Dosledan fokus na akt u Bazelicovom opusu ima neočekivani efekat da odsustvo politike pretvara u istinsku političku izjavu.
Georg Bazelic je rođen 1938. godine u Kamjencu, kraju Lužičkih Srba, posle rata – delu DDR-a. Podele su uvek išle ravno preko njegovog života i opusa. Otac je bio nacista, sin je u reakciji stida i užasa – postao pacifista.
Iz Akademije u istočnom Berlinu je izbačen jer je odbijao soc-realizam, onu u Zapadnom je jedva završio jer je odbijao koncept i apstrakciju. Slikao je aktove, ali tako da je njegova prva izložba u gradu slobode završila skandalom i zaplenom.
Kritika ga je optužila da patetikom pokriva retrogradni stil. Da se otme interpretacijama, 1969. je okrenuo slike na glavu i postao manirista novog tipa.
„Obrnute slike su jedina konstanta Bazelicove umetnosti, koja je inače puna stilskih mena. On odbija da pripada, mrzi ideologije i klasifikacije jer su mu dosadne – i uvek teži za drugačijim. Premda, tu se onda neminovno postavi pitanje starenja. Zbog toga naša izložba, pored tela, tretira vreme i prostor kao još dve velike teme. U fokusu je kasna faza, njegova, i dijahrono sa drugima”, rekla je Sabine Hag, direktorka Umetničko-istorijskog muzeja.
„Drugi“ su u ovom slučaju slikari kasne gotike, renesanse i baroka, Memling, Kranah, Baldung, Parmiđanino, Rubens, ili, kao glavna referenca manje poznati flamanski manirista Bartolomej Spranger.
Motiv tela u starenju naoko je eskapizam kojim Baselic već decenijama šalje gromoglasnu antiratnu poruku. Njegov kredo: Priroda je dovoljan neprijatelj.
„Izbor slika tako kako stoje jedne pored drugih, iznad drugih, nije sproveden prema sadržaju već po formalno-estetskim kriterijumima. Osnovni interes Bazelica je gest, on bi hteo da pokaže put boje, ne da objašnjava sadržaje. Sve ove kombinacije sa starim majstorima kako ih vidite su njegove, precizno zamišljene unutrašnjim okom”, dodala je Hagova.
Preokrenuta platna nisu slikana uspravno, pa preokrenuta. Nije reč o tehničkom triku, Bazelic jednostavno misli obrnuto.
To su slike realnih objekata onako kako bi izgledao njihov odsjaj u vodi – kad bi gore nečeg stvarnog bilo. Ali gore nema ničega, samo puzeći horor, zagledan u vlastitu sliku.
(RTS)
