U ovim vremenima je teško i opasno putovati i svako ko se usudi da negde krene za mene je heroj, a to su i organizatori velikih festivala, kao što je Bemus, koji čak uspevaju da poštuju visoke programske kriterijume. Pre desetak dana sam gostovala na Novosadskim muzičkim svečanostima, a sada stižem i u Beograd. Umetnici su takođe hrabri jer žele da sviraju i svaka mogućnost nastupa na bini, podela emocija sa ljudima, bez obzira koliko ih je u dvorani je u ovim trenucima značajna, kaže Jasminka Stančul, pijanistkinja, koja više od tri decenije živi i radi u Beču, a gostovaće večeras u 20 časova na sceni Kolarca, u okviru 52. Bemusa.
Biće to prilika da čujemo njeno izvođenje Betovenovog klavirskog Koncerta br.3 u ce-molu, opus 37, u pratnji Simfonijskog orkestra RTS, pod upravom Bojana Suđića, piše Politika.
‒ Radujem se što doživljaj Betovenove muzike mogu da podelim sa Beograđanima, a Treći klavirski koncert je jedno od mojih omiljenih dela i podseća me na detinjstvo. Kao dvanaestogodišnja devojčica, koja je već učila da svira klavir, pronašla sam u porodičnoj kući u Kikindi, među LP pločama jednu Bečkih filharmoničara, kojima je dirigovao Karl Bom, a za klavirom je bio Mauricio Polini. Bio je to snimak Betovenovog klavirskog Koncerta br.3 načinjen u Muzikferajnu. Sećam se da sam se slušajući rasplakala i obećala sebi da ću to delo naučiti i izvesti jednog dana. Nije mi se ostvarilo da sviram tu muziku sa Bečkim filharmoničarima, ali je jesam interpretirala sa Bečkim simfoničarima, koji su jedan od vodećih ansambala u Evropi. Srećna sam što se taj moj san devojčice, kakva sam nekad bila, danas ispunio ‒ kaže ganuto Jasminka Stančul, u telefonskom razgovoru za „Politiku”, uoči gostovanja na Bemusu.
Godine neprekidnog učenja naša sagovornica danas ovako opisuje:
‒ Celo moje školovanje bilo je jedna velika žrtva. Sa 14 godina sam morala da napustim roditeljsku kuću u Kikindi i odem u Suboticu, u srednju muzičku školu. Posle sam studirala u Novom Sadu na akademiji, kod prof. Arba Valdme četiri godine, da potom otišla na specijalizaciju, bez stipendije, u Ženevu, što je bilo veoma skupo. U prvim mesecima sam putovala vozom do Švajcarske 24 sata, na časove klavira kod Marije Tipo. Bila je to žrtva, a put do uspeha je bio težak. Ipak, danas ne žalim zbog toga.
Sudbinski značaj za Jasminku Stančul imala je pobeda na Betovenovom takmičenju 1989. u Beču kada je u konkurenciji od 144 kandidata dobila prvu nagradu, a žiri je odlučio da drugu i treću ne dodeli. To priznanje joj je dalo šansu i novu snagu da nađe svoje mesto na evropskoj pijanističkoj sceni.
‒ Kad sam kročila u Beč bila je to ljubav na prvi pogled prema tom gradu, gde sam se odmah osetila kao kod kuće. Čovek ne može da ostvari sve u životu kako zamisli, ali sam zadovoljna sa svim što mi se događalo, puno toga sam videla, sarađivala sa dobrim orkestrima i dirigentima, da ne pričam o kamernim ansamblima. Osim sviranja klavira i pravljenja karijere u životu ima još lepih stvari. Recimo ljubav prema životinjama je nešto što me oplemenjuje i poboljšava moju umetnost. Sada radim kao pedagog u Ljubljani i u Beču i nastupam, tako da slobodnog vremena gotovo i nemam. Ali sam u prošlom periodu, pre petnaestak godina išla na jahanje i imala svoju kobilu. Sigurna sam da bih bila presrećna da sam se u životu bavila i veterinom. Životinje su za mene neiskvarene i plemenite, a mi ljudi bismo ponekad mogli da učimo od njih.
Jasminka Stančul kaže da je „muzički život u Beču trenutno nepostojeći”. Zatvorene su koncertne sale, pozorišta, dosta gostovanja je morala da otkaže, a novi nastupi je očekuju tek u martu. Na pitanje da li ima izazova za nju u pogledu repertoara odgovara spremno:
‒ Betovanova klavirska Sonata br 29 u Be-duru, opus 106, „Hamerklavir” je novi izazov i sa njom želim da se uhvatim u koštac. Smatram da sam sada konačno zrela za to delo.
Sećanje na Isidoru
Večerašnji koncert otvoren je, premijerno, delom Isidore Žebeljan – „Isceli, Isuse, rane moje”, za sopran i simfonijski orkestar – (solista: Aneta Ilić, sopran), koji je izveo SO RTS sa maestrom Suđićem, u znak sećanja na nedavno preminulu beogradsku kompozitorku i akademika Isidoru Žebeljan. Potom je sledio nastup Jasminke Stančul, a koncert je zatvoren Betovenovom Simfonijom br.7 u A-duru, opus 92.
(SB/dunav.at)
