Na jednom polu stoji humanitarka Diana Budisavljević, na drugom masovni ubica, general Franc Beme. Jednosatni film “Ljudi i sile” je emitovan sinoć (13.1.) na Drugom programu ORF-a.
Film neumoljivo suprotstavlja dve ljudske karakterne crte koje se pojačavaju pod uticajem rata – kod jednih raste plemenitost, kod drugih strast za ubijanje i razaranje.
Diana Budisavljević je spasila 7.500 – 12.000 srpske dece iz logora ustaške NDH.
Nacistički general Franc Beme je samo u jesen 1941. naredio streljanje najmanje 35.000 civila u okupiranoj Srbiji. Šta njih dvoje imaju zajedničko, osim da su bili Austrijanci?
Autor filma Zoran Dobrić je novinarsku karijeru počeo kao reporter u Radio Smederevu.
Od dolaska u Beč kasnih osamdesetih, Dobrić bez prekida, ako se ne računa kratka epizoda kod privatnih kanala, radi kao reporter i dokumentarista za austrijsku javnu televiziju ORF.
Za svoj profesionalizam i natprosečnu sposobnost empatije, Dobrić je višestruko nagrađivan: 2009. je dobio najvišu austrijsku nagradu za istraživačko novinarstvo Robert Hohner; dve godine kasnije nagradu Klaus Gaterer za dostignuća u socijalno angažovanom novinarstvu; 2012 nagradu koju dodeljuje mreža 40 nacionalnih socijalnih organizacija koje se združeno bore protiv prekarijata.
Dobrićeve filmske priče se uvek bave ljudima na marginama društva, onima koje je slomio napredak, pregazio sistem, kao i ličnostima i organizacijama koje se trude da im vrate nadu. Ukratko, ljudima sa srcem.
U krug svojih humanističkih tema, Dobrić je sada prvi put uključio i jednog nečoveka, čiji ga je intenzitet zla skoro slomio.
Austrija traži oproštaj?
Film u produkciji ORF-a “Ljudi i sile: Spasiteljka dece i masovni ubica” je pre svega napravljen za same Austrijance.
Tri i po godine je Dobrić sa ekipom putovao po Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Austriji, i razgovarao sa istoričarima i nekadašnjom “Dijaninom decom”; tragao za neobjavljenim dokumentima jednog vremena, slikama ubijenih srpskih porodica iz banijskih, kordunskih i potkozarskih sela; oproštajnim ceduljicama koje su pisali civili iz Kragujevca i Kraljeva, dok su čekali da njihova grupa dođe na red za streljanje.
Film apeluje na katarzične momente u austrijskoj nacionalnoj svesti, pre svega u onom segmentu koji se tiče kontinuiranog austrijskog odnosa prema Srbiji i Srbima.
Njegova poruka je: Pogledajte ono što su radili najgori među vama, da biste našli iskupljenje u onome što su radili najbolji među vama.
Istini za volju, nigde Dobrić u filmu ne daje eksplicitno da se tu opisuju mehanizmi zločina i iskupljenja, zla i oproštaja, ali stalno sučeljavanje simboličkih parova dobra i zla, oličenih u likovima dvoje istorijskih protagonista, ide u tom smeru.
Dokumentarni filmski materijal iz 1941-42 vodi gledaoca kroz stanice neverovatne surovosti kojom se nemačka komanda za Srbiju pod štajerskim generalom Francom Bemom obračunavala sa civilima. Njegov neskriveni motiv: Osveta.
Austrijski istoričar Valter Manošek govori o relativnom zaboravu zločina 1914. koji je vodio do zločina 1941: “Ono što je ostalo kod austrijskih nacista je bio ukus poraza koji je trebalo korigovati, svim sredstvima.”
Na drugoj strani, u Hrvatskoj i Bosni, ustaške jedinice su samo u prvih nekoliko meseci posle proglašenja NDH ubile oko 200.000 Srba.
