Ta diplomatija zasnivala se na diplomatskom jeziku gde bi i „vuci bili siti i sve koze na broju”. Diplomatija u kojoj se neprestano smeška, gladi i govori da je postignut kompromis u svemu onom što je prekriveno trnjem – piše Miroslav Stojanović u tekstu u rubrici “Moj život u inostranstvu” u beogradskoj “Politici”.
Njegov tekst prenosimo u cijelosti:
– Diplomatija koja na pijedestal vrhunskih vrednosti postavlja licemerje, rafinirane laži i sve to bazira na poluistinama. Tako da u prvih par dana gubitnik veruje da je postigao nešto a nakon par dana shvati da je izgubio sve. Da je prevaren i da mu je na rafiniran način, samo igrom reči oduzeto sve.
Austrija, nekada velika carevina, sve što je kroz istoriju prolazila moglo bi se svesti na sledeće: gubila je i rasipala svoje carstvo ratovima a dobijala i profitirala kenjkanjem, neiskrenim i lažnim tapkanjem po ramenu, ženidbama, udajama, falsifikovanjem i ulepšavanjem platformi na kojima je postavljala činjenice i sadila poluistine koje su se upornim ponavljanjem vremenom pretvarale u istine.
Na samom početku to je uradio i Rudolf Prvi, osnivač dinastije Habzburg. Prosto i jednostavno falsifikovao je tapiju o posedovanju plave krvi. Na samrti je i pismeno ostavio trag te prevare, ali tad je već bilo sve gotovo. Habzburzi su postali dinastija koju je svet priznavao. Istoričari danas takve nazivaju mudrim vladarima.
Poučeni tim iskustvom nastavili su to tako da rade i ostali boreći se za status aristokrata. Taj princip je postao glavno sredstvo i preostalih aristokrata prošlih vremena. Među njima jedno od najistaknutijih mesta u Austrijskom carstvu ima i porodica Harah.
Obišao sam njihovu porodičnu rezidenciju, smeštenu na nekih 30 kilometara severoistočno od Beča. Poveo sam i kćerku, u nameri da joj na plastičan način pokažem to mesto i objasnim da ona, kao austrijska Srpkinja, osim epa o kosovskom polju, možda treba da upozna i još neki način kojim bi možda trebalo da se služi kroz buduće bivstvovanje u ovom svetu koji joj nudimo.
Grofovska porodica Harah ubraja se u jednu od najznačajnijih aristokratskih porodica Austro-Ugarske monarhije, u najbolje prijatelje i najpouzdanije savetnike carske porodice Habzburg. Ova grofovska porodica dala je nekoliko veoma značajnih diplomata i crkvenih velikodostojnika ali i jednog vicekralja (Napulja). Ova porodica imala je gotovo najveći uticaj na oblikovanje i formiranje politike Austro-ugarskog carstva u 15,16. i 17. veku.
Njihova rezidencija smatra se i za mesto na kom su sakupljene najznačajnije umetničke vrednosti iz tih vekova.
Ostali su upamćeni i kao veliki ljubitelji umetnosti, nepogrešivi promoteri i zaštitnici umetnika tog vremena na prostoru cele Evrope.
Naročito su pratili umetničke tokove u Madridu, Napulju, Holandiji, a manjim delom i u Francuskoj, odakle su revnosno kupovali i donosili na stotine umetničkih dela. Najviše slika ali i nameštaj i druge umetničke predmete za njihovu porodičnu rezidenciju u selu Rohrau nedaleko od Beča.
Rezidencija aristokratske porodice Harah odoleva vremenu više od 450 godina i kažu da se poseduje najveću privatnu kolekciju umetničkih predmeta na svetu.
Bogata i ubedljiva postavka u dvorcu Harah izaziva i budi ushićenje, osvešćuje osećaj o umetnosti, provocira na promišljanja koja otvaraju mnoštvo pitanja.
Ipak posle posete dvorcu, fantastične umetničke kolekcije i priče o porodici Harah, trebalo je jedno dete vratiti u svet realnosti i svakodnevice.
Na samo par stotina metara od dvorca Rohrau nalazi se rodna kuća neponovljivog, setnog i orginalnog Jozefa Hajdna.
A u blizini nje nalazi se druga kuća u kojoj žive meni dragi prijatelji gde je baš tog dana domaćin proslavljao rođendan. Ne mogu Austrijanci i Srbi nikako jedni bez drugih.
Proslava rođendana značila je povratak mog deteta u okvire miljea iz kog potiče, gde se oseća opuštenije i svakako prijatnije.
Uz neizostavni srpski roštilj u dvorištu kuće mojih prijatelja, žagor i toplinu slovenske duše, uz srpske note i melodije, spram osećaja strogoće i bogobojažljivosti aristokratskog dvorca jedne nekad moćne grofovije.
Duša malog deteta upijala je dva sveta, skakutala između ta dva mentaliteta i dve stvarnosti na istom mestu. Toliko različita mesta i toliko isprepletana dva životna stila i svakodnevnih navika.
Izlet u okolinu Beča mogao se opisati kao spoj austrijskog gospodstva i srpske duše. Spoj suvog pragmatizma i suve emocije.
Ostaje da se kroz godine vidi čemu se jedna iskrena, još neiskvarena čista dečija duša više obradovala ili priklonila i šta joj je ostalo u srcu!
I nada da će te dve karakterne osobine u kojima stasava stvoriti nešto novo, bolje, za život prikladnije i lepše.
Kosmos meša karte. Ljudi ih samo izvlače – zaključuje Miroslav Stojanović.
(politika.rs)
