Njegova ulja i akrili na platnu i danas ironizuju društvene manirizme koji pojedincima otimaju pravo na individualnost.
Roj Lihtenštajn je rođen u Njujorku pre jednog veka. Najpre je stvarao unutar stilskih karakteristika američkog apstraktnog ekspresionizma, ostajući nepoznat. U zrelom dobu je otkrio strip, oblikovao pop-art i postao globalno ime.
Endi Vorhol je zbog njega ostavio strip i okrenuo se novinama i konzervama. Sentenijalna izložba pokazuje stotinak ikoničkih Lihtenštajnovih dela iz 30 muzeja, pola od toga iz Amerike. Tu su Davljenica iz njujorške MoMe, Figure u pejzažu iz Luizijane, Kupačice iz Bazela i kasni interijeri iz Albertine.
„Roj Lihtenštajn se bavi onim što nas okružuje. To smo što je okolo – konzum, reklama, kliše. Mi živimo u klišeima, ljubimo onako kako mislimo da treba da se ljubi. Šezdesetih godina nije bilo drugačije, strast se učila iz popularne kulture. Roj bi zahvatao u kliše i iscrpljivao kritički potencijal umetnosti. To je akt Dadaizma. Pop-art i Dada su povezani. Kad Dišan unese u muzej pisoar, to je kao kad Lihtenštajn od jeftine sveščice stripa napravi monumentalni istorijski portret“, navodi Klaus Albreht Šreder, direktor Albertine.
Slava i uspeh su došli sa uljem na platnu Pogledaj Mikija iz 1961. Dok se Lihtenštajn mučio sa nacionalnom granom ekspresionizma, sin mu je pokazao strip i pitao „može li bolje od toga?“. Ispalo je da može skuplje. Kad danas gleda očevo delo, koja je prva emocija?
„Što sam stariji primećujem pre svega ironiju. Svakako kao društvenu kritiku, ali ne treba zanemariti ni zabavniju stranu, komunikaciju unutar same umetnosti. Na primer, ciklus ‘braš strouk‘ slika, (brush stroke paintings), koji kroz dominantne tragove četkice ironizuje tada vladajući kanon apstraktnog ekspresionizma. Taj stil je slavio trenutnu gestiku, dok su ova platna precizno i dugo konstruisana. Uživam u tom kontrastu“, kaže sin umetnika, filmski reditelj Mičel Lihtenštajn.
Kad se Lihtenštajnove slike vide u reprodukcijama, teško ih je odvojiti od jeftinog predloška. Ali kad se stoji pred njima, druga je priča: iza grafičkih i industrijskih tehnika prepoznaju se ulja i akrili na platnu.
„Njegove slike su po radikalnoj ravnini, s tim crnim ivicama i Ben-Dej grafikom, jednako stroge kao De Stajl platna Pita Mondrijana. Lihtenštajn je figuralan, a svejedno spada u veliku apstraktnu umetnost. Njegovo delo je nemoguće razumeti bez strogog formalizma“, napominje Klaus Albreht Šreder.
Privlačnost pop-arta dolazi iz niza alijenacija: Realnost bi u prvom koraku imitirala da je jednostavna. Strip je u drugom koraku imitirao realnost, Lihtenštajn bi u trećem imitirao strip, a te imitacije bi u epilogu uništavale svaku jednostavnost percepcije. To je igra koja traje do danas.
(RTS)
