Malo njih je išlo preko okeana, jedan deo je prešao u Švajcarsku a najviše ih je otišlo u tek ujedinjenu Nemačku. Tako su se oslobađala mesta za novopridošle i obrazovane sa Balkana.
Kada sam krajem osamdesetih godina prošlog veka došao u Austriju ili otišao iz Srbije (još ne znam jesam li došao ili sam otišao), odjednom sam postao migrant, piše Mikan Stojanović u autorskom tekstu za beogradsku “Politiku”.
Bez znanja jezika, kao nem, bez da ikoga poznajem, uprkos tolikim Jugoslovenima koji su u to vreme bili najbrojniji strani radnici koji su „okupirali” Beč i Austriju.
Obrazovan, radan i vredan a nadasve mlad, hrabro lud i beskrajno radoznao. To je bila moja ponuda ovom društvu. Ali, bez reči nemačkog jezika ta ponuda nikako nije mogla da se uoči na „pijaci” koju sam izabrao za ponudu robe.
Oko mene neki sasvim nejasan i meni teško definisan svet. Prvo što sam se zapitao jeste kako je Bečlijama i Austrijancima sa nama ovakvima, ili ovako drugačijima? Masa nekakvih migranata zaposeda njihove rodne grude. Donosi neko prejako ideološko, kulturološko i još svakakvo nasleđe.
To je ono što sam prvo osetio.
Moji austrijski domaćini tada su patili od nedostatka radne snage svih profila. Sela su im ostajala prazna. A ono Austrijanaca građanske strukture koji su se odvažili da steknu kakvo obrazovanje, težili su u to vreme da se isele iz Austrije.
Malo njih je odlazilo preko okeana, jedan deo je zaposedao susednu Švajcarsku a najveći broj je najradije odlazio u tek ujedinjenu Nemačku. Tako su se oslobađala mesta za novopridošle a obrazovane sa Balkana.
Zapad je uvek bio usisivač i najbolje što je znao je da štampa pare, uvaljuje kredite i usisava. Tačno ono što Srbi nikada nisu znali.
Shvatio sam da su moji sunarodnici, koji su među prvima došli ovde šezdesetih godina prošlog veka, dolazili po nekom sistemu, planu i programu.
Tadašnja vlada Bruna Krajskog suočila se sa problemom rapidnog smanjenja nataliteta i stanovništva. Austriji je pretilo da postane lepa zemlja sa slavnom istorijom ali bez stanovnika. Ili makar bez radno sposobnog ili prosto radno voljnog stanovništva.
Oni koji su bili radno sposobni sve manje ili nikako nisu želeli da rade, a ako su želeli onda su i birali. Kao da su bili u nekom bedaku, osvešćeni razgradnjom zemlje i posledicama dva svetska rata koja su izgubili, kao zakasnela reakcija koje su tek tada bili svesni.
Kao da su svoje živote postavljali na tim osnovama. Radiće u svojoj kući „ili to ili ništa drugo”! Tako se desilo da su svi oni koji su imali srednjoškolsku maturu bili predmet divljenja a oni malobrojni sa fakultetima imali su status božanstva.
Domicilno stanovništvo je sve više biralo gde i šta će i da li će uopšte da radi. Na radna mesta njima nepopularna ili neadekvatna, nižeklasna upadali smo mi – migranti.
Sigurna državna služba bila je bespogovorno rezervisana samo za domaće. Nezavisno od kvalifikacija, sposobnosti i kapaciteta. Ni to nije dugo trajalo pa smo i mi vremenom integrisani migranti počeli da okupiramo državne službe.
Danas druga i treća generacija zauzima značajan deo državnih službi. Ipak, generalni menadžeri stranci postoje ali su i dalje retkost. I danas se najbolja mesta rezervišu „za svoje”. Život teče i stvari se menjaju. Prirodno je da neke stvari zauvek ostaju. Promeni se malo forma ali se ne zadire u suštinu.
