U mom bečkom komšiluku ima jedna turska pekara, koja se zove „Divan”. U njoj se prodaju oni beli, kao duša meki, sveži i vrući somuni ali i razne kifle, baklave, tulumbe i još dosta toga za šta nutricionisti savremenog kova tvrde da treba izbegavati u širokim krugovima. Meni to izbegavanje teško pada, mada ponekad i uspem.
Moji svakodnevni putevi često vode pored „Divana” pa je teško odolevati svaki dan. Ipak, ponekad pređem na drugu stranu ulice, za zavaram pogled. Ali, opet, prevarim pogled a onda me miris namami.
Bežeći od somuna i kifli zevam u okolne izloge odolevajući Turcima koji su svojim đakonijama osvajaju svet. U tom mom ličnom „kosovskom iskušenju” da pobedim Turke, sa maskom na licu koja je dobro prikrila mirise iz pekare, uočio sam jedan dućan na drugoj strani ulice gde su u izlogu izloženi spomenici i nadgrobna obeležja.
U dućanu izloženo nekoliko modela spomenika a u izlogu nekoliko fotografija u mermeru. U levom delu izloga, odmah do stakla ugledah jako poznat lik. Bilo je jutro, oko osam sati i iako sam budan još od pet, protrljao sam oči. Primaknem se da bolje osmotrim. Ma jeste, znam čoveka, čini mi se da ga znam bolje nego sebe samog.
Na maloj tabli od tamnog mermera, nalazio se glavom i bradom i u kompletu sa naočarima – Ivo Andrić.
Mnogo puta mi je Ivo Andrić pomogao u životu. Toliko, da bi bilo nepristojno pozdraviti ga klimanjem glave i proći pored izloga. Ivo Andrić jeste nobelovac ali je sasvim sigurno najbolji tumač balkanskih zamešateljstva. Zato zaslužuje da mu se svako od nas Balkanaca bar na trenutak posveti gde god i kada se sreo sa njim.
Ulazim u radnju u kojoj zatičem samo sredovečnu gospođu koja sedi ispred kompjutera i čas kucka po tastaturi a čas zuri u monitor.
Odmah kažem da nisam mušterija već samo ptica koja beži iz kaveza pa sam eto sasvim slučajno sleteo kod nje u radnju. Ona se nasmeja, baš onako razdragano i reče „pa lepo, da li u tom slučaju mogu da vas poslužim vodom ili kafom“?
Kažem joj da bi kafa došla u obzir ali u ovom trenutku nikako ne bi prošla bez šljivovice, jer sam sleteo u njen dućan zato što me je privukao jedan lik izložen u izlogu njenog dućana. A takav lik je stvorio takvo delo koje zaslužuje bar jednu čašicu dobre šljivovice i kafu zgotovljenu na balkanski način.
Na žalost, kaže da nema ni jedno ni drugo. Ponovo me ponudila običnom ili mineralnom vodom.
Objasnim da se u izlogu njenog dućana nalazi fotografija u mermeru sa likom književnika i dobitnika Nobelove nagrade. Pitam je da li je možda poreklom iz neke od država Balkana.
Ona se nasmejala i objasnila da je pre nekoliko meseci imala jednog primenjenog umetnika sa tih prostora koga je angažovala u dekoraciji izloga. Zadržao se tu samo par meseci a onda se razboleo i otišao i ona više nema nikakvih informacija o njemu.
Od nje saznajem da radnja ima dugu tradiciju, da je jako stara i da je sadašnji vlasnik osma generacija majstora.
Beč jeste grad Vuka Karadžića, Branka Radičevića, Jovana Jovanovića, Petra Kočića i mnogih drugih koji su u njemu živeli i u njega dolazili često. Najmanje je bio grad Ive Andrića, ali evo čudnim spletom okolnosti je i njegov.
U vremenu u kom su živeli, svi oni kad bi kretali put Srbije morali su proći pored ove radnje. Radnja se nalazi na starom drumu koji vodi od Beča ka Budimpešti i dalje na istok i jug.
Ovoga jutra trebalo je da u turskoj pekari kupim jedan somun da nahranim domaće, kućne piliće. Kući se vratih bez vrućeg somuna. Pilići će morati da se zadovolje poparom.
A ja, ja sam sit. I sama slika Ive Andrića u izlogu kamenorezačke radnje na starom bečko-budimpeštanskom drumu, bila je i sveža i vruća i meka i dovoljna, za celodnevnu sitost.
(Mikan Stojanović/politika.rs)