Srpska javnost je danas previše fokusirana na Jasenovac, neopravdano pokušavajući da brojeve žrtava stavi na isti nivo kao u Aušvicu, što je nepotreban gubitak kredibiliteta: U apsolutnim brojevima, ustaše su više ubijale u akcijama van logora.
Iznad tog otiska zla i masovnih smrti, odjednom se uzdiže plemenitost i predanost Diane Obekser, Austrijanke udate za srpskog hirurga i profesora sa zagrebačkog univerziteta Julija Budisavljevića.
Ona je spasila mnogo manje nego što su drugi pobili, ali je znala gde je mesto etičnog čoveka u strašnim vremenima, što je već jako mnogo.
U filmskoj montaži dobra i zla, Zoran Dobrić koristi drastične dokumentarne izvore, koje kombinuje u stilu osujećene katarze.
Njegov film je oproštaj od neupokojene istorije koja nikako da se odluči da li su joj draži zločinci ili dobročinitelji.
To je film u kome se katarza pojavljuje kao radni projekt bez tehničkih uslova za uspeh, iz prostog razloga što kolektivna krivica ni pravno ni moralno ne postoji, a kolektivne absolucije u praksi više pogoršavaju nego što rešavaju.
Hronika osujećenih smrti ili dugih patnji?
Nema katarze ni u ostalim segmentima Dianinog rada, pre svega u onima koji se više obraćaju srpskom gledaocu.
Diani su umirala i deca koju bi izvukla iz logora ili skinula sa železničkih trasporta “škartovane” dece, one koja su bila preslaba za prisilni rad u Trećem rajhu.
Nije imala dovoljno hrane, lekova i smeštaja za sve. Spašavala ih je u okvirima ustaške države koja je samo tolerisala njen humanitarni rad, a i to na pritisak s nemačke strane (Edmund Glajse-Horstenau, Gustav Kocjan).
Bila je prisiljena da decu daje na brigu u hrvatske porodice koje su bile voljne da ih uzmu. To se pretvaralo u svojevrsnu lutriju, jer su neka deca došla u brižne sredine, dok su druga korištena za ropski rad na selu.
Kad ih je davala privremenim hraniteljima, nije smela da kaže da su to srpska deca iz koncentracionih logora, već “deca ostavljena od roditelja”. Tata i mama pobegli i ostavili ih.
Posle rata, komunisti su od Diane Budisavljević konfiskovali njenu kartoteku i preneli je u Beograd u Ministarstvo socijalnog rada.
Veza između roditelja i dece je time definitivno presečena, “jer u Minsitarstvu nisu znali kako bi koristili Dianinu kartoteku. Nisu bili ni voljni, ni kompetentni”, kaže Jasmina Tutunović, istoričarka iz Beograda.
Diana, klasni neprijatelj komunističke Jugoslavije, umrla je u Insbruku 1978, zaboravljena i zanemela.
Zaboravili su je kao po komandi i Srbi, i Hrvati i Austrijanci, te ponovo “otkrili” tek u ovom veku.
Od kad je 2002 u Hrvatskoj objavljen njen dnevnik, Diana je dobila igrani film u Zagrebu, park u Beču, ulicu u Beogradu, spomen ploču na rodnoj kući u Insbruku i spomenik u Sisku.
Zaustavite vozove smrti
Čitalac neće zameriti ako ovde u tekstu ne pronađe prepričane životne priče neke “Dianine dece” koja se pojavljuju u dokumentarcu ORF-a.
Sve što bi se ovde napisalo o Bosiljki Lončar iz sela Kusonje kod Pakraca ili Jeleni Radojčić, bledi pred njihovim sećanjima.
Ili o Miodragu Joksimoviću iz sela Draginac kod Loznice. On nije imao ni to pola sreće da bude Dianin. Naprotiv, imao je nesreću da bude Bemov.
Zoran Dobrić je napravio film u stilu Kloda Lancmana i njegovog dokumentarca “Shoah” iz 1985: Lagani kadrovi, slike užasa, rezignacija uz odsustvo patetike i nevidljive suze koje se slivaju niz ekran.
(RTS)
