Došla je Milena Zupančič na Festival evropskog filma Palić kako bi primila posebnu nagradu „Aleksandar Lifka“ za doprinos regionalnoj kinematografiji. I od dvadesetak sati koliko je provela na Paliću, zapanjena što su je se uopšte setili, većinu vremena provela je dajući izjave, intervjue… Lepo je biti u centru pažnje, ali volela bi da je malo mogla da udahne vazduh, prošeta, priznaje nam slovenačka glumica na početku razgovora.
I dok se primajući nagradu na otvaranju festivala na Letnjoj pozornici prisetila svog prvog supruga, glumca Ratka Poliča kako stalno apeluje na nju da prestane da radi da ne bi jednoga dana saznao da je umrla na sceni, za Nova.rs vraća se na sam početak ove godine. Jer, 1. januara region je obišla vest da je preminuo Milenin drugi suprug, reditelj i dramaturg Dušan Jovanović. Pominjući Jovanovićev ogroman trag u Srbiji, Sloveniji, regionu, pa i Evropi, glumica ga se seća kao harizmatične osobe.
– Bio je veliki, i rekla bih van svake kategorije. Čovek velike fantazije, velikih misli. Naravno, imao je i svojih privatnih mana, ali ko ih nema? I ne treba govoriti o nekome, čak i kad ode sa ovog sveta, samo u superlativima. Svako od nas ima neke svoje falinke – priča Milena, a pominje i jednog od svojih omiljenih filmskih stvaralaca i čoveka koga je privatno poznavala, švedskog sineastu Ingmara Bergmana, dodajući:
– Eh, koliko je tek mana on imao!
Iako je na Paliću dobila nagradu „Aleksandar Lifka“ za doprinos regionalnoj kinematografiji, „jada se“ da je u poslednje tri decenije u Sloveniji snimila samo dva filma.
– Gotovo ništa… A poslednja stvar koju smo radili bila mi je jako zanimljiva. Matjaž Ivanišin, za koga mislim da je veliki reditelj, i Rajko Grlić su radili film o Dušanovoj i mojoj poslednjoj zajedničkoj predstavi „Boris, Milena, Radko“ u kojoj smo igrali Boris Kavaca, Ratko i ja. A Dušan ju je napisao i režirao kao kombinaciju teatra i života. Predstava je doživela veliki uspeh i Rajko Grlić je došao na ideju da snimi dugometražni dokumentarac. I s obzirom da je Rajko svako malo u Americi, Ivanišin je uradio veći deo posla, a kamere su bile sa nama od prve čitajuće probe do premijere. Ali, nismo ih maltene ni primetili. Čak smo i van proba snimali još neke dodatne scene i bilo je materijala od preko 200 sati. Nije im bilo jednostavno da naprave dugometražni dokumentarac. Ali, „Svaka dobra priča je ljubavna priča“ imao je velikog uspeha u Sloveniji – priča Zupančičeva.
I samu ju je, kako priznaje, iznenadio uspeh i predstave i dokumentarca jer se radi o nečemu što je „kod nas još uvek tabu-tema“:
– A to su seks i ljubomora pod stare dane. Bilo je unutar scenarija i malo autobiografskih elemenata, pogotovo što je Rac bio moj prvi muž, a tu je bio i Dušan i valjda su svi očekivali pre premijere da će na sceni gledati neku „žutu štampu“. Ali, vic je zapravo bio u tome da smo otvoreno govorili o toj tabu temi, a uopšte ne razumem zašto je to problematično – kaže kroz smeh slovenačka glumica, dodajući da se plašila ishoda dokumentarca o predstavi, jer se tokom proba „svašta kaže i radi“, što javnost ne zna, ali da je publika uživala jer je videla po prvi put kako se u teatru radi.
I dok ju je Mira Banjac, darujući joj priznanje na Paliću, nazvala „jugoslovenskom glumicom“ Milena Zupančić naglašava da, iako radi i u Sloveniji, a odnedavno ponovo i u Srbiji, u Beogradskom dramskom pozorištu predstavu „Cement Beograd“ sa raspadom nekadašnje velike zemlje toliko je štete načinjeno:
– Pre svega smo mi izgubili koji nikakve veze sa politikom, ratom nismo imali. Znate, ja sam nekad imala 22 miliona gledalaca, a onda odjednom sve se svelo na manje od dva miliona u Sloveniji. Radila sam nekada sa velikim brojem glumaca iz čitave Jugoslavije, a opet najednom suzio se krug na mali broj njih. I onda to postaje kao neka vrsta automatizma jer znaš koje ćeš dugme da pritisneš sa jednim partnerom ili drugim… Da ne govorim o tim festivalima, koji su danas regionalni. Nekada je Pula bila mesto na kojem se takmičilo 25 domaćih filmova, a sad tek poneki. I svi se među sobom znaju. Sa teatrima je isto. Sterijino pozorje je bilo jedno široko polje za sve umetnike, a sada su oni orjentisani samo na glumce koji se svi međusobno znaju i ne mogu iznenaditi jedni druge u bilo kojem smislu. Jako puno smo izgubili – odsečna je glumica.
Toliko toga je odigrala u karijeri, kako na teatarskim daskama, tako i ispred kamere i nikada Milena Zupančić nije imala dvojbu pozorište ili film, ali…
– Kad bih morala odlučiti, kada bi mi neko prislonio pištolj na čelo uz pretnju ubistvom onda bih se apsolutno odlučila za teatar. U pozorištu si sam odgovoran za svoju kreaciju, dešava se razmena mišljenja, ideja, a na filmu si malo manje svoj. I nikad ne znaš šta će ispasti od tvoje uloge na kraju. Jer, neki reditelj ti može popraviti ili čak napraviti ulogu pametnom montažom ili muzikom, ali može i da ti je pokvari i unakazi – ukazuje naša sagovornica.
Glumica se već raduje početku jeseni, jer je sa predstavom „Cement Beograd“ očekuje učešće na 54. festivalu Bitef, ali i internacionalno-regionalni projekat na relaciji Maribor, Beč, Beograd „Te noći sam je video“:
– Krovni pokrovitelj je Mariborski teatar, ali u kombinaciji su i Burg teatar iz Beča i Jugoslovensko dramsko pozorište iz Beograda kao i Cankarov dom. Jedan glumac je iz Burg teatra, dvojica su iz Beograda (Milan Marić i Nebojša Ljubišić), ja sam gost, a ostali su iz Maribora. I svako govori svojim jezikom. U pitanju je projekat u koji se dosta polaže i od koga se mnogo očekuje, po romanu Draga Jančara za koji mislim da je apsolutno njegovo najbolje delo. Režira Janez Pipan koji je sam napravio adaptaciju romana. Nadam se da će sve ispasti dobro, jer trud je zaista veliki!
(nova.rs)
