Problem koji žitelji Beča naših korena često ističu jeste nedovoljna organizovanost celokupne zajednice. Iako samo u Beču ima oko 300.000 Srba, prema nezvaničnim podacima, oni nisu organizovani, nemaju svoje predstavnike u parlamentu i, samim tim, nemaju mogućnost da za sopstvenu zajednicu stvore bolje uslove i položaje.
Do ovih zaključaka došao je etnolog dr Miloš Rašić, saradnik Etnografskog instituta u Beogradu, koji godinama istražuje srpsku dijasporu u Austriji.
Sadržaj teksta
Danas šest klubova gastarbajtera
Nedavno je objavio knjigu „Zamišljena domovina – klubovi, identitet i integracija srpskih gastarbajtera u Beču”. Kako i sam naslov naznačava, knjiga obuhvata tri važne teme za život srpskih gastarbajtera u glavnom gradu Austrije.
Svoja istraživanja Rašić je otpočeo 2015. godine, kada je u Muzeju Jugoslavije radio na izložbi „Jugo, moja Jugo – gastarbajterske priče”. Godinu dana kasnije, na doktorskim studijama na Odeljenju za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, nastavio je započeta istraživanja, s tim da je najveći fokus stavio na srpsku zajednicu u glavnom gradu Austrije.
– Danas u Beču postoji šest srpskih klubova, s različitim sportskim i kulturno-umetničkim sekcijama. Tako, na primer, deca i omladina u klubovima mogu da treniraju fudbal, da pohađaju dramske i recitatorske sekcije, te da uče srpski jezik i ćirilicu. Ipak, kao najbrojnije izdvajaju se folklorne sekcije i to od folklornih zabavišta do onih za veterane. Pojedini klubovi broje i po nekoliko stotina članova – kaže naš sagovornik.
U drugoj polovini prošlog veka naši građani odlazili su na rad u evropske zemlje, a danas su ti trendovi globalni. U Austriji svaki četvrti stanovnik je migrant, a Srbi su u samom vrhu po brojnosti, na prvom ili drugom mestu.
– Asimilacija je bauk kojeg se pribojavaju naši stariji migranti. Ali, kako trenutno stvari stoje, čini se da potpuna asimilacija nije u interesu ni srpske zajednice u Beču, niti same Austrije. Ukoliko uzmemo u obzir da čak i peta generacija srpskih gastarbajtera govori srpski i učestvuje u radu folklornih i recitatorskih sekcija, a to su deca od pet-šest godina, jasno je da asimilacija nije opcija – ističe Rašić.
Srbi u Beču i dalje čuvaju srpski jezik i to zahvaljujući starijim članovima porodice, koji s decom ili unucima pretežno komuniciraju na srpskom. Klubovi u tome imaju važnu ulogu jer i u njima je pravilo da se priča isključivo na srpskom. Takođe, različita prosvetna udruženja, pa i Srpska pravoslavna crkva organizuju sekcije za učenje jezika i ćirilice.
Koliko je aktuelan povratak naše dijaspore iz Austrije?
– To je teško pitanje, jer mnogi govore da bi se rado vratili, ali to retko čine. Čak i oni koji su sada u penziji i dalje žive u Austriji jer su im tamo i deca i unuci, a u Srbiju dolaze na nekoliko meseci zbog jeftinijeg života – odgovara naš sagovornik.
Osim toga, važan faktor je i to što Srbija više ne izgleda onako kako je oni pamte:
– Zbog toga sam knjizi i dao naziv „Zamišljena domovina”. Kada govore o domovini, moji sagovornici, koji su rođeni i socijalizovani u Austriji, misle na Srbiju. Tada, zapravo, pričaju o nekakvoj domovini, koja ne postoji onako kako je zamišljaju u svojim glavama, niti su oni živeli u toj zemlji. Čak su i prve generacije u njoj živele kratko. Ta domovina nije izmišljena, jer teritorijalno postoji, ali je slika o njoj iskonstruisana na osnovu tuđih sećanja i ličnih povremenih boravaka u njoj.
Povratnici ne prekidaju veze s Austrijom
Dodaje da nema mnogo onih koji planiraju svoje poslove u Srbiji. Zabeleženo je desetak primera u istočnoj Srbiji, gde su migranti-povratnici otvorili manje proizvodnje s namerom da im to bude životni poziv. Međutim, čak i tada oni održavaju snažne veze s Austrijom ili Nemačkom, s vremena na vreme se vraćaju.
Istraživanja o migranatima-povratnicima u našoj zemlji su već dugo tema interesovanja naučnika. Tako dr Rašić pominje rad etnografa iz Etnografskog instituta SANU, koji su beležili priče migranata-povratnika iz osamdesetih godina 20. veka, od kojih su se neki vratili u Srbiju, u nameri da ovde pokrenu posao i trajno ostanu. Ali, kako zaključuje, česte ekonomske i društvene krize u zemlji ipak su ih vratile u zapadnoevropske zemlje.
Nekad fizički radnici, danas i među elitom
Nekada su gastarbajteri bili uglavnom fizički radnici, a sada naših iseljenika ima u svim društvenim strukturama. Na primer, ima onih koji predaju na fakultetima ili rade u državnim administracijama, tu su takođe urednici televizijskih programa ili književnici. Sve su to funkcije koje, da je bolje organizacije, mogu značajno da utiču na život pojedinaca ili ukupne zajednice.
Svuda stranci
– Kada razgovarate s gastarbajterima, vrlo često će vam reći da se osećaju strancima u Austriji, ali i strancima u Srbiji, jer nikada dokraja nisu napustili Srbiju, niti su se ikada potpuno integrisali u austrijski sistem. Živeći tako između dva sistema i dve kulture, oni su u svojim svakodnevicama kombinovali sadržaje obe kulture i izgradili jednu novu kulturu i jedan novi identitet, to je upravo ono što mi nazivamo kulturnim identitetom gastarbajtera – ističe dr Rašić.
„Migrantski jezik”
Rašić ukazuje na jednu zanimljivost kada je jezik u pitanju: i ovde se stvara novi oblik jezika, koji je u literaturi prepoznat kao „dijasporski jezik” ili „migrantski jezik”. Naime, deca koja su rođena i školovana u Austriji komuniciraju na mešavini srpsko-nemačkog jezika. Drugim rečima, kada razgovaraju, oni koriste osnovu jezika na kojem pričaju, a ubacuju poneke reči ili fraze iz onog drugog jezika – ako pričaju na nemačkom jeziku, često će ubaciti pokoju srpsku reč, uzrečicu ili frazu.
(politika.rs)