Ako se starosedeocima učini da od tvog rada mogu da imaju korist i oni, onda je Austrija dobitni model. Skapirali su posle više godina da javno ne potcenjuju one od kojih se ima korist. One koji rade nešto dobro za njihovu zajednicu a što sami ne bi nikako radili.
Tako je stvaran našminkan ali podnošljiv suživot zarad sopstvenog blagostanja. Pragmatizam i materijalne pogodnosti dozvoljavaju svakolika trpljenja.
Ono što je Austrija danas nastalo je kao rezultat ličnog koristoljublja i nacionalne samozaljubljenosti.
A mi? Mi smo živeli i plivali raznim stilovima, najčešće najnapornijim, delfin stilom. Postali smo „ćušn” i „gasterbajteri”, „nužno zlo” koje treba pretvoriti u opštu društvenu korist. Nama je ostalo da se izborimo sa predrasudama, ličnim afinitetima, dubini ili površnosti, bez ikakve pomoći.
Zato ja negde mogu da razumem migrante iz Sirije, Avganistana, Iraka, Irana…
Da, slažem se, drugi je to kulturoški obrazac u odnosu na evropski, tradicionalni, ali vreme i uslovi života, okruženje i dinamičan svet nikako se nisu konzervirali.
Mogao sam da razumem Krajišnike, Bosance i Kosovare koji su ne tako davno, bili migranti u Srbiji i za koje su govorili da su „odnekud došli, raširili se i zauzeli najbolja radna mesta, kako sve jedan drugog vuku, kako se drže…”
Sad već postaje degutantno kako i koliko domicilno stanovništvo reaguje fobično na migrante bilo koje sorte.
A sa druge strane i mi sami iz petnih žila se trudimo da to postanemo u Nemačkoj, Austriji, Britaniji, Americi, Kanadi, Australiji, Kini, Rusiji… Često smo u tome najglasniji upravo mi koji smo već davno negde migrirali.
I ovi danas žarko žele da negde postanu migranti.
Mnogima od nas, možda većini, jako smeta što Srbiju zaposedaju neki sa istoka. Zaboravili smo sopstveni put a pamet je u najvećem procentu kratka. Znam, čovek ne voli da se seća sopstvenih loših trenutaka. I to je ljudski. Kao što je ljudski da po tuđim leđima i 25 šiba ne izgleda mnogo.
Glavna ljudska predrasuda je da sva nesreća i pošast dolazi od nekog drugog. Uglavnom „sa Istoka”. Ta mantra je u korenu svih ostalih. Istok je rasadnik različitosti a Zapad oličenje materijalnog konzervatizma. Materijalno je opipljivo a različitost je sama po sebi prepuna iznenađenja.
Nespremnost na lično menjanje, toleranciju i drugačije je ono što je uništilo sve istočnoevropske narode i njihove države. Ili ih i dalje uništava.
Zabluda je da su ulaskom u EU ta društva i države suštinski napredovale. Osim, ako se ne ceni po spoljnem pakovanju i ukrasnom celofanu sa mašnicom.
Nespremnost na suživot i različitost je pošast koja traje. Kad nam ponestane migranata uvek su nam pri ruci prve komšije, familija, kolege.
Život na planeti Zemlji odvija se uvek u zadatim ciklusima, fazama.
Jevrejski narod zna da je život u ovom svetu točak. Svi imamo fiksirano mesto na tom točku života. Točak se okreće ali mi stojimo fiksirani na jednom mestu. I naravno čini nam se da se samostalno krećemo. Kada se naše mesto nađe na vrhu točka to je onaj momenat kada nam se učini da upravo sada možemo da poletimo.
Ali kada se točak sa nama okrene i stigne dole, pritisnut uz zemlju na mestu sa nama, znamo da nam je neko teško vreme i teško breme koje treba izdržati.
Gore-dole, dole-gore.
Sve ono između zove se nada, izdržljivost, strah, i nesigurnost. Na kraju život se jedino računa kroz snagu izdržljivosti. A u međuvremenu naoružajmo se strateškom tolerancijom i sistemskim „načertanijem”, zaključuje Mikan Stojanović u tekstu za “Politiku”.
(SB/dunav.at)
