. Tu je npr. legendarni frizer iz Dubrovačke ulice, gospodin Đula Slepi, poznat po tome što je imao samo jedno oko. Moj otac se šišao isključivo kod njega, kao uostalom i pola donjeg Dorćola. Kao dete koristila sam svaku priliku da se približim Đuli i kroz veliko staklo izloga izbliza vidim kako izgleda očna duplja bez oka. Ili Elena Mudžeka, džudistkinja, godinu dana starija od mene, koja je patosirala sve redom iz godine u godinu i krišom vozila stojadina svoje majke još od šestog osnovne. Navukla bi vunenu, crnu kapu i vozila uzduž i popreko ulicama Dorćola. Bila je izuzetno filmična. Brza kao vidra. Takve likove nosim u sebi i takve likove ću pamtiti. Kroz proces pisanja pokušala sam da im se približim još jednom, i da ih sačuvam od zaborava. Za mene, oni su Dorćol, više od bilo koga.
(nova.rs, foto: Đorđe Krstić)
